Birgita joj se samo kiselo osmehnu, kao da zna koliko joj je teško bilo da to izgovori, pa prionu na sakupljanje strela. Ninaeva se samo strese i okrete se da to ne gleda.
Većina Šijenaraca bila je ranjena, a ni Tom i Džuilin nisu prošli mnogo bolje – jedino je Galad nekim čudom iz boja izašao neozleđen, mada to možda i nije toliko čudesno kad se uzme u obzir njegovo mačevalačko umeće – ali su zato svi do jednog izigravali muškarčine i tvrdili da im nije ništa. Čak je i Uno navaljivao da krenu što pre, iako mu je jedna ruka beživotno visila a posekotina preko celog lica pretila da postane odraz u ogledalu onog ožiljka ukoliko se odmah ne podvrgne Lečenju.
Nije joj bila mrska misao o odlasku, iako je ponavljala sebi da mora da se pobrine za njihove rane. Elejna je pokušala da natera Toma da se osloni na nju, ali on je to odbio i počeo da deklamuje starovremskim jezikom, ali toliko slikovito da je bilo gotovo nemoguće prepoznati legendu o Kirukan, prelepoj kraljici i ratnici iz Troločkih ratova.
„Ta je umela da bude opaka kao divlji vepar kad se uplete u trnje“, tiho reče Birgita sebi u bradu. „Ni nalik nekima ovde prisutnima.“
Ninaeva stisnu zube. E neće je više pohvaliti, pa ma šta uradila. Kad malo bolje razmisli, svaki muškarac iz Dveju Reka bio je jednako vešt s lukom i strelom. Svako dete.
Neprestano ih je pratila tutnjava i udaljena rika iz drugih delova grada, a često joj se činilo i da ih neko posmatra iz napuštenih kuća. Međutim, da li zato što se pročulo šta su uradili, ili što su možda osmatrači sve videli, nisu sreli ni živu dušu sve dok im iznenada dvadesetak Belih plaštova s isukanim mačevima i strelama u lukovima ne stade na put. Šijenarci istog trenutka potegoše mačeve.
Galad razmeni nekoliko reči s njihovim vođom, momkom iznurenog lica pod kupastom kacigom, koji je sve vreme sumnjičavo merkao Šijenarce, Toma i Džuilina, a i Birgitu. E, to nije bilo lepo od njega. Elejna je kraj Belih plaštova prošla kraljevski dignute glave, ne obraćajući pažnju na njih ni koliko na sluge, ali Ninaeva nije volela da je iko potcenjuje.
Uskoro izbiše na obalu. Iza malih kamenih skladišta pokrivenih škriljcem pružala su se tri gradska doka, kojima se preko širokog pojasa skorelog blata stizalo do vode. Na kraju jednoga čekala ih je zdepasta lađa s dva jarbola. Ninaeva se iskreno nadala da će dobiti zasebnu kabinu. Isto tako se nadala da se to čudo ne ljulja mnogo.
Dvadesetak koraka od doka, pod budnim okom četvorice stražara u belom stajala je oveća grupa izbeglica: desetak muškaraca, uglavnom starih, izranavljenih i pocepanih, i dvostruko više žena sa po dvoje-troje male dece ili čak s bebom u naručju. Još dva Bela plašta stajala su na samom doku. Deca su uglavnom zagnjurila lica majkama u skute, ali odrasli su žudno gledali u brod. Ninaevi se od tog prizora steže srce. Iste je takve poglede videla u Tančiku, poglede ljudi koji se nadaju spasenju. Tada nikome nije mogla da pomogne.
Pre nego što je stigla reč da zucne, Galad dograbi nju i Elejnu za ruke i odvuče ih preko doka i nestabilnog brodskog mostića na palubu. Tamo ih je čekalo još šest smrtno ozbiljnih vojnika u belim plaštovima i bleštavim oklopima, koji su na oku držali grupicu bosonogih muškaraca, mahom golih do pasa. Po kapetanovom se pogledu nije znalo jesu li mu mrskija Deca Svetla ili šarolika družina koja mu se ukrcala na brod.
Agni Neres bio je visok, mršav čovek uskog turobnog lica i klempavih ušiju. Stajao je u crnom kaputu, ne obraćajući pažnju na znoj koji mu se slivao niz obraze. „Platio si mi da povezem dve žene. Da ne bi možda da primim još jednu devojanu i ove muške badava?“ Birgita ga prostreli pogledom, ali on to kao da nije ni primetio.
„Pošteno ćemo ti platiti, dobri moj kapetane“, oholo mu reče Elejna.
„Ako je cena razumna, naravno“, dodala je Ninaeva, na šta joj on samo uputi mrk pogled.
Neres samo stisnu usnice – ukoliko je to uopšte bilo moguće – pa se ponovo obrati Galadu. „Isplovio bih, ako bi ti bio tako ljubazan da izvedeš svoje ljude odavde. Nikada mi nije bilo mrskije da se zadržavam u ovom gradu.“
„Čim se ukrcaju i ostali putnici“, reče Ninaeva i pokaza glavom ka ljudima na obali.
