„Met ubio Kuladina?“, ote se Ninaevi u jednom trenutku. U snu joj to nije pominjala. To uopšte ne liči na njega. Zar on da vodi vojsku? Met?
Kada je Egvena konačno ućutala i počela da zadihano popravlja šal – nije takoreći ni disala dok nije sve ispričala – Elejna tiho upita: „Kako je on?“ Zvučala je kao da već gotovo sumnja u sopstveno pamćenje.
„Uglavnom dobro“, reče Amis. „Mnogo se zamara i ne sluša nikog. Samo Moirainu.“ Očigledno joj se to nije dopadalo.
„Avijenda je gotovo neprestano s njim“, na to će Egvena. „Zaista ti ga dobro čuva.“
Ninaevi to bi sumnjivo. Iako ne zna mnogo o Aijelima, posumnjala je da bi za ono što je Amis opisala kao „mnogo se zamara" neko drugi rekao „satire se od posla“.
Elejna je očigledno delila njeno mišljenje. „Zašto ga onda pušta da se toliko napreže? Šta on to radi?“
Ispostavilo se da radi štošta i da se pri tom uopšte ne štedi. Svakoga dana prvo dva sata vežba mačevanje s Lanom ili nekim drugim ko ima vremena. Amis na to ogorčeno stisnu usnice. Potom se još dva sata bavi proučavanjem aijelskog borenja bez oružja. Egveni je to možda bilo čudno, ali Ninaeva je i te kako dobro znala koliko je čovek bespomoćan kad ne može da usmerava. S druge strane, Rand se nikada nije našao u tom položaju. Postao je kralj, ako ne i nešto više, okružen telesnom stražom od Far Dareis Mai, i zapovedao je plemićima i gospama šta da rade. U stvari, toliko je vremena trošio na vladanje i na proveravanje jesu li njegove zapovesti izvršene, da ne bi stizao ni da jede da mu Mudre nisu donosile hranu. Ko zna zašto, ali dok je Egvenu to sekiralo gotovo koliko i Elejnu, Amis je izgledala maltene zadovoljno, ali je čim je primetila da je Ninaeva posmatra povratila onu aijelsku ravnodušnost. Svakoga je dana još jedan sat posvećivao neobičnoj školi koju je osnovao, a koju nisu pohađali samo đaci, nego i zanatlije, od jednog koji je pravio uveličavajuća stakla do neke žene koja izmislila nekakav ogromni samostrel sa zupčanicima, kojim se koplje može odapeti čitavu milju daleko. Nikome ništa nije objašnjavao, osim možda Moiraini, ali je jedino što je Aes Sedai rekla Egveni bilo kako svako na svetu ima snažnu potrebu da ostavi nekakvog traga za sobom. Izgledalo je kao da ju je baš briga šta on radi.
„Ono što je ostalo Šaidoa povlači se na sever“, turobno će Amis, „a svakoga ih dana sve više beži preko Zmajevog zida, ali Rand al’Tor kao da je potpuno zaboravio na njih. Šalje kopljanike na jug, prema Tiru. Polovina ih je već otišla. Ruark kaže da čak ni poglavarima nije rekao zašto to radi, a mislim da me on ne bi lagao. Posle Avijende, Moiraina mu je najbliža, ali ona uporno odbija da ga pita.“ Tu je odmahnula glavom i promrmljala: „Neću da je branim, ali čak ni Avijenda nije ništa doznala.“
„Ako hoćeš da sačuvaš tajnu, nikome ništa ne pričaj“, reče Elejna, na šta je ova prostreli pogledom, a Amis nije bila ništa gora od Bair kad bez ijedne reči treba nekoga naterati da se uzvrpolji.
„Nećemo sad o tome“, reče Ninaeva, netremice gledajući Egvenu. Ovoj kao da postade neprijatno. Ako će ikada postojati pravi trenutak da počne da ponovo uspostavlja ravnotežu među njima, onda je on upravo nastupio. „Zanima me kako...“
„Potpuno si u pravu“, prekide je Egvena. „Nismo u Šerijaminoj sobi, pa da natenane sedimo i ćaskamo. Imate li vi neke novosti za nas? Jeste li još s Lukinom menažerijom?“
Ninaeva duboko udahnu, a bezbrojna joj se pitanja razleteše po glavi. Štošta je imala da im kaže. I štošta da prećuti. Rekla je kako je pratila Lanfear kad je išla na sastanak Izgubljenih i samo pomenula da je tamo videla Mogedijen kako prisluškuje. Nije ona htela da prećuti šta joj je ova uradila – zaista nije; ozbiljno – ali Birgita ih još ne beše razrešila obećanja da će čuvati njenu tajnu. To je, naravno, značilo da ne sme da je uopšte pominje, a kamoli da je i ona sad s njima. Nije joj bilo lako, zato što je bila svesna da Egvena zna da im Birgita pomaže, ali ništa više osim toga, a morala je da se pretvara kako ova pojma nema ni o čemu. Međutim, nekako se iščupala, usprkos mucanju i upitnom izvijanju obrva svojih slušateljki. Onda je, hvala Svetlosti, Elejna predstavila događaje u Samari kao Galadovu i Maseminu krivicu, što je, istini za volju, i bilo tačno. Da ju je bar jedan od njih na vreme obavestio o brodu, svega onoga ne bi bilo.
