Uzrok tolikog njenog besa jeste bio Valan Luka – najradije bi mu razbila glavu što ju je onako ponizio, pa nek misli ko šta hoće – ali sada je sve to bilo usmereno na Lana Mandragorana. On joj nikad nije dao cveće. Ali to nema veze. On joj je iskazao svoja osećanja rečima dubljim i iskrenijim nego što bi Valan Luka ikada mogao. Iskreno je mislila sve što je rekla Luki, ali kad Lan nešto naumi, nikakva ga pretnja u tome ne bi omela. Ni usmeravanje ga ne bi zaustavilo kad joj poljupcima pretvori mozak i kolena u pihtije. A opet, cveće je baš lepo. Svakako je mnogo lepše od novog objašnjenja zašto za njihovu ljubav nema nade. Muškarci i njihova reč! Muškarci i njihova časti Smrt mu je nevesta? Vodi lični rat protiv Senke? E, ima da ostane živ i da se oženi njome, i pokazaće mu ona samo li pomisli drugačije. Samo još da nije vezan za Moirainu. Poželela je da vrisne od jada.
Dobrano je odmakla dok je ostali nisu pristigli. Elejna samo glasno šmrknu dok se borila s dva ogromna zavežljaja na leđima – morala je sve da ponese – a Birgita se pravila da sebi u bradu mrmlja nešto o ženama koje jurcaju kao Karpanke kad idu da se bace sa stene. Ninaeva nije obraćala pažnju na njih.
Muškarci su se rasporedili tako da su na čelu bili Tom, Džuilin i Galad, a Šijenarci su išli sa strane, oprezno merkajući svaki žbun i svaku izbočinu na zemlji. Ninaeva se osećala pomalo glupo dok je stupala u sredini grupe – izgledalo je kao da očekuju da čitava vojska iznikne iz zemlje, ili da možda misle kako su žene bespomoćne – tim pre što su Šijenarci ćutke sledili Unov primer i isukali mačeve, iako nigde na vidiku ne beše ni žive duše. Čak su i naselja udžerica zvrjala prazna. Galad nije vadio mač iz korica, ali je zato Džuilin čvrsto držao motku umesto da se poštapa njom, a Tom je nesvesno vadio skrivene noževe i vraćao ih. Čak je i Birgita hodala sa strelom u luku. Ninaeva odmahnu glavom. Rulja koja reši na njih da krene moraće da bude i te kako hrabra.
Međutim, kad stigoše u Samaru, zažalila je što je odbila Petru i braću Čavana, a i što ih ipak nema malo više.
Gradska kapija stajala je širom otvorena i bez ijednog stražara, a nad kamenim se zidinama uzdizalo šest stubova dima. Ulice su bile puste. Krhotine razbijenih prozorskih okana pucketale su pod nogama i to je bio jedini zvuk osim potmulog zujanja nalik rojevima džinovskih osa razasutim po gradu. Komadi nameštaja i delovi odeće ležali su razbacani po kaldrmi, kao i posuđe, grnčarija i sve ostalo što su građani – ili možda pljačkaši, ali to se nije moglo znati – bacali za sobom.
Ali nisu to bili jedini tragovi razaranja. S jednog je prozora visio leš u finom kaputu od zelene svile. Nad vratima kalajdžijske radnje klatio se obešen neki jadnik u ritama. Tu i tamo se u sporednim uličicama videlo nešto što je na prvi pogled izgledalo kao gomila bačene stare odeće, ali Ninaeva je znala da to nije to.
U jednoj kući, čija su razvaljena vrata visila na jednoj Šarci, videli su se plamičci kako ližu drveno stepenište i prvi pramenovi dima. Ulice možda jesu bile puste, ali oni koji su to napravili nisu mogli biti daleko. Ne prestajući da se osvrće na sve strane, Ninaeva čvrsto uhvati nož koji je nosila o pasu.
Ono zujanje se povremeno pojačavalo, pretvarajući se u besnu, grlenu riku, koja je, reklo bi se na trenutke, dopirala iz susedne ulice, da bi se onda utišala do prigušenog žamora. Međutim, sve prave nevolje dolaze tiho i nenajavljeno. Iza jednog ugla iznenada se pojavi gomila ljudi, nalik čoporu gladnih vukova, koji ispuniše čitavu ulicu. Čuo se samo bat njihovih čizama. Kad su ugledali Ninaevu i ostale, bilo je to kao da je neko bacio baklju u senik. Svi kao jedan bez oklevanja jurnuše napred besno urlajući i mlatarajući vilama i mačevima, sekirama i močugama i svime što se moglo upotrebiti kao oružje.
