Međutim, upravo je takav Neresov stav prema ženama malo otupeo oštricu Elejninog jezika. A i Birgitinog. Ili se bar tako Ninaevi činilo. Ona je, naravno, ostala odmerena kao što je i bila. Neres mrzi žene i gotovo. Posada im se obraćala jedino kad mora – a i to je bilo brzo i s mnogo pogledavanja prema kapetanu – posle čega se žurno vraćala svojim poslovima. Neres se izdirao na svakog ko nema pametnija posla nego da razmeni pokoju reč s bilo kojom ženom. Iz njihovih je bojažljivih opaski i promrmljanih upozorenja bilo potpuno jasno kakav je čovek kapetan.
Žene troše novac koji muškarci zarade, podmukle su poput mačaka i stalno izazivaju nevolje. Svaki belaj koji snađe čoveka mogao bi se na ovaj ili onaj način pripisati ženama. Neres je očekivao da će se one još pre kraja prvog dana čupati ili valjati po palubi ili pak da će očijukati s njegovom posadom i unositi razdor tamo gde ne mogu da naprave tuču. Taj bi bio srećan da mu nikada nijedna žena ne kroči na brod, a još srećniji kad bi isto važilo i za njegov život.
Ninaeva nikad ne beše upoznala nekog sličnog njemu. Dobro, čula je kad muškarci gunđaju o rastrošnim ženama, kao da njima pare ne klize kroz prste – ma oni su u pogledu novca često gori čak i od Elejne! – pa čak i kad ih krive za kojekakve nevolje iako su najčešće sami odgovorni za njih. Međutim, nikada nije videla muškarca koji zaista mrzi žene. Iznenadila se kad je čula da Neres u Ebou Daru ima ženu i čopor dece, ali ne i kad su joj objasnili da se on tamo zadržava samo dok ne utovari robu. Taj je čak izbegavao i da razgovara sa ženama. Neverovatan čovek. Ninaeva ga je ponekad potajno gledala kao nekakvu čudnovatu životinju, neobičniju čak i od s’redita i svega ostalog u Lukinoj menažeriji.
Naravno, Elejnu i Birgitu ništa nije moglo da natera da se uzdrže od otrovnih opaski kad god on može da ih čuje. Kao da nije dosta što Tom i ostali prevrću očima i značajno se gledaju, mada su se oni bar trudili da to prikriju. Neresovo neskriveno zadovoljstvo što se pokazalo da su njegovi stavovi potpuno ispravni – on je to tako video – bilo im je potpuno nepodnošljivo. Nije im preostajalo ništa drugo nego da progutaju sopstveni otrov i smeškaju se.
Što se Ninaeve tiče, ona je jedva čekala priliku da nasamo popriča s Tomom, Unom i Džuilinom. Mnogo su se opustili i gotovo zaboravili da se od njih očekuje da rade ono što im ona kaže. I to bez suvišnih pitanja. Osim toga, uživali su da muče Neresa zlokobnim smejuljenjem i opaskama o razbijenim glavama i preklanim grlima. Međutim, jedino mesto gde je s njima mogla da popriča a da ih kapetan ne čuje bila je kabina. Niko od njih nije bio nešto posebno krupan – dobro, Tom jeste visok, a Uno prilično plećat – ali bi natiskani u onolicnom prostoru izgledali mnogo veći od nje, što bi njenu pridiku učinilo prilično neuverljivom. Čim muškarac shvati da je fizički nadmoćniji od žene, dobio je pola bitke. Stoga je na lice navukla masku šušte ljubaznosti i pravila se da ne primećuje Tomove i Džuilinove zbunjene poglede, kao ni Unove i Raganove nepoverljive, već je uživala u prividu dobrog raspoloženja koji su njih tri morale da održavaju.
Smeškala se čak i kad je shvatila zašto su se jedra odjednom napela a obala obasjana poslepodnevnim suncem počela da promiče brzinom galopa. Neres zapovedi da se vesla podignu i odlože kraj ograde broda. Izgledao je gotovo kao da se raduje. Gotovo. Obala je na amadicijskoj strani bila niska i glin ovita, dok se s geldanske između šume i reke prostirao široki pojas trske i blata. Samara je ležala tek nekoliko sati plovidbe iza njih.
„Usmeravala si“, prosiktala je Elejni. Nadlanicom je otrla znoj sa čela i jedva odolela želji da otrese šaku na uzbibanu palubu. Najbliži putnici bili su nekoliko koraka odmaknuti od njih dve i Birgite, ali svejedno se trudila da govori tiho i najljubaznije što može. Osećala se kao da joj utroba prati ljuljanje broda, što joj nimalo nije popravilo raspoloženje. „Ovaj vetar je tvoje delo.“ Nadala se da u torbici ima dovoljno crvene mirodije.
