„Jasno nam je“, reče Anaija, bacivši pogled na Morvrin, koja je još bila zaokupljena onim prstenom. „Samo smo malo zatečene načinom na koji smo to saznale.“
„Tel’aran’riod“, ubaci se i Mirela. „O njemu se u Kuli samo pričalo na teorijskom nivou. To je bilo nešto u domenu legende. Kao i aijelski šetači kroz snove. Ko bi mogao i da zamisli da njihove Mudre umeju da usmeravaju, a kamoli ovako nešto?“
Ninaevi je bilo žao što to nije ostalo tajna – kao na primer istina o Birgiti i još ponešto što su uspele da prećute – ali zaista je teško sakriti bilo šta kad vas ispituju žene koje bi mogle pogledom rupu u kamenu da prosvrdlaju kad bi naumile. No dobro, bar su uspele da im zadrže pažnju tamo gde su htele. Čim je pomenut Tel’aran’riod i ulazak u njega, bilo je jasno da bi pre miševi počeli da gone mačke nego što bi te žene prestale da zapitkuju.
Leana iskorači napred, ne gledajući u Sijuan. „Važno je da pomoću ovih ter’angreala možete da razgovarate s Egvenom, a preko nje i s Moirainom. Tako ćete posredno držati Randa al’Tora na oku i uticati na njega, iako je čak u Kairhijenu.“
„A tamo je došao iz Aijelske pustare“, na to će Sijuan. „Lepo sam ja govorila da je on tamo.“ Iako je gledala u Aes Sedai i njima se obraćala, zajedljivost u njenom glasu očigledno je bila namenjena isključivo Leani, na šta ova samo coknu.
„Silno smo se od toga ovajdile. Poslala si dve Aes Sedai u Pustaru da love u mutnom.“
O, da, između njih dve zaista beše zahladilo.
„Dosta, deco“, reče Anaija, kao majka koja razvađa zavađene devojčice, a onda značajno pogleda ostale Aes Sedai. „Dobro je što možemo da razgovaramo s Egvenom.“
„Ako ove stvari zaista rade kao što one tvrde“, reče Morvrin, igrajući se onim prstenom dok je posmatrala druga dva ter’angreala na krilu. Ta bez dokaza ne bi poverovala ni da je nebo plavo.
Šerijam klimnu glavom. „Tako je. Eto, to će vam biti prva dužnost, Elejna i Ninaeva. Pruža vam se prilika da sada vi podučavate Aes Sedai.“
Ninaeva se nakloni i iskezi se. Neka smatraju to osmehom ako im je volja. Ona njih da podučava? Svakako, pa da nikada više ne vidi ni prsten ni one dve pločice. Elejnin naklon bio je još ukočeniji a lice nalik masci. Gotovo je čežnjivo gledala onaj odvratni a’dam.
„One menice će nam biti od koristi“, reče Karlinja. Uprkos smirenosti i razložnosti svojstvenima Belom ađahu, u glasu joj se još osećao prizvuk .mrzovolje. „Garet Brin traži više zlata nego što ga imamo, ali mislim da ćemo s ovim moći da ga isplatimo.“
„Da“, reče Šerijam, „a moraćemo da uzmemo i veći deo novca. Svakoga dana ima sve više usta koja treba nahraniti i leđa koja treba obući.“
Elejna ljupko klimnu glavom, kao da Aes Sedai ne misle ozbiljno da im oduzmu novae, ali Ninaeva ostade napeta. Terangreali, menice i zlato bili su tek početak.
„Što se ostalog tiče“, nastavila je Šerijam, „složile smo se da ste Kulu napustile po naređenju – ma koliko ono pogrešno bilo – te da vam se to ne može uzeti za zlo. Sada, kada ste nam se vratile žive i zdrave, možete da nastavite svoju obuku.“
Ninaeva polako izdahnu vazduh. Čim je ispitivanje počelo, shvatila je da više od toga ne treba ni da očekuje. Nije joj bilo pravo, ali sad joj bar niko ne može zameriti na gadnoj naravi. Tim pre što od toga ne bi imala nikakve koristi.
Elejna, međutim, nije uspela da se suzdrži. „Ali...!“, izletelo joj je, ali Šerijam je odmah prekide.
