„Kako god ti kažeš“, reče Moiraina, ali nisu se previše žurile da ga poslušaju. Avijenda i Egvena su preterano prilježno nameštale svoje šalove pre nego što su krenule ka vratima. Gospoda i dame su skakali na svaki njegov mig, ali ne i njih dve.
„Nisi pokušala da me odgovoriš“, izlete mu.
To je bilo upućeno Moiraini, ali Egvena progovori prva. Doduše, obratila se Avijendi, i to s osmehom. „Odgovarati muškarca od onog što je naumio isto ti je kao da detetu oduzmeš slatkiš. Ponekad moraš to da učiniš, ali ponekad prosto nije vredno truda.“ Avijenda samo klimnu glavom.
„Točak tka kako Točak želi“, glasio je Moirainin odgovor. Stajala je na vratima i više nego ikada izgledala kao Aes Sedai. Bezvremena, tamnih očiju koje su izgledale kao da će ga progutati, sitna i krhka, a opet toliko samouverena da bi lako mogla zapovedati sobi punoj kraljeva i kraljica pa makar ne mogla ni varnicu da usmeri. Plavi kamen na njenom čelu opet je počeo čudno da prelama svetlost. „Sve će biti u redu, Rande.“
Još dugo je gledao u vrata nakon što ih je zatvorila za sobom.
Trenje đonova po podu podsetilo ga je da je Met još tu, mada je pokušavao da se neopaženo prikrade vratima.
„Hoću da razgovaramo, Mete.“
Ovaj se zgrči. Dotakao je medaljon i okrenuo se ka Randu. „Ako si mislio da ću da stavim glavu na panj samo zato što su ove ženturače tako uradile, slobodno piši propalo. Nisam ja nikakav junak niti nameravam to da postanem. Morgaza je bila lepa žena i baš mi se dopadala, koliko se već čoveku može dopadati jedna kraljica, ali Rafhin je Rafhin, krv mu poljubim, i ja neću da...“
„Umukni i saslušaj me. Dosta je bilo bežanja.“
„Ti ćeš da mi kažeš! Ja nisam tražio da igram ovu igru i zato...“
„Rekoh ti da umukneš!“ Rand prstom snažno pritisnu medaljon na Metovim prsima. „Ja znam odakle ti ovo. Bio sam tamo. Ne znam šta ti se to desilo u glavi, ali šta god bilo – potrebno mi je. Poglavari klanova umeju da ratuju, ali sad odjednom to umeš i ti, možda čak i bolje od njih. To mi treba! Evo šta hoću da ti i tvoja Crvena ruka uradite...“
„Čuvajte se sutra“, reče Moiraina.
Egvena zastade na vratima svoje sobe. „Naravno da ćemo se čuvati.“ U stomaku joj je sve igralo, ali trudila se da joj glas ne zadrhti. „Znamo koliko je opasno naći se licem u lice s Izgubljenim.“ Avijenda je izgledala kao da razgovaraju o večeri, ali ona se ionako nikad ničega nije plašila.
„Kako da ne“, promrmlja Moiraina. „Svejedno se čuvajte, bilo da je Izgubljeni tu ili nije. Obe ćete biti potrebne Randu u danima koji dolaze. Odlično se nosite s njegovom ćudljivošću, mada moram priznati da je vaš pristup prilično neobičan. Potrebni su mu ljudi koje neće uplašiti ili oterati njegovi napadi besa i koji mu neće reći ono što želi da čuje, nego ono što treba da čuje.“
„To je tvoj posao, Moiraina“, na to će Egvena.
„Naravno, ali potrebne ste mu i vas dve. Naspavajte se. Sutra nas čeka... težak dan.“ Produžila je hodnikom, mestimično obasjanim musavim sjajem svetiljki. Noč se već beše uvukla u mračnu unutrašnjost palate a zalihe ulja bile su na izmaku.
„Hoćeš li da ostaneš još malo sa mnom, Avijenda?“, upita Egvena. „Nisam toliko gladna koliko mi se priča s nekim.“
„Treba da obavestim Amis šta sam obećala da ću sutra učiniti, a moram i da pre Randa al’Tora budem u njegovim odajama.“
„Elejna svakako neće moći da ti zameri da ga nisi dobro pazila. Jesi li zaista vukla gospu Berevin za kosu kroz čitavu palatu?“
Avijenda blago porumene. „Šta misliš, hoće li te Aes Sedai u – Salidaru? – zaista da mu pomognu?“
„Ne izgovaraj olako to ime, Avijenda. Rand mora dobro da se pripremi pre susreta s njima.“ Ovakvog kakav je sada, pre bi ga smirile ili bi i same poslale trinaest sestara, nego što bi mu pomogle. Ona će – zajedno s Ninaevom i Elejnom – morati da stane između njih i Tel’aran’rioda i iskreno se nadala da su te Aes Sedai dovoljno posvećene svom cilju da se ne povuku kad vide koliko je Rand blizu ludila.
