„Šta to bi?“, upitala ga je Melindra s vrata.
Gledao ju je dok je vraćao koplje u ćošak i za promenu nije razmišljao o njenoj zlatnoj kosi, plavim očima i čvrstom telu. Svaki je Aijel pre ili kasnije silazio na reku da se u čudu nagleda tolike vode na jednom mestu, ali Melindra je to činila svakodnevno. „Da li je Kader konačno našao brodove?“ Torbar je odbijao da putuje u Tar Valon na teretnim dereglijama za prevoz žita.
„Kola su mu još tamo, a za... brodove... ne znam.“ Još uvek je nesigurno izgovarala tu novu reč. „Zašto pitaš?“
„Neće me biti neko vreme“, reče on, pa brzo dodade: „Randovo naređenje.“ Lice joj je bilo previše mirno. „Poveo bih i tebe, ali ne verujem da si voljna da napuštaš Device.“ Brodom ili na konju? A kuda? E, to je dobro pitanje. Do Tira će pre stići brzim rečnim brodom nego na konju. Ako bude dovoljno lud da izabere taj način. Ako uopšte ima izbora.
Melindra nakratko stisnu usnice, ali iznenadio se kad shvati da uzrok tome nije to što je on ostavlja. „I tako si se ti ponovo zavukao u Randovu senku. Stekao si mnogo poštovanja, kako među mokrozemcima tako i među Aijelima. Ti sad imaš svoju čast, a ne odsjaj Kar’a’karnove časti.“
„Što se mene tiče, on svoju čast može komotno da zadrži i da je nosi u Kaemlin ili u Jamu usuda. Ništa ti ne brini. Steći ću ja dovoljno časti. Pisaću ti o tome iz Tira.“ Iz Tira? Pa ako tamo krene, nikako neće moći da izbegne ni Randa ni Aes Sedai.
„Rand ide u Kaemlin?“
Stisnuo je zube. Nije smeo da priča o tome. Nije važno šta će na kraju da odluči, ali bar tajnu može da sačuva. „To mi je prvo palo na pamet. Verovatno zbog onolikih Andoraca na jugu. Zaista ne znam šta on...“
Sve se odigralo bez upozorenja. U jednom je trenutku stajala pred njim, a u narednom mu je njena noga bila u stomaku. Ostao je bez daha i presamitio se. Iskolačenih se očiju trudio da ostane na nogama, a možda čak i da se uspravi. Zašto? Zavrtela se kao plesačica i drugom ga nogom tako odalamila u slepoočnicu da se zateturao. Odmah se potom uspravila i šutnula ga pravo u lice.
Kada mu se pred očima razbistrilo, shvatio je da leži na drugom kraju sobe. Osećao je krv na licu. U glavi mu je zvečalo a cela soba kao da se ljuljala. A onda je video i nju. Iz torbe je bila izvadila nož. Usko sečivo, jedva malo duže od njene šake, zasvetlucalo je obasjano svetiljkama. Jednim je pokretom zavila šoufu oko glave i podigla crni veo na lice.
Pokrenuo se nagonski, bez razmišljanja. Nož kao da mu je sam izašao iz rukava i izleteo mu iz ruke, klizeći sporo kao da je vazduh neka pihtijasta masa. Tek tad je shvatio šta je uradio i očajnički posegao rukom napred, ne bi li ga zaustavio.
Samo joj je drška virila iz grudi. Pala je na kolena, a onda se srušila na leđa.
Met se nekako uskobelja na šake i kolena. Ne bi mogao da ustane ni da mu život od toga zavisi. Vukao se ka njoj ne prestajući da mrmlja: „Zašto? Zašto?“
Skinuo joj je veo, a ona ga pogleda onim svojim plavetnim očima. Čak mu se i nasmešila. Trudio se da ne gleda u nož. Njegov nož. Dobro je znao gde je srce u ljudskom telu. „Zašto, Melindra?“
„Oduvek su mi se sviđale tvoje oči“, prošaputala je, toliko tiho da je morao da se napregne ne bi li je čuo.
„Zašto?“
„Neke su zakletve jače od drugih, Mete Kautone.“ Poslednjim je delićem snage gurnula ono usko sečivo uvis, ali je vrh pogodio srebrnu lisičju glavu i utisnuo mu je u kožu. Sam privezak ne bi mogao da zaustavi oštricu, ali dokačila ga je iskosa. Pri tom je baš kad ju je Met uhvatio za ruku nekakva čudna struja u čeliku prelomila oštricu tik iznad drške. „Imaš sreće kao Veliki gospodar.“
„Zašto?“, ponovio je on. „Zašto, Svetlost te spalila?“ Znao je da neće dobiti odgovor. Otvorila je usta kao da bi rekla još nešto, ali oči su joj već postale staklaste.
