Serandina sporo odmahnu glavom. „Malo je rečnih plovila koja mogu da izdrže s’redita, Morelin. A šta i ako je taj vaš brod dovoljno veliki? Šta ja da radim? Sama ne mogu da zaradim koliko u menažeriji, pa čak ni ako nastupam zajedno s tobom i Maerion. A Tom će verovatno da žonglira. Ne. Pametnije bi nam bilo da se držimo menažerije.“
„Morala bi da ostaviš s’redite“, na to će Elejna, „ali sigurna sam da bi se Luka dobro starao o njima. Mi više nećemo nastupati, Serandina. Nema potrebe. Tamo kuda smo pošli ima mnogo onih koji bi da nauče...“ – tad je shvatila da je jedan visoki konjušar ogromnog baburastog nosa dovoljno blizu da čuje svaku njenu reč – „...sve o tvojoj postojbini, mnogo više od onog što si nam ispričala.“ Ne, onaj ne prisluškuje. Samo se ceri i ne zna da li da bulji u Birgitine grudi ili u njene noge. Piljila je u njega sve dok mu onaj bezobrazni osmeh ne iščile, a on ne odjuri svojim poslom.
Serandina ponovo odmahnu glavom. „Zar da ostavim Mera, Sanit i Nerinu na brigu ljudima koji se plaše i da im priđu? Ne, Morelin. Ostajemo s gospodinom Lukom. A tebi bi to bilo najpametnije. Zar si zaboravila na šta ste ličili onog dana kad ste stigli? Sigurna sam da ne želiš ponovo to sebi da učiniš.“
Elejna duboko udahnu i priđe joj. U blizini nije bilo nikoga osim Birgite, ali nije bila voljna da išta prepušta slučaju. „Serandina, moje pravo ime je Elejna od kuće Trakand, kći naslednica Andora. Jednog dana postaću andorska kraljica.“
Na osnovu ponašanja te žene prvog dana, a pogotovu posle onog što im je ispričala o Seanšanima, očekivala je da će ovo biti dovoljno da je ućutka, ali Serandina je mirno pogleda pravo u oči. „Tačno je da si se predstavljala kao plemkinja, ali...“ Napućila je usne i spustila pogled na Elejnine nogavice. „Odlična si hodačica po žici, Morelin. Ako nastaviš da vežbaš, možda ćeš jednog dana nastupati i pred caricom. Svako na svetu ima neko svoje mesto.“
Elejna je nekoliko trenutaka samo nemo micala usnama. Serandina joj ne veruje! „Mislim da sam straćila dovoljno vremena s tobom, Serandina.“
Posegla je da uhvati Seanšanku za mišicu kako bi je silom odvukla odatle, ali ova je dograbi i zavrnu joj ruku na leđa, na šta Elejna ciknu i razrogači oči. Za tili čas se našla propeta na prste, ne znajući hoće li joj prvo pući doručni zglob ili rame. Birgita ne samo da je i dalje mirno stajala skrštenih ruku nego je imala i toliko drskosti da upitno podigne obrvu.
Elejna stisnu zube. E baš neće da moli za pomoć! „Pusti me, Serandina“, zapovedila je oštro, poželevši da makar malo manje šišti. „Pusti me kad ti kažem!“
Serandina malo sačeka, pa je pusti i oprezno odstupi. „Ti si mi prijatelj, Morelin, i uvek ćeš to biti. Jednog ćeš dana možda postati i dama. Umeš lepo da se ponašaš i ako se neki plemić zagleda u tebe možda te uzme da mu budeš jedna od asa. Ase ponekad postanu i supruge. Svetlost te čuvala, Morelin. Ja sad moram na posao.“ Pružila je palicu, a Mer obmota gubicu oko nje i njih dvoje odgegaše na drugu stranu.
„Serandina!“, podviknu Elejna. „Serandina!“ Svetlokosa se žena nije osvrnula. Elejna besno pogleda Birgitu. „Silna si mi ti pomoć“, zareža, pa ode ne sačekavši odgovor.
Birgita ju je uskoro sustigla. „Ako sam dobro razumela, mnogo si vremena utrošila da ovu ženu nateraš da shvati da ima kičmu. Zar zaista očekuješ da ti pomognem da joj to oduzmeš?“
„Tako nešto mi nije bilo ni nakraj pameti“, promrmlja Elejna. „Samo sam htela da joj pomognem. Daleko je od domovine i sve joj je strano, a mnogo je onih koji joj se uopšte ne bi obradovali da znaju odakle je.“
„Meni izgleda kao da ume sasvim lepo da se stara o sebi“, jetko će Birgita. „Ili si je možda ti i tome naučila? Možda je pre tebe bila potpuno bespomoćna.“ Elejnin je pogled na nju imao isti učinak kao komad leda na vrelo gvožđe.