Kada je završila, rekavši im sve o Salidaru, Amis tiho upita: „Jeste li sigurne da će one podržati Kar’a’karna?“
„Sigurno su, kao i Elaida, upoznate sa Zmajskim Proročanstvima“, na to će Elejna. „Najbolje će joj se suprotstaviti ako se priklone Randu i svima obznane da će ga podržavati sve do Tarmon Gai’dona.“ Ni najtananijim drhtajem glasa nije odala da vrlo dobro zna o kome priča. „U suprotnom, one su samo pobunjenice bez ikakvih prava. Potreban im je koliko i one njemu.“
Amis klimnu glavom, iako je bilo očigledno da još nije spremna da se s tim složi.
„Čini mi se da se sećam Maseme“, reče Egvena. „Upale oči i stisnuta usta?“ Ninaeva klimnu glavom. „Teško bih mogla da ga zamislim kao proroka, ali jasno ga vidim kako podiže bunu ili rat. Sigurna sam da je Galad samo radio ono što je smatrao ispravnim.“ Obrazi joj se na to blago zarumeneše. Čak je i sećanje na Galadovo lice moglo da ima takav učinak. „Randa će zanimati ta priča o Masemi. A i to o Salidaru. Samo još da ga nateram da ostane budan dovoljno dugo da me sasluša.“
„Zanima me kako to da ste obe došle ovamo“, reče Amis. Ninaeva joj dade pločicu sa snevačicom i naježi se kad oseti da neko drugi dodiruje ter’angreal koji ona koristi. Mudra je zamišljeno saslušala njihovo objašnjenje. „Rekla bih da nisi ovde koliko i Elejna“, reče im na kraju. „Kada žena koja je Snevač uđe u Svet snova, u njenom telu ostaje samo delić nje, koliko da ga održava u životu. Međutim, ako je u polusnu, tako da može istovremeno da bude ovde i da razgovara s onima u svetu jave, ona će onima koje su u potpunosti ovde izgledati baš tako kao ti sada. Možda je to objašnjenje. Ni sama ne znam koliko mi se dopada to što neko ko može da usmerava ulazi u Tel’aran’riod, pa makar i u ovom stanju.“ Potom je vratila ter’angreal Ninaevi.
Uzdahnula je od olakšanja i ponovo zadenula pločicu za pojas. Opet je osećala ono treperenje u stomaku.
„Ako ste rekle sve što ste imale...“ kaza Amis, pa zastade, a Ninaeva i Elejna žustro potvrdiše da je to bilo sve. Taje žena imala neverovatno prodoran pogled. „Onda bismo morale da pođemo. Priznajem da su ovi sastanci korisniji nego što sam u početku očekivala, ali čeka me još posla noćas.“ Pogledala je Egvenu i obe istog trena nestadoše.
Ninaeva i Elejna nisu ni časa časile. Džinovski crveni stubovi oko njih u tren oka se pretvoriše u skučenu, oskudno nameštenu prostoriju, jednostavnu i odmerenu. Ninaevin bes već beše počeo da jenjava – a sa njim i saidar – ali se i jedno i drugo pojača u odajama nadzornice polaznica. Tvrdoglava i neposlušna! Nije nego! Nadala se da će i Šerijam biti u Salidaru i jedva čekala da porazgovara s njom kao sa sebi ravnom. Međutim, ipak bi sada radije bila negde drugde. Elejna se gledala u ogledalu s oljuspanim ramom i nehajno nameštala kosu, iako je to u Svetu snova potpuno jalov posao. Ni njoj se tu nije dopadalo ništa više nego Ninaevi. Elaidina radna soba možda nije najudobnije mesto na svetu, ali je tamo svakako bolje nego ovde.
Nedugo potom, s druge strane velikog stola stvori se i Egvena. Stajala je podbočena i ljutito ih gledala, kao da je ona vlasnica sobe.
I pre nego što je Ninaeva stigla da prozbori ma i jednu reč, Egvena oplete. „Jeste li vas dve maloumne alapače potpuno sišle s uma? Ako vam kažem da je nešto tajna, hoćete li sve da istrtljate prvoj osobi koju vidite? Zar vam nikada nije palo na pamet da ponešto treba i prećutati? Mislila sam da bar vas dve umete da čuvate tajnu.“ Ninaeva oseti kako joj se žare obrazi. Ako ništa drugo, znala je da sigurno nije postala grimizna u licu kao Elejna. Međutim, Egvena još nije bila završila. „Ne mogu vam objasniti kako sam to uspela. Za to se mora biti Snevač. Ako je i moguće dotaći nečije snove pomoću prstena, ja ne znam kako se to radi, a ne verujem da se to može tom tvoj om pločicom. Vodite računa šta radite. Salidar možda i ne ispuni vaša očekivanja. Nego, i mene noćas čeka dosta posla. A vas dve, pamet u glavu!“ Toliko je brzo nestala da je izgledalo kao da poslednje reči dopiru iz samog vazduha.