„Ali si me zato pustila da mislim kako će me odneti kao bebu. Baš ti hvala.“
Njegova ju je jetkost mimoišla. „To te je bar nateralo da povedeš računa o sebi.“
„Kako da ne“, kiselo će on. „U svakom slučaju, hvala ti što me nikad nećeš poniziti.“
Nasmešila se. „Nisam to rekla, Rande al’Tore. Kazala sam ’pred drugima’. Ali ako je to neophodno, za tvoje dobro...“ Nije prestajala da se ceri.
„Hoćeš li takva u boj?“, ljutnu se on, mahnuvši ka njenom telu.
Nikada nije pokazivala ni nagoveštaj stida kad je naga pred njim – naprotiv! – ali sada je, videvši kako je on gleda, spustila pogled na svoju golotinju i zarumenela se. Za tili čas je navukla tamnosmeđe sukno i belu algodu, pa nastavila da se oblači takvom brzinom da je na trenutak pomislio da je počela da usmerava. „Jesi li sve pripremio?“, upitala ga je u jednom trenutku iz tog vrtloga tkanine. „Jesi li razgovarao s Mudrima? Sinoć si kasno došao. Ko još ide s nama? Nadam se niko od mokrozemaca. Njima se ne može verovati. A pogotovu ne drvoubicama. Zar zaista možeš da nas prebaciš u Kaemlin za samo jedan sat? Hoće li to biti nešto slično onome što sam ja uradila one noći kada smo...? Hoću da kažem: kako to nameravaš da izvedeš? Nekako ne verujem nečemu što ne znam ili ne razumem.“
„Sve je sređeno, Avijenda.“ Zašto li toliko priča? I zašto izbegava njegov pogled? Sastao se s Ruarkom i ostalim poglavarima nadomak grada. Nije im se dopao njegov naum, pošto su sve to gledali u svetlu đi’e’toha, ali niko nije imao pametniji predlog. Kratko su porazgovarali o tome, složili se i brzo prešli na druge stvari, potpuno nevezane za Izgubljene, Ilijan ili predstojeću bitku. Pričali su o ženama i lovu, poredili kairhijensku rakiju s uskvajem i mokrozemski duvan s onim iz Pustare. Bar je na jedan sat mogao da skrene misli s onog što ga je čekalo. Nadao se da Ruideansko proročanstvo nije baš sasvim tačno i da on neće te ljude povesti u propast. Mudre su ga podsetile na Avijendin poziv, i to preko pedeset njih, s Amis, Melainom i Bair na čelu, a možda ih je dovela i Sorilea, pošto se kod njih ionako nikad ne zna koja je glavna. Nisu došle da razgovaraju s njim ni o čemu – ponovo đi’e’toh, naravno – nego da se uvere da on razume kako njegova obaveza prema Elejni nije važnija od one koju ima prema Aijelima i držale su ga u sobi za sastanke sve dok nisu bile zadovoljne postignutim dogovorom. U suprotnom bi morao silom da se probija do vrata. Te žene su, kad zatreba, vične glumljenju gluvoće isto koliko i Egvena. „Tek kad budem pokušao to da izvedem znaću koliko ljudi mogu da prebacim. Biće to samo Aijeli.“ Uz malo sreće, Mejlan, Maringil i ostali neće ništa znati dok ne bude prekasno. Ako Kula ima uhode u Kairhijenu verovatno ih imaju i Izgubljeni, a kako da veruje ljudima koji bi čak i činjenicu da sunce svakodnevno izlazi pokušali da iskoriste za Daes Dae’mar?
