Unu je, na primer, u duboku ranu na ramenu utrljala malo masti od bodljikavog lanilista, dok mu je posekotinu na licu namazala s još manje melema od sveleka – nema potrebe za rasipanjem, zar ne? – da bi mu onda čitavu glavu zamotala zavojima, tako da ni vilicu nije mogao da pomeri i tek tada prešla na Lečenje. Kad je počeo da dahće i bacaka se, ona podviknu na njega. „Ne benavi se. Nisam znala da se tolika ljudina plaši malo peckanja. I pazi da ništa ne diraš. Uhvatim li te tokom naredna tri dana da čeprkaš rane, dobićeš nešto što će te naučiti pameti. “
On oprezno klimnu i toliko je bojažljivo pogleda da je bilo očigledno da ne zna šta mu je uradila. Ako i sve shvati kad skine zavoje, niko se više neće sećati koliko je duboka rana bila, a on će valjda biti dovoljno mudar da drži jezik za zubima.
Kad je već tako počela, bilo joj je potpuno prirodno da pređe i na putnike. Retki su bili oni bez posekotina i ogrebotina, a nekoliko je mališana imalo gliste i groznicu. Njih je bez brige mogla da Leči, pošto se deca ionako dernjaju kad god moraju da pojedu nešto što nema ukus meda. Ako čak i kažu majkama da se čudno osećaju, one će to pripisati izmišljanju.
Nikada nije umela s decom. Naravno, želela je da ih ona i Lan imaju. Ili je bar to želeo jedan njen deo. Deca ni iz čega naprave potpuni metež i kao da samo čekaju da okrenete leđa pa da urade ono što ste im izričito zabranili samo da vide šta će onda biti. A opet, nije mogla prestati da miluje po glavi crnokosog dečačića, visokog jedva njoj do pasa, koji ju je netremice posmatrao krupnim plavim očima. Očima sličnim Lanovim.
Elejna i Birgita joj se pridružiše ne bi li zavele malo reda, ali na kraju se ispostavilo da obe vole decu. Čudno je, ali Birgita uopšte nije izgledala neobično dok je, okružena mališanima, držala jednog dečačića u naručju i pevala im neku besmislenu pesmicu o životinjama koje igraju. Elejna je išla unaokolo s vrećicom crvenih bombona. Sama Svetlost zna gde ih je i kako nabavila. Nije se zbunila kad ju je Ninaeva videla kako krišom jednu stavlja u usta, nego joj se samo široko nasmešila pa prišla jednoj maloj devojčici koja je sisala palac i prstić joj nežno zamenila bombonom. Deca su se smejala kao da su se tek tad setila kako se to radi i bez straha im se privijala uz skute. U takvim je okolnostima zaista nemoguće ostati besan. Ninaeva posle toga više nije mogla ni čestito da smrkne, osim jednom, ali sasvim tiho, kad je Elejna sutradan ponovo počela da u kabini proučava onaj adam. Očigledno je bila potpuno sigurna da postoji neka čudna veza između narukvice, ogrlice i povoca. Ninaeva je čak jednom ili dvaput sela s njom za sto, ali i sam pogled na tu poganštinu bio joj je dovoljan da prigrli saidar.
Uskoro su počele da slušaju i o izbegličkim sudbinama svojih saputnika.
O razdvojenim, izgubljenim ili pobijenim porodicama. O propasti imanja, prodavnica i radionica kad su počele da kolaju glasine o dešavanjima u svetu. Ne može se kupovati ako se prethodno ne proda. Prorok je bio samo kap u punoj čaši. Ninaeva ni reč nije rekla kad je videla Elejnu kako krišom daje zlatnu krunu nekom postarijem čoveku, koji na to pade na kolena i pokuša da joj poljubi ruku. Neka sama nauči koliko lako zlato iscuri kroz prste. Osim toga, i ona sama je udelila nekoliko novčića. Dobro, možda i više od nekoliko.
Samo dvojica muškaraca nisu bili sedi i proćelavi, izboranih lica i žuljevitih ruku. Sve mladiće koji nisu završili u vojsci uzimao je Prorok. Oni koji odbiju i jedno i drugo završavali su na vešalima. Ova dvojica – bili su takoreći dečaci; Ninaeva je mogla da se opkladi da još nisu ni počeli da se briju – izgledali su isprepadano i trzali su se kad god ih neki Šijenarac pogleda. Stariji su ponekad pričali kako će početi iznova, kako će naći neko parčence obradive zemlje ili se ponovo baviti starim zanatom, ali po glasu im se videlo da je to pre pusta želja i prazno junačenje nego istinska nada. Šapatom su se prisećali svojih porodica, izgubljenih žena, izgubljenih sinova i kćeri, izgubljene unučadi. I sami su zvučali izgubljeno. Druge noći na putu, dobričina ogromnih ušiju – taj je izgledao najmanje potreseno u toj tužnoj gomili – nestao je bez traga. Ujutru ga jednostavno nije bilo. Možda je otplivao na obalu. Ninaeva se iskreno nadala da je tako.
