Выбрать главу

„Stvarno misliš da mije do zlata, ženska glavo?“, upita je on, okrenuvši je prema sebi. „Da je tako, tražio bih ti ga još onog dana kad smo prešli reku! A jesam li? Zar se nikada nisi zapitala zašto nisam?“

Ona se na to zbunjeno odmače korak unatrag i prekrsti ruke pod grudima. Istog je trenutka zažalila što je to uradila, pošto je time samo naglasila ono što je već bilo prenaglašeno. Iz inata je ostavila ruke tu gde su – ni nakraj pameti joj nije bilo da mu pokaže koliko je usplahirena, a i te kako je bila – ali on ju je i dalje gledao pravo u oči. Možda mu nije dobro. Ranije se nije ustezao da joj bulji u grudi, a ako Valana Luku ne zanimaju ni zlato ni grudi... „Šta onda hoćeš od mene ako nećeš zlato?“

„Čitavim putem od grada dovde“, poče polako da joj objašnjava, „razmišljao sam jedino o tome kako ćete sad zaista otići.“ Rešila je da ne ustukne ponovo, iako je, onako visok, sad stajao tik ispred nje i netremice je posmatrao. Ako ništa drugo, bar joj i dalje gleda jedino lice. „Ne znam od čega bežite, Nano. Ponekad sam na ivici da poverujem u vašu priču. Nema sumnje da je Morelin plemenitog roda, ali ti nikada nisi bila služavka. Poslednjih nekoliko dana samo sam čekao da vas zateknem kako se čupate ili se tučete po zemlji. A možda i Maerion s vama.“ Sigurno je video nekakvu promenu na njenom licu, čim je pročistio grlo i nastavio da priča. „Znaš, mogu ja da nađem nekog drugog da te gađa strelama. Ti toliko divno vrištiš da bi se svako zakleo kako te je zaista strah, ali...“ Ponovo je pročistio grlo, ovoga puta još nervoznije, i nastavio. „Pokušavam da ti kažem da bih voleo da ostaneš. Veliki je ovo svet i ima bar hiljadu gradova koji jedva čekaju da vide predstavu kao što je moja, a sa mnom ćeš biti bezbedna, šta god bilo to od čega bežite. Pridružilo mi se nekoliko Akiminih ljudi, a i neki Silijini, koje nisu poterali preko reke. Predstava Valana Luke biće najveća koju je svet ikada video.“

„Da ostanem? A što bih ostala? Još na početku sam ti rekla da hoćemo da stignemo do Geldana i ne vidim da se tu išta promenilo.“

„Zašto? Pa da mi rađaš decu, naravno.“ Sklopio je ruke oko njene šake. „Nano, očima mi dušu piješ a usnama žežeš srce. Od tvojih ramena srce hoće da mi iskoči iz grudi, a tvoje...“

Žustro ga je prekinula. „Hoćeš da se oženiš mnome?“, upitala ga je s nevericom.

„Da se ženim?“ Trepnuo je. „Pa... ovaj... da. Da, razume se.“ Potom se sabrao i prineo njene prste usnama. „Venčaćemo se u prvom gradu gde to bude moguće. Nikada još nijednu ženu nisam zaprosio.“

„U to ne sumnjam“, klonulo će ona. Jedva je uspela da iščupa ruku iz njegovog stiska. „Hvala ti na tolikoj časti, gospodine Luka, ali...“

„Valan, Nano. Valan.“

„...ali moram da te odbijem. Obećala sam se drugom.“ Pa dobro, na neki način jeste. Lan Mandragoran možda misli da je onaj pečatni prsten samo poklon, ali ona o tome ima drugačije mišljenje. „Odlazim.“

„Najradije bih te ugrabio i odneo.“ Prljavština i razderotine donekle su umanjile veličanstvenost njegovog razmahivanja plaštom. „Vremenom bi zaboravila tog tvog đuvegiju.“

„Samo pokušaj i Uno će od tebe da napravi mleveno meso.“ To gotovo uopšte nije uplašilo tog budalastog muškarca, tako da je ipak morala da mu upre prstom u prsa. „Ti mene ne poznaješ, Valane Luka. Ništa ne znaš o meni. Moji neprijatelji, koje ti vrlo olako prenebregavaš, naterali bi te da sam sebi odereš kožu i oglođeš kosti i bio bi srećan ako se tu zaustave. A sada moram da idem i zaista nemam vremena da slušam tvoje baljezganje. Ne, ni reč više! Odlučila sam i ti tu ništa ne možeš i zato slobodno prestani da blebećeš.“

Luka uzdahnu. „Za mene postojiš samo ti, Nano. Nek se drugi zamajavaju laskanjem i čeznutljivim uzdisajima. Čim te čovek vidi, odmah mu je jasno da je život s tobom kao neprestan hod po vatri i kroćenje lavova golim rukama. Svaki je dan nova pustolovina, a svaka noć...“ Tako se osmehnuo da je poželela da ga ošamari. „Naći ću ja tebe ponovo, Nano, i bićeš moja. Ovde to osećam.“ Dramatično se pljusnuo po grudima i još kitnjastije zalepršao plaštom. „A i ti to znaš, najdraža moja Nano. U dubini srca svog, i ti to znaš.“

Ninaeva nije znala da li da odmahne glavom ili samo da zine. Muškarci jesu ludi. Svi do jednog.

