Ninaeva odvrati pogled od ubrusa. Tačno je znala u kom je trenutku sve pošlo naopako. Zaštitnici koji su ih opkolili u šumi bili su hladni ali pristojni – naravno, tek pošto je naredila Unu i Šijenarcima da spuste mačeve. Min ih je toplo dočekala, s mnogo smeha i poljubaca. Međutim, Aes Sedai i ostali na ulicama išli su za svojim poslovima i jedva su i pogledali pridošlice. U Salidaru je vladala poprilična gužva a naoružanih je ljudi bilo na svakom koraku. Prva osoba posle Zaštitnika i Min koja je obratila pažnju na njih bila je vitka Smeđa sestra koja ih je čekala u zajedničkoj sobi nekadašnje krčme. Ninaeva i Elejna počeše da pričaju Fedrini Sedai priču onako kako su se dogovorile, ili su bar to pokušale, pošto im ona uskoro strogo zapovedi da se ne miču odatle i da ne progovaraju ni reč, pa čak ni jedna s drugom. Narednih desetak minuta samo su stajale i zbunjeno se gledale dok su svud oko njih Prihvaćene i početnice u belim haljinama, Zaštitnici, služinčad i vojnici žurili između stolova za kojima su Aes Sedai pažljivo čitale nekakva dokumenta i izdavale kratka naređenja. Potom su ih toliko brzo odveli kod Šerijam i ostalih Aes Sedai da se Ninaevi činilo da joj stopala ne dotiču patos. E, tad je počelo ispitivanje mnogo dostojnije zatvorenika nego junaka. Ninaeva obrisa znoj s lica, ali čim je vratila maramicu u rukav nastavila je da gužva haljinu.
Nisu samo ona i Elejna stajale na živopisnom svilenom ćilimu. U jednostavnoj plavoj haljini od fine vune, Sijuan je izgledala opušteno i savršeno staloženo, kao da je tu svojom voljom, ali Ninaevu nije mogla tako lako da zavara time što se pravi da su je ponele nehajne misli. Leana je bar gledala u Aes Sedai, iako je i sama delovala pribrano. U stvari, bila je mnogo samouverenija no što ju je Ninaeva upamtila. Osim toga, ta žena bakarnog tena sada je izgledala nekako tananije nego pre, ili bar gipkije. A možda je to samo privid zbog njene besramne odeće. Haljina od svetlozelene svile bila je zatvorena do grla, baš kao i Sijuanina, ali ne samo da se pripijala uz svaku oblinu njenog tela nego je tkanina pride bila poluprovidna. Međutim, Ninaevu su najviše iznenadila njihova lica. Nije očekivala ni da su njih dve još žive, a kamoli da izgledaju toliko mladoliko – kao da su tek nekoliko godina starije od nje. Jedna drugu nisu takoreći ni pogledale. Činilo joj se da oseća izvesnu hladnoću između njih.
Bila je tu još jedna promena koju je Ninaeva tek počinjala da prepoznaje. Iako su svi, uključujući i Min, bili uviđavni u vezi sa tim, niko činjenicu da su njih dve umirene nije smatrao nekakvom tajnom. Jasno je to osećala. Nije znala da li je to zato što je soba puna žena koje mogu da usmeravaju, ili pak zato što je znala da su ove dve umirene, ali sada je prvi put u životu bila potpuno svesna te moći kod Elejne i ostalih. A i njenog odsustva kod Sijuan i Leane. Kao da im je nešto oduzeto, ili odsečeno. Kao rana. I to najteža koja ženi može da se nanese.
Preplavila ju je radoznalost. Kakva li je to rana? Šta su im to odsekli? Mogla bi da iskoristi vreme dok čeka, a ionako je kroz strepnju počeo da joj se provlači bes. Posegla je za saidarom...
„Je li ti neko dozvolio da ovde usmeravaš, Prihvaćena?“, upita Šerijam, na šta se Ninaeva trže i brže-bolje pusti Istinski Izvor.
Zelenooka Aes Sedai povede ostale natrag do rasparenih stolica raspoređenih u polukrug u čijem su središtu stajale njih četiri. Neke su ponele pojedine predmete sa stola. Sele su i zagledale se u Ninaevu, ne pokazujući nikakva osećanja. Ni na jednom bezvremenom licu ne beše ni najmanje kapi znoja. Konačno Anaija progovori blago prekornim glasom: „Dugo si bila odsutna, dete. Ne znam koliko si naučila za to vreme, ali očigledno si štošta zaboravila.“
Ninaeva pocrvene i nakloni se. „Izvinite, Aes Sedai. Nisam htela da kršim pravila.“ Nadala se da će one njeno crvenilo pripisati stidu. Tačno je da je dugo bila odsutna. Još juče je izdavala naređenja, a drugi su skakali na svaku njenu reč, a sada se od nje očekuje da skače. To boli.