Međutim, mnogo su je više potresle žene. Nije im bilo ništa lakše nego muškarcima, niti im se smešila lepša sudbina, a uglavnom su nosile veći teret nego oni. Nijedna tu nije bila s mužem, niti čak znala da li je on uopšte živ, ali upravo ih je težina tolike odgovornosti terala da istraju. Nema te majke koja bi digla ruke od svega. Čak su i one bez dece još imale volju za život. U njima je tinjao onaj plamičak nade kojim su se muškarci samo hvalili. Tri su joj posebno bile prirasle srcu.
Nikola, crnokosa vitka tkalja krupnih očiju, istih godina i visine kao Ninaeva, bila je pred udajom kad je sve počelo, ali onda je njen verenik Hiran uvrteo sebi u glavu da mu je dužnost da sledi Proroka i Ponovorođenog Zmaja. Njoj je rekao da će se ženiti kad mu dužnost to bude dozvoljavala. Taj je mnogo držao do dužnosti. Bio bi dobar muž i brižan otac, tvrdila je Nikola. Ali tolike ga vrline nisu spasle od sekire koju mu je neko zabio u glavu. Nikola nije znala ni ko je to učinio, ni zašto, već samo da želi da pobegne što dalje od Proroka. Sigurno negde postoji neko mesto bez krvoprolića, gde neće morati da strepi šta je čeka iza narednog ugla.
Marigan, nekoliko godina starija od nje, nekada je bila debeljuškasta, ali sada je iznošena smeđa haljina visila na njoj, a široko joj lice beše potpuno iznureno. Njena dva sina, šestogodišnji Džaril i sedmogodišnji Sev, samo su ćutali i razrogačenim očima posmatrali svet oko sebe. Uvek su se držali zajedno i izgledali su kao da se plaše svačega i svakoga, pa i majke. Marigan se u Samari bavila lekovitim biljem i melemima, iako je imala prilično čudno viđenje svog posla. U stvari, nije ono bilo toliko čudno, budući da su na drugoj strani reke bili Beli plaštovi i Amadicija, a na stranu to što je bila samouka. Tvrdila je da je oduvek želela samo da leći bolesne i da joj je dobro išlo, mada muža nije uspela da spase. Posle njegove smrti usledilo je pet teških godina, a svakako nije bilo ništa bolje ni kad se pojavio Prorok. Kada je izlečila nekog čoveka od groznice, proneo se glas da ga je digla iz mrtvih i po nju je došla rulja koja je tražila Aes Sedai. Eto koliko malo ljudi znaju o Moći. Smrt je jača od Lečenja. Međutim, čak je i Marigan verovala da Aes Sedai to mogu. Kao i Nikola, nije znala kuda će. Nadala se da će pronaći neko selo u kome će nastaviti da se bavi travarstvom.
Arejna, najmlađa od njih tri, imala je smirene plave oči na licu ljubičastom od modrica i nije bila Geldanka. To joj se, ako ni po čemu drugom, lako videlo po odeći, pošto je nosila kratku crnu jaknicu i šalvare slične Birgitinima. To joj je ujedno bila i sva imovina. Nije htela da kaže odakle je, a bila je i prilično neodređena u vezi s događajima koji su je doveli na Rečnu guju, tako da je Ninaeva morala sama da sklapa njenu priču. Arejna je bila pošla u Ilijan kako bi sprečila mlađeg brata da položi zakletvu i postane Lovac na Rog. U onolikoj ga rulji, međutim, nije našla, ali je zato sama položila zakletvu – iako nije verovala da Rog Valera postoji – ne bi li videla sveta, a možda čak i uspela da pronađe Gvila i vrati ga kući. Posle toga joj je bilo... teško. Nije se ona toliko ustezala da priča koliko se trudila da sve prikaže u lepšem svetlu. Iz nekoliko su je sela prognali, jednom opljačkali, a više puta čak i pretukli. Uprkos svemu, nije joj bilo ni nakraj pameti da prekine potragu za svojim mestom pod suncem. Svet je veliki, a Arejna jedva čeka da se uhvatu u koštac s njim. Dobro, nije ona to baš tako sročila, ali Ninaeva je znala da ona to misli.
I te kako je bila svesna zašto su je baš njih tri toliko dirnule. Svaka ta priča mogla je biti njena. Doduše, nije joj bilo jasno zašto joj se baš Arejna najviše dopala. Kada je sve sabrala i oduzela, zaključila je da je najveći deo devojčinih nedaća potekao otud što nije umela da drži jezik za zubima nego je bilo „što na umu to na drumu“. Nije ni čudo što je toliko brzo morala da napusti jedno selo da im je čak i konja ostavila, pošto je tamošnjeg vlastelina nazvala maloumnim upišankom, a nekim seljankama odbrusila da ne mogu nju neke tamo koštunjave prakljače da ispituju ko je i zašto putuje sama. Sama je priznala da je upotrebila te reči. Ninaeva je zaključila da bi štošta mogla da nauči tu devojku za nekoliko dana. Ali još im je nešto svima trima bilo zajedničko. Savršeno je dobro razumela njihovu žudnju za mirom i sigurnošću.