Neres ponovo pogleda ka Galadu, ali ovaj se već beše okrenuo i nešto govorio Belim plaštovima. Kapetan tad osmotri one jadnike, pa se obrati vazduhu iznad Ninaevine glave. „Povešću svakog ko može da plati, a ovi mi baš i ne izgledaju tako. Čak i da imaju para, nema mesta za sve.“
Propela se na prste kako mu slučajno ne bi promakao njen osmeh, na šta se njemu brada zamalo ne uvuče u okovratnik. „Primičeš ih sve do jednog, kapetane, da ti ne bih odsekla te tvoje klempave uši.“
Ovaj samo zinu, pa razrogači oči i pogleda nekud mimo nje. „Neka ti bude“, reče ljutito, „ali znaj da očekujem nekakvu isplatu. Milostinju dajem samo na Prvidan, a to je još daleko.“
Ona spusti stopala na palubu, pa se sumnjičavo osvrnu preko ramena. Tom, Džuilin i Uno stajali su iza nje i savršeno uljudno posmatrali nju i Neresa. Dobro, onoliko uljudno koliko su im to dopuštala lica umrljana krvlju i celokupna Unova pojava. Previše uljudno.
Ninaeva samo odsečno šmrknu, pa reče: „Niko da ništa nije taknuo dok svi ne budu ukrcani“, i ode da potraži Galada. Pretpostavljala je da bi trebalo da mu zahvali. Verovao je da čini ono što je ispravno. I najbolji muškarci imaju istu tu falinku. Uvek veruju da čine ono što je ispravno. A opet, šta god bilo to što su ova trojica malopre uradila, urodilo je plodom.
Zatekla ga je s Elejnom. Lepo mu je lice bilo ophrvano jadom, ali ozario se kad ju je ugledao. „Ninaeva, ja sam vam platio prevoz do Boande. To je na pola puta do Altare, na ušću Boerna u Eldar, ali samo sam toliko para imao. Kapetan Neres mi je uzeo i poslednju paru, a morao sam čak i da se uzajmim. Naplatio mije desetostruko. Bojim se da ćete odande do Kaemlina morati da se snalazite kako znate i umete. Zaista mi je žao.“
„Dovoljno si već učinio“, reče Elejna, a pogled joj pobeže ka stubovima dima što su se uzdizali iz Samare.
„Dao sam reč“, trpeljivo će on. Očigledno su razgovarali o tome i pre nego što im se pridružila.
Ninaeva na to stade da mu zahvaljuje, što je on ljubazno odbio, gledajući je kao da ga ni ona ne razume. Doduše, ne bi se usudila da to porekne. Taj je čovek otpočeo rat da bi održao obećanje – Elejna je tu bila potpuno u pravu jer će se ovo zaista razviti u rat, ukoliko već nije – a neće da traži od Neresa da spusti cenu, iako su mu njegovi vojnici zaposeli brod. Brod je Neresov, pa će i poslednja reč biti njegova. Samo da odvede Elejnu i Ninaevu odatle. Baš tako. Galad nikada ne pita za cenu ukoliko veruje da ispravno postupa, bilo da je reč o njemu ili nekom drugom.
Zastao je kraj mostića i zagledao se ka gradu, kao da vidi budućnost. „Klonite se Randa al’Tora“, reče mrgodno. „On donosi uništenje. On će biti kriv za smak sveta. Klonite ga se.“ Već u sledečem trenutku bio je na mostiću i dovikivao nekome da mu donese oklop.
Ninaeva i Elejna se začuđeno pogledaše pa im obema bi neprijatno. Teško je podeliti takav trenutak s nekim ko bi svakog trenutka mogao da kaže nešto zlobno. To je bar bio Ninaevin razlog, ali zaista nije mogla da dokuči zašto se Elejna usplahirila, osim ako se možda nije konačno prizvala pameti. Galad sigurno nije ni sumnjao da one uopšte nemaju nameru da idu u Kaemlin. A i kako bi? Muškarci nemaju toliko prefinjenu moć opažanja. Još dugo su izbegavale da pogledaju jedna drugu.
49
Putovanje u Boandu
Nije bilo lako ukrcati onolike ljude, žene i decu na brod. Nekoliko je puta Ninaeva morala da objasni kapetanu Neresu da će morati da ih smesti kako zna i ume i da će mu, ma koliko on mislio da to treba naplatiti, ona dati tačno onoliko novca koliko ona bude smatrala da je razumna cena za put do Boande. Doduše, možda joj je u ubeđivanju malčice pomoglo i to što je prethodno došapnula Unu da naredi svojim Šijenarcima da rade nešto s mačevima. Ne može se reći da petnaestorica namrgođenih muškaraca u grubom suknu, bez ijedne dlake na glavi osim perčina, koji ulje i oštre sečiva i grohotom se smeju dok se jedan priseća kako je neko njegovog druga umalo natakao na kolac, nisu doprineli njenoj ubedljivosti. Spuštala mu je dukat po dukat na dlan, a kad god bi je to zabolelo bilo je dovoljno da se seti Tančika pa da se umiri. Neres je bar u jednom bio u pravu – tim ljudima zaista nije preticalo para i bio im je potreban svaki novčić. A i Elejna baš nije morala da je slađušnim glasom pita boli li je možda zub.