Zahtevao je da je otprati natrag do kola, držeći je za ruku kao da su na balu.

Dok su se probijali između konjušara koju su žurili da upregnu konje, Elejna shvati da od vike, njiske konja, urlikanja medveda i frktanja leoparda ne čuje čak ni sopstveno mrmljanje. Sad bar Ninaeva više ne može da joj zvoca što joj se noge toliko vide. Lepo ju je videla kako se isprsila kad je došao Valan Luka. I disala je duboko. A isto je bilo i pred Galadom. Ne uživa ona da bude u tim nogavicama, ali zaista su udobne, a i mnogo prijatnije od suknje kad je vrućina. Sad je shvatala zašto Min voli mušku odeću. Ili je bar bila na dobrom putu da to shvati. Još nije uspevala da se otrgne utisku da je kaput zapravo prekratka haljina koja jedva da i bokove prekriva. Naravno, to neće podeliti s Ninaevom. Ona i njen otrovni jezik! Pa kako nije shvatila da će Galad po svaku cenu održati obećanje? A koliko joj je puta samo pričala o njemu. Pa još i Prorok! Ta žena se ponekad ponaša kao da su joj svrake mozak popile.

„Rekla si nešto?“ upita Birgita. Jednom je rukom prikupila čitavu suknju kako bi mogla brže da hoda, bez stida otkrivajući i dobar deo nogu iznad kolena, pri čemu one svilene čarape nisu pokrivale ni blizu koliko njene nogavice.

Elejna se ukopa u mestu. „Reci mi šta misliš o mojoj odeći.“

„Pruža slobodu pokreta“, odmereno reče Birgita, na šta Elejna klimnu. „Naravno, sreća tvoja što nemaš veliku zadnjicu pošto toliko uske...“

Elejna besno nastavi da hoda, sve cimajući peševe kaputića naniže.

Ninaevin jezik nije ništa spram Birgitinog. Kao njena Zaštitnica, zaista bi morala da bude malo poslušnija, ili makar da pokazuje više poštovanja. Moraće da povede računa kad bude vezivala Randa. Kad ju je uskoro pristigla, Birgita je imala kiseo izraz lica kao da je ona ta koja je dovedena do ruba trpeljivosti. Nijedna nije prozborila ni reč.

Svetlokosa Seanšanka, odevena u kostim sa zelenim šljokicama, palicom je navodila mužjaka s’redita da glavom gura kola na kojima se nalazio lavov kavez. Kočijaš u iznošenom kožnom prsluku gurao je rudu prema upregnutim konjima. Lav je hodao napred-natrag, šibao repom i s vremena na vreme ispuštao promuklo frktanje, koje je zvučalo kao priprema za riku.

„Serandina“, reče Elejna. „Moram nešto da te pitam.“

„Samo trenutak, Morelin.“ Kako je bila potpuno usredsređena na ogromnu životinju, njen ionako mumlav govor sada je bio gotovo potpuno nerazgovetan.

„Odmah, Serandina. Nemamo vremena.“

Ova se, međutim, nije ni osvrnula sve dok joj kočijaš nije doviknuo da je zaprega prikačena. Tek tad joj se ljutito obrati. „Šta hoćeš, Morelin? Čeka me mnogo posla, a moram i da se presvučem. Ne mogu u ovome da putujem.“ Veprokonj je strpljivo stajao iza nje.

Elejna stisnu usnice. „Odlazimo, Serandina.“

„Da, znam. Nemiri. To je nedopustivo. Nek taj Prorok samo pokuša da nas takne, pa će videti šta sve znaju Mer i Sanit.“ Okrenula se da palicom počeše Merovu naboranu kožu, na šta je on nežno dotače po ramenu dugačkom gubicom – Serandina je to zvala „surla“. „Neki više vole da u borbu vode lopare ili grolme, ali onaj ko zna sa s’reditima...“

„Umukni i slušaj“, prekide je Elejna. Nije joj bilo lako da zadrži dostojanstveno držanje pred tom tupavom Seanšankom i Birgitom, koja je skrštenih ruku stajala malo dalje i slušala ih. Samo je čekala da joj Zaštitnica dobaci novu žaoku. „Ne mislim na menažeriju. Mislim na sebe, Nanu i tebe. Ukrcaćemo se na brod. Za nekoliko sati bićemo dovoljno daleko od Proroka.“