Međutim, Met nije popuštao. Bio je oprezan, jamačno, a i ljut, ali nije popuštao. Izgledao je kao mačor kojeg su tri psa saterala u ugao, ali mačor koji se ne predaje lako. Kao da su u sobi bili samo on i tri žene. „Uvek biste da ćuškate ljude kako vama odgovara, zar ne? A ako neko neće sam da ide, vi ga odvučete za uši. Krv vam poljubim i krvavi pepeo! Ne gledaj me tako, Egvena. Mogu da pričam šta hoću. Svetlost me spalila! Samo bi mi još trebalo da je i Ninaeva tu i da cima onu kiku, a i Elejna da me gleda preko nosa. Dobro, drago mi je što ona nije tu da čuje novosti, ali čak i da je Ninaeva s vama, ne bih vam dao da me ćuškate...“
„Kakve novosti?“, oštro će Rand. „Šta je to što Elejna ne treba da čuje?“
Met pogleda Moirainu. „Znači, nisi baš sve iščeprkala, a?“
„Kakve vesti, Mete?“, nije odustajao Rand.
„Morgaza je mrtva.“
Egvena ostade bez daha i rukama poklopi usta, a oči joj se pretvoriše u ogromne krugove. Moiraina prošaputa nešto što je zvučalo kao molitva. Asmodeanovi prsti nisu prestali da prebiru žice.
Rand se osećao kao da mu je neko iščupao utrobu. Elejna, oprosti mi. A odmah potom, slično odjeku, čulo se i Ilijena, oprosti mi. „Jesi li siguran?“
„Nisam video telo. Gebril je sad proglašen kraljem Andora, a i Kairhijena, kad smo već kod toga. Navodno je tako Morgaza odlučila, pošto zemlji treba snažna muška ruka ili već neka slična glupost, kao da iko ima čvršću ruku od Morgaze. Među Andorcima na jugu priča se da je već nedeljama niko nije video. A to nisu samo glasine. Sad mi vi recite šta sve to znači. Andor nikada nije imao kralja, ali sad ga ima, a kraljice ni od korova. Gebril je želeo Elejninu smrt. Pokušao sam to da joj objasnim, ali znate da ona uvek mora da bude pametnija od nekog tamo glibavog seljaka. Ne bi taj ni časka oklevao da preseče kraljici grkljan.“
Rand shvati da sad sedi na stolici naspram Metove, ali nije se sećao kad je prešao na nju. Avijenda mu beše položila ruku na rame. Oči joj behu ophrvane brigom. „Dobro sam“, reče osorno. „Ne morate da zovete Somaru.“ Ona pocrvene, ali on to nije primetio.
Elejna mu to nikada neće oprostiti. Znao je da Rafhin – Gebril – drži Morgazu u zatočeništvu, ali ništa nije preduzimao jer je to lako mogla biti zamka koju mu je Izgubljeni postavio. Nastavio je po svome i radio je ono što niko od njega nije očekivao. Na kraju je završio jureći Kuladina, umesto da radi ono što je naumio. A onda je svu pažnju usmerio na Samaela, i to samo zato što mu se ovaj narugao. Morgaza može da pričeka dok on rasturi Samaelovu zamku, a i Samaela zajedno s njom. Sada je Morgaza mrtva. Elejna će ga proklinjati dok je živa.
„I još nešto ću ti reći“, nastavio je Met. „Dole je ostalo mnogo kraljičinih ljudi koji uopšte nisu sigurni bi li se borili za kralja ili ne. Pronađi Elejnu. Pola njih bi ti se pridružilo samo da bi nju doveli na...“
„Umukni!“, dreknu Rand. Toliko je cepteo od besa da je Egvena ustuknula, a čak ga je i Moiraina oprezno odmeravala. Avijendin stisak na ramenu mu se pojača, ali on joj zbaci ruku kad je ustao. Morgaza je mrtva zato što on nije ni prstom mrdnuo. Njegova je ruka držala taj nož kao i Rafhinova. Elejna. „Osvetiću je. Rafhin, Mete. Nije to Gebril, nego Rafhin. Doći ću mu glave pa makar mi to bilo poslednje u životu!“
„E, krv mu poljubim i krvavi pepeo!“
„Ne budi lud.“ Egvena se trže kad shvati šta je rekla, ali glas joj ne zadrhta. „U Kairhijenu imaš pune ruke posla, a da ne pominjem Šaidoe na severu i to što si naumio da uradiš u Tiru. Hoćeš da otpočneš još jedan rat, a ovamo imaš dva koja tek što nisu počela i zemlju u rasulu.“
„Neću rat. Idem sam. U Kaemlinu ću biti za jedan sat. Prepad – je l’ tako, Mete? – prepad, a ne rat. Iščupaću Rafhinu srce.“ Glas mu je bio poput malja.
Činilo mu se da mu venama kola kiselina. „Da mi je da povedem sa sobom i tih trinaest Elaidinih sestara, da ga rasturimo i izvedemo ga na sud. Da mu sudimo za ubistvo i obesimo ga. E, to bi bilo pravedno. Međutim, ovako će samo umreti kako mi u tom trenutku bude zgodno da ga ubijem.“
„Sutra“, tiho će Moiraina.