„Ispričala si nam... zanimljivu priču.“ Karlinja joj očigledno nije verovala. Bela sestra je u tankim prstima premetala Birgitnu strelu. „A i došle ste do nekih neobičnih predmeta.“
„Panarh Amatera dala nam je mnogo poklona, Aes Sedai“, reče Elejna. „Ona veruje da smo joj mi pomogle da zadrži presto.“ Iako je to izrekla savršeno mirno, njen je govor bio hod po tankom ledu. Očigledno nije samo Ninaevu razdražio gubitak slobode. Karlinja je samo prostreli pogledom.
„Donele ste nam uznemiravajuće vesti“, reče Šerijam. „A i neke uznemiravajuće... predmete.“ Pogled joj pobeže ka srebrnastom adamu na stolu, posle čega se prikova za njih dve. Kad su saznale šta je to i čemu služi, većina Aes Sedai se prema adamu odnosila kao da je guja otrovnica. Većina.
„Ako je ta stvar zaista ono što ova deca tvrde da jeste, moramo je dobro proučiti“, odsutno će Morvrin. „A ako Elejna zaista veruje da bi mogla da napravi ter’angreal...“ Smeđa sestra odmahnu glavom. Njena je pažnja bila više usmerena na pljosnati kameni prsten, išaran crvenim, plavim i mrkim tačkicama i prugama, koji je držala u ruci. Druga dva ter’angreala ležala su joj u krilu. „Kažete da ovo potiče od Verin Sedai? Kako to da mi ne znamo ništa o tome?“ Ovo pitanje nije bilo upućeno ni Ninaevi ni Elejni, nego Sijuan.
Ova se namršti, ali u tome ne beše one žestine koju je Ninaeva pamtila. Sada je to činila nekako snebivljivo, kao da je svesna da je u podređenom položaju. Takav joj bese i glas i Ninaeva prosto nije mogla da poveruje sopstvenim ušima. „Verin mi to nikada nije pominjala. I sama bih joj rado postavila nekoliko pitanja.“
„ A ja bih rado postavila nekoliko pitanja o ovome“, na to će Mirela, a maslinasto joj se lice smračilo dok je razmotavala dobro poznati list papira – zašto li su to sačuvale? – i glasno čitala: „’Sve što čini nosilac ovog ovlašćenja, čini po mom naređenju i s mojom dozvolom. Poslušajte moju zapovest i ne govorite nikom o tome. Sijuan Sanče, Čuvar pečata, Plamen Tar Valona i Amirlin Tron.’“ Zgužvala je i papir i pečat. „Ovakvo nešto ne daje se Prihvaćenima.“
„Nisam znala kome mogu da verujem“, mirno reče Sijuan, na šta se šest Aes Sedai netremice zagleda u nju, „a tada je ovo bilo u mom domenu vlasti.“ Šest Aes Sedai nisu ni trepnule. Glas joj na to poprimi molećiv prizvuk. „Pa ne možete me pozivati na odgovornost zbog onog što sam uradila dok sam imala pravo na to. Kada brod počne da tone, rupu zapušite prvim što vam padne pod ruku.“
„A zašto nam ništa nisi rekla?“, upita Šerijam tiho ali nepokolebljivo čvrsto. Nadzornica polaznica nikada nije podizala glas, mada bi svima ponekad bilo lakše da jeste. „Poslala si tri Prihvaćene – Prihvaćene! – da traže trinaest sestara iz Crnog ađaha. Zar si decom htela da zapušiš rupu u svom brodu, Sijuan?“
„Nismo mi deca“, brecnu se Ninaeva. „Nekoliko od tih trinaest je mrtvo, a dva puta smo im smrsile konce. U Kamenu smo...“
Karlinja je saseče kao ledenim nožem. „Ispričala si nam sve o Tiru, dete. I o Tančiku. I kako si savladala Mogedijen.“ Usne joj se zlobno iskriviše. Rekla je Ninaevi da je budala što se uopšte približila Izgubljenoj i da je čista sreča što je izvukla živu glavu. To što Karlinja zapravo i ne zna koliko je u pravu – naravno da im nisu baš sve ispričale – bolelo je Ninaevu više od svega. „Vi jeste deca i imaćete sreće ako ne odlučimo da vam isprašimo tur. A sad ćuti i čekaj da ti se neko obrati.“ Ninaeva pocrvene, i dalje se nadajući da će one to pripisati stidu, ali ne reče više ni reč.
Šerijam nije oka skidala sa Sijuan. „Dakle? Zašto nam nisi rekla da si poslala decu u lov na lavove?“
Sijuan duboko udahnu, ali samo sklopi šake i pokajnički povi glavu. „Mislila sam da ima mnogo važnijih stvari, Aes Sedai. Nisam prećutala ništa što sam smatrala iole bitnim. Rekla sam vam sve što sam znala o Crnom ađahu. Već izvesno vreme nisam znala ni gde su ove dve ni šta rade. Važno je da su sada tu i da su donele ova tri ter’angreala. Sigurno vam je jasno koliko je važno što sad imamo pristup Elaidinoj radnoj sobi i svim njenim dokumentima, pa makar to bilo i na mahove. Zahvaljujući tome i znate da ona zna gde ste.“