„Važi. Naspavaj se. Večeras se dobro najedi. Sutra nemoj da doručkuješ. Ne valja punog stomaka ići u ples kopalja.“
Egvena ju je gledala kako odlazi, a onda položi dlanove na stomak. Nije joj sad do hrane, kao što joj verovatno neće biti ni ujutru. Rafhin. A možda i Lanfear, ili neko drugi. Ninaeva je uspela da nadjača Mogedijen, ali ona je, kad može da usmerava, jača i od nje i od Avijende. A možde ne bude više nikog od Izgubljenih. Rand je rekao da oni ne veruju jedni drugima. Gotovo je poželela da on greši ili bar da nije toliko siguran. Prepala se kad joj se učinilo da je iz njegovih očiju gleda neki drugi čovek i da u njegovom glasu čuje neki tuđi glas. To ne bi trebalo da se dešava. Svi se ponovo rode kad se Točak vremena okrene. Međutim, nisu svi Ponovorođeni Zmaj. Ne može s Moirainom da priča o tome. Šta će Rand uraditi ako i Lanfear bude tamo? Ona je nekada volela Lijusa Terina Telamona, ali šta je Zmaj osećao prema njoj? Koliko je Rand još uvek Rand?
„Na kraju ćeš se samo izludeti“, reče odlučno. „Nisi dete. Ponašaj se kao žena.
Kada joj je služavka donela obrok koji se sastojao od boranije, krompira i vruće pogače, jela je na silu. Činilo joj se da hrana ima ukus pepela.
Met je besno hodao polumračnim hodnicima i na kraju otvorio vrata odaja koje su bile ostavljene za mladog junaka bitke sa Šaidoima. Nije u njima provodio mnogo vremena. Jedva da je i navraćao. Sluge behu upalile dve stojeće svetiljke. Junak! Izem ti junaka! Šta je dobio od toga što je junak? Da ga Aes Sedai pomiluje po glavi i pošalje ga kao psetance da još jednom uradi isto. Da ga plemkinje udostoje pokojeg poljupca i polože mu cvet na grob. Šetkao je gore-dole po sobi, možda prvi put otkako je tu ne diveći se cvetnom ilijanskom ćilimu i nameštaju s pozlatom i intarzijama od slonovače.
Neprijatni susret s Random otegao se do iza zalaska sunca. Vrdao je i odbijao, ali Rand je bio uporan kao Hokving posle poraza kod prolaza Kol. Šta je mogao? Ako ponovo ode, Talmanes i Nalesin će ga slediti sa svim svojim ljudima, očekujući od njega da ih povede u novu bitku. A on će to verovatno i učiniti. E, od toga ga je podilazila jeza. Ma koliko mu bilo mrsko da prizna, ona Aes Sedai bila je potpuno u pravu. Ili su bitke privlačile njega, ili on njih. A koliko se samo trudio da izbegne onu s druge strane Alguenije! Čak je i Talmanes to primetio. Na kraju je, kada je i drugi put uspeo da izbegne susret s jednom četom Andoraca, naleteo na drugu i više nije imao izbora. I svaki put je osećao kako mu se kockice tumbaju po glavi. Sada je već to prepoznavao kao najavu bitke koja ga čeka iza sledećeg brda.
A možda bi mogao da na dokovima nađe kakav brod. Teško će naći bitku usred reke. Jedina je muka što Andorci drže jednu obalu Alguenije, i to duž više od polovine njenog toka, počev malo ispod grada. Kakve je hude sreće, njegov će se brod nasukati na zapadnoj obali i to usred logora andorske vojske.
To znači da mu je preostalo samo ono što je Rand rekao. Nema vrdanja.
„Zdravo bio, visoki lorde Vejramone, a i vi, ostali visoki lordovi i gospe. Ja sam seljače i kockar, ali došao sam da stanem na čelo vaše proklete vojske! Prokleti gospodar Zmaj, krv mu poljubim i krvavi pepeo, pridružiće nam se čim obavi neke proklete posliće!“
Dograbio je ono svoje čudno koplje iz ugla i hitnuo ga preko sobe. Pogodilo je tapiseriju s prizorom iz lova, pa se odbilo i palo na pod, ostavivši lovce raspolućene. Opsovao je i podigao ga. Dugačko sečivo nije bilo ni okrnjeno ni ogrebano. Pa naravno da nije. To je rad Aes Sedai.
Dotakao je gavrane na oštrici. „Hoću li ikada uteći od tih Aes Sedai?“