Elejna šmrknu, ali uspe da zadrži prisebnost. „Neka te to ne brine. Ti i ja imamo još jednu sestru, koju ti još nisi upoznala. Avijenda drži Randa na oku i ne može taj sad da pređe ni deset koraka bez aijelskih Devica koplja.“ Kairhijenjanka? Ako ništa drugo, Berelajn je makar videla i zna ponešto o njoj. Ne. Neće se zbog toga jesti kao neka glupačica. Odrasla žena svet oko sebe vidi onakvim kakav jeste i izvlači iz njega najviše što može. Ma ko li bi to mogao biti?
Izbile su na neko dvorištance išarano gomilicama hladnog pepela. Veliki kotlovi, uglavnom bušni na mestima s kojih je oribana rđa, stajali su naslonjeni na kameni zid, mestimično urušen zbog okolnog drveća. Uprkos slabom svetlu, dva kotla su se još uvek pušila na vatri a tri polaznice, kosa mokrih od znoja i s podvijenim belim haljinama, vredno su ribale nešto na daskama za pranje veša uronjenim u korita puna sapunice.
Elejna pogleda one košulje koje je Min nosila, pa prigrli saidar. „Daj da ti pomognem.“ Upotreba usmeravanja za kućne poslove bila je zabranjena – rad čeliči ličnost, govorile su Aes Sedai – ali ovo je bilo nešto drugo. Ako dovoljno jako zavrti košulje kroz vodu, neće biti potrebe da iko kvasi ruke. „Sve mi pričaj. Jesu li se Sijuan i Leana zaista toliko promenile kao što izgleda? Kako ste stigle ovamo? Da li je Logan zaista tu? Zašto ti pereš veš nekom muškarcu? Sve.“
Min se na to nasmeja od olakšanja što su promenile temu. „Za sve’ bi mi trebalo nedelju dana, ali pokušaću. Najpre sam pomogla Sijuan i Leani da pobegnu iz tamnice u koju ih je Elaida bacila, a posle smo...“
Ne prestajući da zapanjeno ohće i ahće, Elejna usmeri Vazduh i odiže jedan kotlić s vatre. Gotovo da nije ni primećivala zgranute polaznice. Sada se već bila navikla na sopstvenu snagu i gotovo uopšte nije razmišljala da o onome što je za nju mačiji kašalj neke Aes Sedai mogu samo da sanjaju. Ko li je ta treća? Avijendi bi bolje bilo da dobro pazi na njega.
51
Vesti stižu u Kairhijen
Dok mu se tanak mlaz plavičastog dima dizao iz kratke, jednostavne lule koju je držao zubima, Rand je stajao naslonjen na kamenu ogradu balkona i posmatrao vrt. Sunce se poput crvene lopte skotrljavalo s vedrog neba i pravilo sve oštrije i duže senke. Posle deset dana u Kairhijenu, prvi put je budan a ne radi ništa. Selanda je stajala kraj njega, belog lica nakrivljenog u stranu, ali ne da gleda vrt nego Randa. Kosa upletena u punđu, po plemićkoj modi, dodavala joj je bar pola pedlja visine. Trudio se da ne obraća pažnju na nju, ali teško je ne primećivati ženu koja vam svojim čvrstim prsima uporno pritiska mišicu. Sastanak se otegao i bio mu je potreban odmor, ali shvatio je da je napravio grešku čim je i ona izašla s njim na balkon.
„Znam jednu senovitu uvalu“, rekla je tiho, „gde možemo pobeći od vrućine. Skrovito je mestašce i niko nam neće smetati.“ Kroz uglaste lukove iza njihovih leđa dopirala je muzika Asmodeanove harfe. Neka vesela, osvežavajuća melodija.
Rand umorno uzdahnu. Vrućina. Ne može se ni porediti s Pustarom, mada ipak... Već je trebalo da se oseća dolazak jeseni, ali poslepodne je bilo toplo kao usred leta. I to sušnog leta. Baštovani u košuljama zalivali su vrt vodom iz vedrica – zbog isparavanja to nisu mogli da čine preko dana – ali već je previše bilja požutelo ili uvelo. Takvo vreme ne može biti prirodno. Sunce kao da mu se ruga. Moiraina i Asmodean su se slagali s njim, ali nijedno ništa bolje od njega nije znalo šta da se preduzme. Samael. Samael je već druga priča.
„Hladna voda“, mrmljala je Selanda. „Ti i ja. Sami.“ Još se više pripila uz njega, iako je mislio da je to nemoguće.