Krenuo je da joj velom pokrije lice, ali ruka mu klonu. Ubijao je muškarce, pa čak i Troloke, ali ženu nikada. Sve do sada. Žene su mu se uvek radovale. Nije to prazno hvalisanje. Smešile su mu se. Čak i kad ih je napuštao, one su mu se smešile kao da će uvek biti rado viđen gost. Oduvek je samo to i želeo od njih – osmeh, ples, poljubac i da ga pamte po dobrom.
Shvatio je da su mu misli odlutale. Izvadio je dršku noža iz Melindrine ruke – bila je od žada u zlatnom okovu, s intarzijom u vidu zlatnih pčela – i zavitlao je u kamin nadajući se da će se razbiti u paramparčad. Poželeo je da zaplače, da zakuka. Ja ne ubijam žene! Ljubim ih, ali ih ne...!
Mora da se urazumi. Zašto je to učinila? Sigurno ne zato što joj je rekao da odlazi. Nije ni trepnula kad joj je to rekao. Uostalom, verovala je da on juri slavu i sama ga je ohrabrivala u tome. Bilo je to nešto što je rekla... Sledio se kad se setio. Rekla mu je da ima sreće kao Veliki gospodar. Mnogo je puta to čuo, ali u malo drugačijem obliku. Kaže se da neko ima sreće kao Mračni. „Prijatelj Mraka.“ Pitanje ili izvesnost? Šteta što mu ta misao nije donela nikakvo olakšanje u vezi s onim što je učinio. Pamtiće njeno lice dok je živ.
Tir. Rekao joj je da će otići u Tir. Bodež. Zlatne pčele u žadu. I bez gledanja je znao da ih ima devet. Devet zlatnih pčela na zelenoj pozadini. Znak Ilijana. A tamo vlada Samael. Zarje moguće da se Samael njega plaši? Nije prošlo ni nekoliko sati otkako ga je Rand ono zamolio – naredio mu – i čak ni sam još uvek nije znao šta će da uradi. Možda Samael nije hteo da išta prepusti slučaju. Kako da ne. Jedan Izgubljeni baš nema pametnija posla nego da se plaši običnog kockara, pa makar mu i glava bila puna veštine vojevanja. Gluposti.
Sve se svodilo na sledeće: mogao bi da prihvati da Melindra nije bila Prijatelj Mraka i da je pokušala da ga ubije u nastupu besa, samo da nije bilo veze između noža od žada sa zlatnim pčelama i činjenice će on možda voditi vojsku na Ilijan. Mogao bi to da prihvati kad bi bio glup kao točilo. Zapao je za oko nekome od Izgubljenih. Sad zaista više ne stoji u Randovoj senci.
Seo je na pod, naslonio se na vrata i spustio bradu na kolena. Zurio je u Melindrino lice i lomio se šta da uradi. Kad je služavka s večerom pokucala, viknuo joj je da ide. Hrana je poslednje na svetu što bi sad poželeo. Šta da uradi? Da bar opet ne oseća ono čangrljanje kockica u glavi.
52
Mogućnost izbora
Odložio je britvu i obrisao poslednje ostatke pene s lica, pa prionuo na zapertlavanje košulje. Zraci jutarnjeg sunca prodirali su kroz četvrtasta vrata balkona u njegovoj spavaćoj sobi. Teške zavese bile su sklonjene u stranu ne bi li unutra ušao i koji dašak svežeg vazduha. Biće drugima na raspolaganju tek kad ubije Rafhina. Ta mu misao u utrobi pokrenu mehur besa, koji stade da se diže. Potisnuo ga je natrag. Biće na raspolaganju i staložen. Hladan. Bez grešaka.
Kada je odvojio pogled od ogledala u pozlaćenom ramu i osvrnuo se, ugleda Avijendu kako sedi na svom ležaju kraj zida, ispod slike neverovatno visokih zlatnih kula. Ponudio joj je da naloži da se u sobu unese još jedan krevet, ali ona je to odbila rekavši da su joj dušeci suviše meki za spavanje. Netremice ga je gledala. Košulja joj je još uvek bila u ruci. Dok se brijao, vodio je računa da je ne gleda kako bi joj dao vremena da se obuče, ali sad vide da osim belih čarapa ona na sebi nema ni jedan jedini končić.
„Nikada te ne bih ponizila pred drugima“, iznenada će ona.
„Ne bi me ponizila? Kako to misliš?“
Ustala je. Bila je bela tamo gde je sunce nije dotaklo, vitka i mišićava, a opet dovoljno obla i meka da mu i dalje pohodi snove. Prvi put je dopustio sebi da je otvoreno gleda golu, ali ona to kao da nije primećivala. Plavozelene je oči bila prikovala za njegove. „Nisam ja tražila od Sulin da onog dana povede ni Enailu, ni Somaru, a ni Lamel, baš kao što od njih nisam tražila da te drže na oku ili da išta preduzmu ako ti pozli. Sve su to uradile na svoju ruku.“