Kad je konačno navukao svoj crveni kaput sa zlatnim vezom – na neki mu se mračan način dopadalo to što je fina tkanina potpuno primerena za odlazak u kraljevsku palatu – video je da je Avijenda već gotovo spremna. Nikako nije shvatao kako joj polazi za rukom da tolikom brzinom obuče svu tu odeću, a da ipak sve stoji kako treba. „Jedna žena je dolazila sinoć dok te nije bilo.“
Svetlosti! Potpuno je bio zaboravio Kolaver. „Šta si uradila?“
Prestala je da vezuje uzicu na košulji i pogledala ga kao da bi mu najradije prosvrdlala glavu, ali glas joj ipak beše nehajan. „Otpratila sam je do njenih odaja i malo smo popričale. Drvoubilačke namiguše ti više neće dodijavati, Rande al’Tore.“
„Baš sam to i hteo, Avijenda. Svetlosti! Jesi lije teško povredila? Plemkinje ne smeš da tučeš. I bez tebe mi je teško da s ovim svetom izađem na kraj.“
Ona na to glasno šmrknu, pa se ponovo posveti uzicama. „Plemkinje! Žena je žena, Rande al’Tore. Osim ako je Mudra“, dodala je, kao da se to podrazumeva. „Ova će danas moći da sedi, a modrice joj se neće videti. Ako bude mirovala, sutra će verovatno moći među ljude. Sad bar zna kako stoje stvari. Rekla sam joj da ću, bude li ti ponovo dosađivala, ponovo doći da popričamo i da će to biti mnogo duži razgovor. Radiće ono što ti budeš hteo i kad budeš hteo. To će biti dobar primer ostalima. S drvoubicama drugačije ne možeš.“
Rand uzdahnu. On to baš i ne bi tako uradio, ali ko zna, možda i uspe. A možda Kolaver i ostali posle tog postanu još podmukliji. Avijendu možda ne brine moguća osveta – ruku na srce, iznenadio bi se da joj je to uopšte palo na pamet – ali žena koja je Visoko sedište u moćnoj Kući uopšte nije isto što i neko devojče iz redova nižeg plemstva. Nije znao kako će sve to uticati na njega, ali Avijendi bi se moglo desiti da u nekom mračnom hodniku prođe deset puta gore nego Kolaver sinoć, ako ne i grđe. „Takve stvari ubuduće prepusti meni. Ipak sam ja Kar’a’karn.“
„Imaš malo pene na uvetu, Rande al’Tore.“
Progunđao je nešto sebi u bradu pa dograbio prugasti ubrus. Uto se začu kucanje i on viknu: „Napred!“
Pojavi se Asmodean u crnom kaputu s čipkom na okovratniku i manžetnama. Na leđima je nosio harfu a na boku mač. Lice mu je bilo savršeno mirno, ali su zato crne oči bile pune opreza.
„Šta hoćeš, Nataele?“, oštro će Rand. „Sinoć sam ti dao jasna uputstva.“
Asmodean oliza usne i pogleda Avijendu, koja ga je namrgođeno merkala. „I te kako jasna. Verovatno bih ti bio korisniji kad bih ostao i malo slušao šta se priča, ali jutros svi toroču samo o vrisci koja se sinoć čula iz odaja gospe Kolaver. Govorka se da te nije zadovoljila, mada niko ne zna u kom smislu, pa su zato sad svi na note. Mislim da narednih nekoliko dana niko neće ni disati a da prvo ne razmisli kako ćeš ti to da protumačiš.“ Avijendino lice bilo je slika i prilika nepodnošljivog samoljublja.
„Znači, i ti bi sa mnom?“, tiho će Rand. „Hoćeš da budeš iza mene kad budem stao pred Rafhina?“
„Zmajevom bardu je tu i mesto, zar ne? Međutim, radije bih ti bio na oku, tako da možeš da vidiš koliko sam ti odan. Ja ipak nisam baš mnogo jak.“ Asmodean napravi izraz lica primeren čoveku koji je upravo priznao tako nešto, ali Rand istog trena oseti kako ovoga ispunjava saidin i onaj glib kako krivi Asmodeanov osmeh. To je trajalo samo delić sekunde, ali bilo mu je dovoljno da prelomi. Čak i da Asmodean prigrli saidina koliko god može, teško bi mogao da se nosi s jednom Mudrom koja može da usmerava. „Nisam jak, ali možda i ja mogu nekako da pomognem.“
Rand požele da može da vidi štit koji je Lanfear izatkala. Rekla je da će vremenom nestati, ali sva je prilika da Asmodean ne može da usmerava ništa jače nego onog dana kad mu je pao šaka. Možda je lagala kako bi mu dala lažnu nadu ili možda Randa navela da pomisli kako će ovaj ojačati dovoljno da ga nauči svemu što je nekada znao. To bi baš ličilo na nju. Nije bio siguran je li to njegova ili Lijusova misao, ali je bila tačna.
Dugi muk natera Asmodeana da ponovo oliže usne. „Ovde se ništa bitno neće dogoditi u naredna dva dana, a dotle ćeš se već vratiti ili ćeš biti mrtav. Dozvoli mi da ti dokažem svoju odanost. Možda mogu nekako da pomognem. Ponekad je sasvim malo dovoljno da vaga pretegne na jednu stranu.“ Ponovo je saidin nakratko pocurio u njega. Rand oseti napetost, iako je tok bio prilično slab. „Ti znaš kako mi je. Visim s litice držeći se za busen trave i molim se da izdrži još samo jednu sekundu. Ako ti propadneš, mene čeka nešto gore od smrti. Potreban si mi živ i kao pobednik.“ Tad pogleda Avijendu pa shvati da je rekao previše. Smeh mu zazvuča šuplje. „Kako bih inače stvarao pesme u slavu gospodara Zmaja? Bard mora imati nešto s čime će da radi.“ Vrućina nikada nije uticala na Asmodeana – tvrdio je da je to samo pitanje volje, a ne Moć – ali čelo mu se sad orosilo znojem.
Da ga drži na oku ili da ga ostavi? Možda će prvom prilikom uteći i sakriti se negde. Asmodean se nije promenio ponovnim rođenjem, niti će se ikada menjati. „Držaću te na oku“, procedi Rand. „Budem li makar posumnjao da vaga preteže na pogrešnu stranu...“