Zapitao se kad će uslediti sledeća Samaelova packa. Rešio je da više ne besni, ma šta ovaj uradio. Zgromiće ga čim bude okončano ono što je započeo u Tiru. Jednim će strahovitim udarcem završiti sa Samaelom, a istovremeno će dobiti Ilijan na tacni. Zajedno s Tirom i Kairhijenom, a i s aijelskom vojnom silom koja bi svaku državu pregazila za nedelju-dve, on će...
„Zar ti se ne pliva? Ja ne umem, ali sigurna sam da bi me ti naučio.“
Rand uzdahnu. Na trenutak je poželeo da je Avijenda tu. U stvari, ne. Samo bi mu još trebalo da Selanda vrišteći utekne iz palate, sva izubijana i iscepane odeće.
Spustio je pogled na nju i promrmljao preko lule: „Ja usmeravam.“ Ona trepnu i odmače se od njega. Nikako im nije bilo jasno zašto on to stalno ističe. Smatrali su da je to nešto što se krije i na šta se, ako je ikako moguće, ne obraća pažnja. „Kažu da ću poludeti. Ali još nisam lud. Za sada.“ Zakikotao se, pa naglo zaćutao i uozbiljio se. „Da te naučim da plivaš? Mogao bih pomoću Moći da te održavam na površini vode. Znaš, saidin je sada zagađen. Mračni ga je dotakao. Ali ti to ionako ne osećaš. Svuda je oko tebe, a ti to i ne znaš.“ Ponovo se zakikotao, ali sada malo šištavije nego pre. Crne joj se oči razrogačiše, kao da će iskočiti iz glave, a osmeh joj se pretvorio u zgroženi kez. „Možda kasnije. Moram malo da razmislim...“ Povio se ka njoj kao da će je poljubiti, ali ona samo ciknu i toliko brzo napravi kniks da je pomislio kako su joj kolena otkazala.
Počela je da se povlači, klanjajući se pri svakom koraku i izbezumljenim glasom brbljajući kako joj je čast da mu služi i kako ništa drugo u životu ne želi, sve dok leđima nije udarila u stub. Onda se još jednom naklonila i kao bez duše utrčala unutra.
On se kiselo osmehnu pa se ponovo nasloni na ogradu. Sad je još počeo i da prepada žene. Da ju je zamolio da ga ostavi samog, pronašla bi razlog da ostane. Naređenje bi shvatila samo kao odlaganje, osim ukoliko joj ne kaže da mu se gubi s očiju, mada bi čak i tada... Možda će ovog puta početi da se priča. Moraće da pripazi na svoje ponašanje. U poslednje je vreme sve češće imao slične ispade. Nije mogao da se bori protiv žege, ali druge su nedaće iskakale kud god da se osvrne. Samo još nekoliko trenutaka samoće. Ko bi još poželeo da vlada državom kad može da se bavi lakšim poslovima, kao što je nošenje vode u situ?
Preko vrta je, između dva zaravnjena tornja kraljevske palate, pucao pogled na Kairhijen, s jasno uočljivim osvetljenim i zasenjenim uglastim površinama. Taj grad kao da nije ležao na brdima nego ih je podjarmio. Na jednom je tornju mlitavo visila njegova grimizna zastava s drevnim znakom Aes Sedai, a na drugom kopija Zmajevog barjaka, kakva se mogla videti na još desetak mesta u gradu, među kojima beše i najviša nedovršena kula. Vika je tu imala jednako malo uticaja kao i naređenja, pošto ni Tairenci ni Kairhijenjani nisu mogli da poveruju da on zaista želi samo jednu zastavu, a Aijelima je ionako bilo svejedno.
Čak je i tu, u dubini palate, do njega dopirao žamor s krcatih ulica. Izbeglice iz svakog kutka zemlje manje su se plašile da budu u blizini Ponovorođenog Zmaja nego da se vrate kućama. Trgovci su neprestano pristizali, voljni da prodaju sve što narod može da plati i da kupe sve što vlasnici više ne mogu da zadrže. Bili su tu i plemići i vojnici okupljeni pod njegovim ili pak nečijim drugim barjakom. Lovci na Rog verovali su da je i on sigurno u njegovoj blizini, a desetak stanovnika Forgejta – a možda i stotinu – bili su voljni da im ga prodaju. Došli su i ogijerski tesari iz stedinga Tsofu da vide ima li posla za njih, kao i pustolovi, od kojih su neki još pre nedelju dana verovatno bili razbojnici, u nadi da će se i za njih nešto naći. Pristiglo je i stotinak Belih plaštova, ali su odgalopirali čim su čuli da je opsada završena. Brine li njega to što Pedron Nijal okuplja Bele plaštove? Egvena mu je to pomenula, ali ona sve sagledava iz ugla Bele kule, a tačka gledišta Aes Sedai ne mora biti i njegova.