„Samo si stajala i gledala. Ti si moja...“ – zastala je i osvrnula se, na staje nekoliko konjušara pogledalo na drugu stranu – „...Zaštitnica. Treba da me braniš kad god ne mogu da usmeravam.“
Sad se i Birgita osvrnu, ali avaj – u blizini ne beše nikog zbog kog bi morala da drži jezik za zubima. „Braniču te kad budeš u opasnosti, ali ako neko poželi da te prebaci preko kolena i izlupa te zato što si se ponašala kao razmaženo derište, na meni je da odlučim neće li ti to možda biti dobar nauk za drugi put. A tek kad si joj mrtva hladna rekla da si kći naslednica! Dakle stvarno! Ako nameravaš da postaneš Aes Sedai, bolje bi ti bilo da odmah počneš da učiš kako da saviješ istinu a da je ne razbiješ u paramparčad.“
Elejna samo zinu. Povratila se tek kad se saplela. „Ali ja to i radim!“, reče.
„Ako ti tako kažeš“, odgovori Birgita, pa pogleda one svetlucave nogavice i prevrnu očima.
Elejni je tu prekipelo. Prvo Ninaevino i njeno beskrajno bockanje, pa Serandina tvrdoglavija od dve mazge zajedno, a sad još i ovo. Zabacila je glavu i vrisnula od ozlojeđenosti.
Kada je zvuk zamro, shvatila je da su životinje utihnule. Konjušari su stajali i nemo je gledali. Napravila se da ih ne primećuje. Sad joj više niko ništa ne može. Hladna je kao led i savršeno vlada sobom.
„Da li je to bio poziv u pomoć“, upitala ju je Birgita, nakrenuvši glavu, „ili si samo gladna? Sigurno ima neka dojkinja u...“
Elejna samo frknu tako da bi joj svaki leopard pozavideo i krenu dalje.
48
Rastanci
Čim se vratila u kola, Ninaeva se presvuče u haljinu od sive vune – nije prestajala da gunđa što sama mora da raskopča i ponovo zakopča toliku dugmad – dobro skrojenu ali odmerenu. Tako bar više neće privlačiti pažnju, iako je morala da prizna da joj je u njoj značajno toplije. Nema veze, lepo je opet biti pristojno obučen. Mada i pomalo čudno, kao da ima previše odeće na sebi. To je sigurno od vrućine.
Hitro je kleknula kraj ozidane peći s limenim sulundarom i otvorila gvozdena vratanca iza kojih su se krile njihove dragocenosti.
Vijugavi kameni prsten još je bio u njenoj torbici, zajedno s Lanovim pečatnjakom i zlatnom Velikom zmijom. Pozlaćeni kovčežić pun dragulja, što ga je dobila od Amatere, ležao je u kožnoj torbi, zajedno s kesicama lekovitog bilja Ronde Makure iz Mardesina i malim avanom i tučkom. Sve je to redom pregledala, koliko da se podseti kojim sve travama raspolaže osim sveleka i onog grozomornog dvokorena. Bile su tu i menice i tri od nekadašnjih šest vreća s novcem, a i one su dosta olakšale posle plaćanja puta s menažerijom. Luku možda nije zanimalo onih stotinu zlatnih maraka, ali nije bio ni previše gadljiv na njih. Pismo koje je u ime Amirlin Tron donosiocu davalo potpuno odrešene ruke stavila je s prstenjem. Iako ga je bila potpisala Sijuan Sanče, još bi se moglo iskoristiti, pošto su do Samare stigle tek neodređene glasine o nekakvom komešanju u Tar Valonu. Kutija od tamnog drveta stajala je tamo gde ju je i stavila, odmah do preostale tri kese novca, jutene vreće s a’damom – nije imala želju ni da dotakne tu stvar – i srebrne strele koju je Elejna pronašla posle onog nesrećnog okršaja s Mogedijen.
Namršteno se zagledala u strelu i zamislila se. Najpametnije bi im bilo da po svaku cenu izbegnu novi susret s Mogedijen. Zaista jeste. Ali pobedila sam je jednom! Da, ali je zato drugi put završila obešena kao kobasica. Da nije bilo Birgite... Sama je to odabrala. Tako je rekla i bila je potpuno u pravu. Ponovo bih je pobedila. Mogu ja to. Ali ako omanem... Ako omane...
U stvari, samo se trudila da ne razmišlja o kožnoj torbi tutnutoj u samo dno peći, iako sećanje na pretrpljeni poraz ne beše ništa prijatnije. Onda duboko udahnu i izvadi je vukući je za uzicu. Odmah je znala da je pogrešila. Činilo joj se da joj zlo obliva ruku, kao da Mračni zaista pokušava da se probije kroz pečat od kuendilara koji se nalazi unutra. Radije bi se celog dana vajkala zbog poraza koji je pretrpela od Mogedijen jer ipak se misli i stvarnost razlikuju koliko nebo i zemlja. Sigurno je sve to umislila – pa u Tančiku joj se to nije dešavalo! – ali ipak je poželela da podeli svoj teret s Elejnom. Ili da ga ostavi tu gde je.