„Nastavićete obuku. Obe ste veoma dobre, ali još niste Aes Sedai.“ Netremice ih je gledala sve dok nije bila sigurna da su svarile to što im je rekla, pa je tek onda nastavila i to mnogo blažim glasom. Blažim, ali ne i manje odlučnim. „Vratile ste nam se i mada Salidar nije Bela kula, ponašaćete se kao da jeste. Iz onog što ste nam ispričale poslednjih sat vremena, jasno je da još štošta imate da nam kažete.“ Ninaevi na to zastade dah, ali Šerijam ponovo pogleda ka adamu. „Šteta što niste dovele i tu Seanšanku. E, to je trebalo da uradite.“ Elejna pocrvene. Izgledala je kao da će iz kože da iskoči od besa. Ninaevi je pak bilo drago što se ispostavilo da je ova mislila na Seanšanku. „Međutim, niko ne može kriviti Prihvaćenu što nije razmišljala kao Aes Sedai“, nastavi Šerijam. „Sijuan i Leana verovatno imaju mnogo pitanja za vas. Sarađivaćete s njima i odgovaraćete najbolje što možete. Verujem da ne moram da vas opominjem da ne zloupotrebljavate njihovo sadašnje stanje. Neke Prihvaćene, pa čak i pokoja polaznica, mislile su da same mogu da nađu krivce za sve ovo što se desilo, pa čak i da ih kazne.“ Onaj blagi ton sada je postao leden. „Sve one se sada gorko kaju. Treba li još nešto da dodam?“
Prosto se nije znalo kojoj je više bilo stalo da odgovori na to pitanje, pošto su uglas odrečno zamucale. Ninaevi nije ni padalo na pamet da bilo koga optužuje – iako su po njenom mišljenju Aes Sedai krive za sve – ali nije htela da ljuti Šerijam. To ju je nateralo da shvati još jednu gorku istinu: dani slobode zaista su samo prošlost.
„Dobro. Sad uzmite dragulje koje vam je dala panarh, kao i strelu – ali jednom ćete morati da mi objasnite zašto vam je poklonila nešto takvo – i idite. Neka od Prihvaćenih naći će vam kakav smeštaj, a verovatno i neku pristojnu odeću. Od vas očekujem da svoje... doživljaje... sada ostavite za sobom i mirno se vratite na mesto koje vam pripada.“ Te su reči sadržale neizgovoreno ali sasvim jasno obećanje da će se, ukoliko se ne vrate mirno, ona već postarati da ih smiri. Zadovoljno je klimnula kad je videla da su je sasvim lepo razumele.
Beonin nije progovorila ni reč otkako je spušten zastor od saidara, ali čim se Ninaeva i Elejna nakloniše, Siva sestra ustade i ode do stola na kome su ležale njihove stvari. „A staje s ovim?“, upita s teškim tarabonskim naglaskom pa naglo podiže ubrus koji je pokrivao pečat tamnice Mračnog. Njene krupne, plavosive oči za pramenu nisu izgledale zbunjeno nego ljutito. „O ovome nećemo da pričamo? Zar ćete se sve praviti da ovo ne postoji?“ Crno-beli disk ležao je kraj kožne torbice. Bio je izlomljen na više od deset komada, koji su stajali zajedno, svaki na svom mestu.
„Bio je ceo kad smo ga stavile u torbu.“ Ninaeva je zastala da ovlaži usta. Koliko se do malopre trudila da ne gleda ka ubrusu, toliko sada nije mogla da odlepi pogled od pečata. Leana se zlobno osmehnu kad vide crvenu haljinu u koju je torba bila zamotana i reče... Ne, neće se praviti da to nije čula! „Nismo smatrale da treba da preduzmemo posebne mere opreza. Pa to je kuendilar!“
„Nismo ga gledale“, kao bez daha izusti Elejna, „niti ga dirale više no što je neophodno. To je prljava, zla stvar.“ E, pa više nije. Karlinja im svakoj dade po komad pa im reče da joj opišu šta je to toliko prljavo i zlo što osećaju.
Ponovile su isto što i nekoliko puta pre, ali niko na to nije obraćao pažnju.
Šerijam ustade i ode do smeđokose Sive sestre. „Nemoj tako, Beonin. Nema svrhe da i dalje ispitujemo ove devojke. Rekle su nam šta su znale.“
„Ništa im neće faliti“, reče Morvrin, koja beše prestala da se igra ter’angrealima i sada je, kao i sve ostale, zurila u slomljeni pečat. Možda on jeste bio od kuendilara – i ona i Beonin su ga isprobale i potvrdile su da jeste – ali ona je upravo golim rukama polomila jedan komad.
„Koliko je od sedam pečata još čitavo?“, tiho upita Mirela, kao da naglas razmišlja. „Koliko još ima vremena do oslobađanja Mračnog i početka Poslednje bitke?“ Svaka Aes Sedai razumela se u svašta, shodno darovima i sklonostima, ali svaki je Ađah imao svoju jasno određenu svrhu. Zelene – koje su sebe nazivale još i Borbeni ađah – spremale su se da u Poslednjoj bici izađu na megdan Gospodarima straha. U Mirelinom se glasu gotovo osećao prizvuk žudnje.