Rand je besno pogleda. Ipak je ona u pravu. Bolje da ode sutra. Da se malo izduva preko noći. Mora da bude hladnokrvan kad stane pred Rafhina. Poželeo je da prigrli saidin i pusti ga da divlja. Asmodeanova se muzika ponovo promenila i sada je to bila melodija koju su ulični svirači svirali za vreme građanskog rata. Još uvek je mogla da se čuje tu i tamo kad prolazi neki kairhijenski plemić. Bila je to pesma Budala koja je mislila da je kralj. „Napolje, Nataele! Gubi se odavde!“
Asmodean mirno ustade i nakloni se, a na licu mu ne zaigra nijedan mišić. Žurno je izašao iz sobe, kao da se pribojava šta će se desiti u narednom trenutku. Uvek je bio bezobrazan, ali možda je ovom prilikom preterao. Kad je otvorio vrata, Rand mu se ponovo obrati.
„Hoću da te vidim večeras. Ako ti je život mio.“
Asmodeanov naklon ovoga puta nije bio toliko otmen. „Kako gospodar Zmaj želi“, reče promuklo pre nego što je zatvorio vrata za sobom.
Tri žene zagledaše se netremice u Randa.
„Idite i vi.“ Met na ovo doslovno skoči ka vratima. „Ne ti, Mete. S tobom hoću još da razgovaram.“
Met se ukopa u mestu, pa glasno uzdahnu i ponovo stade da se igra medaljonom. Jedini se on bio pokrenuo.
„Nemaš trinaest Aes Sedai“, reče Avijenda, „ali imaš dve. A i ja sam tu. Možda ne znam koliko Moiraina Sedai, ali snažna sam koliko i Egvena, a ni ples mi nije stran.“ Mislila je na ples kopalja, kako Aijeli zovu bitku.
„Rafhin je moj“, odgovori joj on tiho. Možda će Elejna biti bar malo spremnija da mu oprosti ako joj osveti majku. Verovatno neće, ali bar će sam sebi moći da oprosti. Malo. Trudio se da spreči šake da se stisnu u pesnice.
„Nameravaš li da ga začikavaš kad odeš tamo?“, upita Egvena. „Ili ćeš možda da se prepucavaš s njim? Zar ti nije palo na pamet da on sada, kada je postao kralj Andora, verovatno više nije sam? Badava ćeš otići tamo ako te ustreli neki njegov stražar.“
Sećao se kako je nekad priželjkivao da ona ne viče na njega, ali to je bilo bolje nego ovo. „Zar si mislila da sam namerio da idem tamo sam?“ A jeste. Nije mu ni palo na pamet da povede nekog da mu čuva leđa, ali sad mu je glasić u glavi šaputao: Taj voli da napada mučki, kad ne gledaš. Bilo mu je strašno teško da razmišlja. Njegov bes kao da je počeo da živi sopstvenim životom i da sam raspiruje vatre koje su ga potpalile. „Ali vas dve ostajete ovde. Ovo je previše opasno. Moiraina može da pođe, ako želi.“
Egvena i Avijenda nisu se čak ni pogledale pre no što zakoračiše napred, ali učinile su to kao jedna i nisu se zaustavile sve dok mu nisu stajale toliko blizu da je Aijelka morala da zabaci glavu kako bi ga gledala.
„Moiraina može da pođe, ako želi“, ponovi Egvena.
Glas joj beše kao površina leda, ali zato je Avijendin bio kao rastopljeni kamen. „A za nas je previše opasno.“
„Da mi nisi ti sad postao i otac? Zoveš li se možda Bran al’Ver?“
„Ako imaš tri koplja, zar ćeš se odreći dva samo zato što su nekorišćena?“
„Neću da vas dovodim u opasnost“, kruto će on.
Egvena izvi obrve. „Jelte?“, bilo je sve što je rekla.
„Ja nisam tvoj gaisain“, zareža Avijenda. „Nećeš ti da odlučuješ šta je opasno za mene, Rande al’Tore. Nikada. Upamti to.“
Mogao bi da... Šta? Da ih umota u saidin i ostavi ih? Ni štit nije mogao da upotrebi, pošto bi mogle da mu uzvrate zamkom. Kakva zbrka, a sve to samo zbog njihove tvrdoglavosti.
„Pričamo o stražarima“, oglasi se i Moiraina, „a šta ako je sa Rafhinom Semirhag ili Grendal? Ili Lanfear? S ono dvoje bi još nekako i izašao na kraj, ali možeš li sam da staneš pred Rafhina i Lanfear?“
Bilo je nečeg čudnog u njenom glasu kad je pomenula Lanfear. Pribojava li se možda da bi on mogao da se pridruži Izgubljenoj ako i ona bude tamo? Šta će on uraditi ako je vidi? Šta bi mogao da uradi? „Neka pođu“, procedio je kroza zube. „Hoćete li sada da me ostavite na miru?“