Posada poče da se priprema za isplovljavanje dok su se poslednji putnici još uvek ukrcavali na brod noseći u naručju ono malo stvari što su uspeli da spasu. Ispunili su svaki kutak lađe, tako da se Ninaeva zapitala nije li možda Neres i tu bio u pravu. Međutim, postidela se te misli čim je videla kolikom su im se nadom ozarila lica samo zato što su se ukrcali. A tek kad su čuli da je ona za to zaslužna, sjatiše se oko nje pa počeše da se guraju ne bi li joj poljubili ruku ili skute, ne prestajući da je blagosiljaju i zahvaljuju joj. Čak su i nekim muškarcima niz štrokave obraze potekle suze radosnice. Ninaeva požele da propadne u utrobu broda.
Izlivi zahvalnosti nisu prestali ni kad je na palubi zavladalo sveopšte uzbuđenje jer se vesla uvukoše a jedra se razviše i Samara najednom stade da se smanjuje iza njih. Zucnu li Elejna i Birgita ma i jednu jedinu reč, obe će ih odrati od batina.
Pet je paklenih dana i isto toliko sparnih noći Rečna guja plovila vijugavim Eldarom. Ponešto se u međuvremenu promenilo nabolje, iako početak putovanja nije slutio na dobro.
Prvi pravi sukob nastao je kad se ispostavilo da Neresova kabina na krmi predstavlja jedini smeštaj osim palube. Doduše, on ju im je ustupio bez ikakvog ustezanja. Štaviše, toliko se žurno iselio – pantalone i košulje visile su mu preko ramena i iz velikog denjka u naručju, dok je u jednoj ruci nosio šolju za brijanje a britvu u drugoj – da se Ninaeva samo okrenula i besno pogledala Toma, Džuilina i Una. Dobro je da joj budu korisni kad ona to zatraži, ali je nešto sasvim drugo kad je prate i iza leđa joj pomažu. Lica im nisu mogla biti otvorenija, ni pogledi nedužniji. A onda je Elejna uskočila s još jednom Lininom izrekom. „Otvorena vreća ne krije ništa, otvorena vrata malo, ali otvoren muškarac sigurno štošta skriva.“
Međutim, ma koliko joj glavobolje zadali muškarci, i sama je kabina bila priča za sebe. Vonjala je na vino i buđ čak i kad je Ninaeva širom otvorila majušne prozore koji jedva da su propuštali nešto svetla u tu memljivu ćeliju. Reč „ćelija" potpuno je odgovarala svrsi: kabina je bila malecna, skučenija od njihovih starih kola, a veći njen deo zauzimali su veliki sto i fotelja – oboje prikucano za pod – i stepenište kojim se izlazilo na palubu. Umivaonik s prljavim bokalom i lavorom, koji je bio prikačen na zid, odmah ispod uzanog, prašnjavog ogledala, još je više smanjivao prostor. Od nameštaja su tu još bile i prazne police i čiviluk, a niska tavanica kao da im je čučala nad glavom. Jedini krevet u kabini bio je širi od onih u kolima, ali jedva dovoljan za dvoje. Neres se, onoliko visok, verovatno osećao kao da živi u kutiji. Očigledno je želeo da svaki raspoloživi deo prostora bude iskorišćen za tovar.
„Noću je stigao u Samaru“, promrmljala je Elejna kad je spustila svoje zavežljaje, pa se podbočila i gadljivo obazrela oko sebe, „a po noći je hteo i da ode. Čula sam kad je jednom mornaru rekao da će putovati noću, ma šta... one ženturače... rekle. Očigledno mu se baš ne mili dnevna svetlost.“
Ninaeva pomisli na Elejnine laktove i hladne noge, pa se zapita ne bi li joj bilo bolje da spava s izbeglicama na palubi. „Šta hoćeš da kažeš?“
„Taj čovek je krijumčar, Ninaeva.“
„Zar s ovakvom dereglijom?“ Spustila je svoje zavežljaje, stavila torbicu na sto i sela na ivicu kreveta. Ne, neće ona na palubu. Kabina vonja, ali izvetriće je. Krevet je tesan, ali bar ima dobar perjani dušek. Doduše, brod se prilično ljulja, ali to je neće sprečiti da uživa koliko je god to moguće. Neće dopustiti da je Elejna
istisne iz kabine. „Ovo je teretni brod i sreća naša ako za dve nedelje stignemo u Boandu. Sama Svetlost zna koliko će nam još trebati do Salidara.“ Ni jedna ni druga nisu znale gde se tačno nalazi Salidar, ali još je bilo rano da o tome razgovaraju s Neresom.