Po Elejninom ozarenom licu, sjajnom od znoja, i širom otvorenim očima, čovek bi prosto očekivao da će joj s usana pocuriti med i mleko. „Prepala si se kao zec. Saberi se. Samara je miljama iza nas. Niko nas ne može osetiti s tolike daljine. To bi mogao jedino neko ko je s nama na brodu. A i trajalo je sasvim kratko.“
Ninaevi se činilo da će joj lice naprsnuti bude li nastavila da se smeška na silu, ali krajičkom oka videla je Neresa kako posmatra putnike i odmahuje glavom. Van sebe od besa, mogla je da uoči i gotovo potpuno izbledele ostatke Elejninog tkanja. Upravljanje vremenom je kao guranje kamena nizbrdo. Dovoljno je samo početi, a sve ostalo se odvija samo od sebe. Ako počne da skreće, što pre ili kasnije mora da se desi, dovoljno je samo malo napora da se sve dovede u red. Mogedijen bi možda – ali samo možda – osetila toliko tkanje da je u Samari, ali ne bi mogla da odredi odakle je poteklo. Njih dve su po količini sirove moći bile otprilike jednake i ako Ninaeva nešto ne može da uradi, tešilo ju je što to ne može ni Izgubljena. A jeste želela da što pre stignu. Svaki nepotreban dan proveden s ove dve u kabini bio joj je mrzak koliko i da joj društvo pravi Neres. Pa još na vodi. Zašto li se brod toliko ljulja kad je reka ravna kao ogledalo?
Usne već počeše da je bole od smeškanja. „Trebalo je da me najpre pitaš, Elejna. Uvek uradiš prvo što ti padne na pamet, a nikad ne promisliš. Kad ćeš već jednom da shvatiš da ti sad nema tvoje stare dadilje da ti briše suze kad se sapleteš i padneš na nos?“ Elejnine su oči u međuvremenu postale krupne kao fildžani, ali su joj zato zubi izgledali kao da bi najradije nekog ugrizla.
Birgita uhvati svaku za rame pa im se prikloni, sva ozarena, kao da od sreće ne može čestito ni da progovori. „Ne prestanete li ovog trenutka da se gložite, gurnuću vas obe u reku da se malo rashladite. Gore ste od kelnerica iz Saga kad ih uhvati neizdrž!“
Ne prestajući da se na silu srdačno osmehuju, svaka ode na svoju stranu i udaljiše se koliko im je to prostor dozvoljavao. U sumrak Ninaeva ču Ragana kad je rekao kako je njima trima sigurno mnogo laknulo što su otišle iz Samare, čim ne prestaju da se toliko smeše jedna drugoj, a ostali muški se složiše s njim. Žene su, međutim, bile mnogo uzdržanije, pošto njih nije toliko lako zavarati.
Na kraju je, malo-pomalo, i to prošlo. Ninaeva nije bila sigurna kako. Možda je Elejnina i Birgitina lažna vedrina ipak prodrla i u njihova srca. A možda im je dodijala besmislenost tolikog truda da se prijateljski smeše dok sipaju žaoke oko sebe. Šta god bilo objašnjenje, ona se nije žalila. Reči vremenom počeše da im odgovaraju izrazima lica, a povremeno su izgledale i kao da se stide, verovatno kad se sete kako su se ponašale. Naravno, nijedna nije rekla ni reč izvinjenja, što je Ninaevi bilo potpuno jasno. Da je ona bila toliko glupa i zla kao one, zasigurno ne bi volela da ikoga podseća na to.
Važnu ulogu u Elejninom i Birgitinom povratku u ravnotežu igrala su i deca, mada je sve počelo kada je prvog jutra na reci Ninaeva prionula da previja muške. Iznela je na palubu svoju torbu sa lekovitim biljem i prionula da pravi meleme i obloge i da ih privija na rane. Toliko se bila naljutila gledajući njihove posekotine – oduvek je mrzela bolesti i povrede – da je mogla da primeni Lečenje, makar samo za najteže slučajeve i vrlo oprezno. Verovatno bi krenula svakakva govorkanja kad bi rane počele da nestaju same od sebe, a ko zna šta bi Neres uradio ako pomisli da među putnicima ima i Aes Sedai. Najverovatnije bi noću kradomice pristao uz amadicijsku obalu i prijavio ih vlastima. Osim toga, takve bi glasine verovatno neke od izbeglica naterale da se bace u reku.