Ninaeva još beše dovoljno besna da može da prigrli saidar te bez razmišljanja tako i učini. Videla je da je i Elejna okupana svetlošću. I sama je znala bar deset načina da zaustavi tu rulju i još deset da je sravni sa zemljom ukoliko to poželi. Ali morala je da vodi računa zbog Mogedijen, a nije bila sigurna da li i Elejnu zadržava ista misao. Znala je jedino da se s istim žarom drži svog besa i Istinskog izvora. Mnogo se više plašila Izgubljene nego podivljale rulje. Stajala je tako, ne usuđujući se da počne. Ne ako postoji i neki drugi način. Gotovo je poželela da preseče niti koje je Elejna izatkala. Sigurno se to može i drugačije srediti.
Jedan visoki muškarac u očigledno tuđem pocepanom svilenom kaputu sa zlatno-zelenim vezom istrča ispred ostalih i zavitla sekirom. Birgitina mu strela prođe pravo kroz oko. Sručio se na zemlju, a ostali ga pregaziše. Lica im behu iskrivljena od besa i bezumnog urlanja. Njih ništa nije moglo da zaustavi. Ninaeva zaječa, koliko od besa toliko i od čistog straha, pa izvadi nož iz korica i pripremi se za usmeravanje.
Rulja se kao lavina obruši na šijenarske mačeve. Ratnici s perčinima, ništa manje razjareni od onih protiv kojih se bore, rasporediše se u liniju i prionuše na posao prilježno kao pravi majstori svog zanata. Ljudi su umirali prizivajući Proroka, ali iza njih su se pojavljivali novi. Džuilin se – budala jedna! – borio u prvom redu, a motka mu se od brzine jedva videla dok je odbijao napade i lomio ruke i lobanje. Tom je stajao iza Šijenaraca i hitro šepao levo i desno, dočekujući one koji nekako ipak uspeju da se provuku. Iako je bio naoružan jedino po bodežom u svakoj ruci, mnogi je mačevalac našao smrt na njegovim sečivima. Izborano mu je lice bilo namrgođeno, ali kad jedan orijaš u kožnom kovačkom prsluku nasrnu vilama na Elejnu, zabavljač razjareno urliknu i gotovo mu odseče glavu dok ga je klao. Jedino se Birgita mirno prebacivala s mesta na mesto i odapinjala strelu po strelu, uvek u oko.
Uspeli su da zaustave juriš, ali ipak je Galadova reč bila poslednja. Sačekao je napad mirno, stojeći skrštenih ruku kao da čeka naredni ples na balu i ne nalazeći za shodno da isuče mač sve dok ga rulja nije gotovo pregazila. A onda je zaplesao i njegova se prefinjenost istog trenutka preobrazila u hodajuću smrt. Nije stajao u mestu i odbijao napad, nego je prosecao sebi put u srce ljudske mase, ostavljajući za sobom čistinu široku koliki beše domet njegovog mača. Povremeno su čak i po petorica ili šestorica istovremeno kidisala na njega mačevima, sekirama i nogama od stolova umesto batina, ali uskoro bi svaki do poslednjeg bio mrtav. Bio je jači i od njihovog besa i od žeđi za krvlju. Upravo su zahvaljujući njemu prvi pobunjenici počeli da odbacuju oružje i beže, a za njima uskoro utekoše i ostali. Kada je ulica ponovo opustela, Galad je stajao okružen telima mrtvih i ječanjem umirućih.
Ninaeva se stresla kad se sagnuo i obrisao oštricu mača o nečiji kaput. Čak je i u tome bio prefinjen. I prelep. Povraćalo joj se.
Pojma nije imala koliko je sve trajalo. Šijenarci su stajali naslonjeni na mačeve i dahtali. Galada su sada gledali s poštovanjem. Tom je bio pognut, jednom rukom naslonjen na koleno a drugom je pokušavao da se odbrani od Elejne, istovremeno joj objašnjavajući da je samo ostao bez daha. Možda je proteklo nekoliko minuta, a možda i čitav sat.
Dok je gledala retke preživele – jedan je čak i pokušavao da se odvuče nekud – prvi joj se put desilo da ne oseća ni sažaljenje ni potrebu da Leči. Nedaleko od sebe ugledala je rakije za seno. Na jedan šiljak bila je nataknuta odrubljena muška glava a na drugi ženska. Osetila je jedino gađenje i zahvalnost što to nije njena glava. I jezu.
„Hvala vam“, rekla je naglas, ne obraćajući se nikome određenom koliko i svima. „Mnogo vam hvala.“ Teška je srca to prevalila preko usana jer joj nije bilo lako da prizna kako nešto ne bi mogla sama da uradi, ali zato je bila iskrena. Birgita joj samo klimnu glavom, na šta joj bi neprijatno. Ta žena sigurno nije učinila ništa manje od ostalih, ali zato svakako mnogo više nego Ninaeva. Vratila je nož u korice. „Ti... veoma dobro gađaš.“