„Sve se uklapa. Čak i ime. Rečna guja. Koji bi pošten trgovac tako nazvao svoj brod?“
„Dobro, i šta onda? Ne bi nam bilo prvi put da koristimo krijumčare.“
Elejna podiže ruke kao da se predaje. Uvek je htela da se pridržava zakona, pa makar bio i glup. Ona i Galad su sličniji no što je voljna da prizna. Dakle Neres ih je nazvao ženturačama, a?
Novi problem je predstavljao smeštaj za ostale. Iako dosta široka, Rečna guja nije bila prostran brod, a sada se na njoj nalazilo više od stotinu duša. Posadi je trebalo ostaviti mesta da se bavi veslima, užadima i jedrima, tako da ga je za putnike ostalo vrlo malo. Nije pomagalo ni to što su se izbeglice trudile da se drže što je moguće dalje od Šijenaraca, pošto im je, izgleda, bilo dosta naoružanih ljudi. Ispostavilo se da jedva ima mesta i da svi sednu, a kamoli da neko legne.
Ninaeva odmah ode kod kapetana. „Treba nam više mesta za ovaj narod, a pogotovu za žene s decom. Pošto nemate više kabina, poslužiće i potpalublje.“
Neres se namršti. Zagledao se nekud mimo nje i procedio: „Potpalublje je puno robe. Izuzetno vredne robe.“
„Živo me zanima ima li na Eldaru mnogo carinika“, zamišljeno će Elejna, posmatrajući drvorede na kopnu. Reka je na tom mestu bila široka tek nekoliko stotina koraka, a obale joj behu pokrivene osušenim crnim muljem i žutim ilovačom. „Geldan s jedne strane, a Amadicija s druge. Malo je čudno što nosite robu s juga, a plovite na jug. Naravno, sigurno imate sve papire koji pokazuju da ste platili dažbine. A to što se niste istovarili u Samari verovatno se može pripisati nemirima. Čula sam da su poreznici zaista puni razumevanja.“
Na to mu se krajevi usta izviše nadole, ali i dalje se trudio da ne gleda ni jednu ni drugu.
Zato je, međutim, mogao odlično da vidi kad mu Tom prvo pokaza da nema ništa u rukama, a onda mu se odjednom, takoreći niotkuda, među prstima stvoriše noževi. Hitro ih je zavrteo i uskoro jedan nestade kao da ga nikad nije bilo.
„Samo vežbam" reče zabavljač, počešavši se drugim nožem po obrazu. „Koliko da ne zarđam.“ Zahvaljujući posekotini u sedoj kosi i licu umrljanom svežom krvlju, kao i otvorenoj rani na ramenu i nebrojenim prorezima na kaputu, izgledao bi vrlo opako u bilo čijem društvu, a nekmoli u Unovom. Šijenarčev kez ne da nije bio nimalo blagonaklon nego je još i povećavao nakaznost onog ožiljka i nove posekotine koja mu se, onako razjapljena i krvava, protezala preko celog lica. Namršteno oko na povezu u poređenju s tim izgledalo je gotovo dobroćudno.
Neres sklopi oči i duboko udahnu.
Uskoro su poklopci potpalublja otvoreni i sanduci i kovčezi počeše da lete preko ograde broda. Bilo ih je i teških, ali mahom su bili laki i mirisali su na začine. Neres bi zažmurio kad god voda proguta nešto, ali se zato ozario – ukoliko se to za njega uopšte može reći – kad je Ninaeva zapovedila da se ćilimi, trube svile i bale fine vunene tkanine ostave u potpalublju. To je trajalo samo dok nije shvatio da je namerila da od njih napravi ležaj eve. Ako mu je lice pre bilo kiselo, sada bi se od njega pokvarilo mleko iza zatvorenih vrata. Za sve to vreme nije progovorio ni reč. Kad žene počeše da vedricama zahvataju vodu iz reke kako bi okupale decu na palubi, on se povuče na krmu, gde je grčevito stiskao ruke na leđima i gledao sanduke koji još ne behu potonuli.