„Jedan sat manje ili više ne može da škodi“, promrmlja Met. Možda je opet počeo da se predomišlja.
„Nije zgoreg da se danas pojaviš u javnosti“, reče Asmodean. „Rafhin će možda odmah čuti za to. Čak i ako išta sumnja – ako ima uhode u palati – to bi ga zavaralo.“
Rand se onda obrati Avijendi. „I ti predlažeš odlaganje?“
„Ja samo predlažem da slušaš Moirainu Sedai. Samo bi se budala oglušila o savet Aes Sedai.“
„Šta li je to u luci što je važnije od Rafhina?“ progunđao je i odmahnuo glavom. Ima jedna izreka u Dvema Rekama koja se ne pominje pred ženama. „Tvorac je žene napravio da odmori oči i umori mozak.“ Aes Sedai zasigurno nisu izuzetak ni u jednom pogledu. „Jedan sat.“
Sunce još ne beše dovoljno odskočilo da skloni senku gradskih zidina sa kamenog doka na kome su bila nanizana Kaderova kola, ali on je svejedno brisao lice velikom maramicom. Doduše, vrućina je samo delimično bila uzrok tolikom njegovom znojenju. Zbog visokih zidina koje su s obe strane niza dokova zadirale duboko u reku činilo mu se da je čitava luka, zajedno s njim, nagurana u nekakvu mračnu kutijicu. Nije bilo nikakvih brodova osim dereglija za prevoz žita, koje su čekale utovar ili istovar. Nosio se mišlju da se ušunja u neku koja isplovljava, ali onda bi morao da ostavi svu svoju imovinu. A opet, da je na trenutak pomislio da bi ga sporo putovanje niz reku odvelo bilo gde drugde osim u smrt, ne bi časa časio. Lanfear mu više nije pohodila snove, ali su ga zato opekotine na prsima podsećale na njena naređenja. Iako mu je znoj sad već lio niz lice, stresao se i od same pomisli na neposlušnost nekom od Izgubljenih.
Kad bi samo znao kome da veruje. Na druge Prijatelje Mraka mogao je samo donekle da računa. Poslednji kočijaš koji je položio sve zakletve nestao je pre dva dana. Verovatno je pobegao na nekoj deregliji. Još nije saznao koja mu je to Aijelka ćušnula ono pisamce ispod vrata – „Nisi sam među strancima. Put je izabran" – iako mu se po glavi vrzmalo nekoliko mogućnosti. Na dokovima je Aijela bilo gotovo koliko i lučkih radnika. Dolazili su da gledaju reku. Neke je viđao češće no što mu se činilo razumnim, a neki su ga značajno pogledavali. Bilo je tu i nekoliko Kairhijenjana, kao i jedan tairenski plemić. To samo po sebi ne mora ništa da znači, ali kad bi imao nekoliko pouzdanih ljudi...
Uto u luku uđe grupa na konjima, na čelu sa Moirainom, Random al’Torom i Zaštitnikom. Talas oduševljenja pratio ih je dok su promicali kraj kola sa žitom.
„Slava gospodaru Zmaju“ i „Živeo gospodar Zmaj!“ odzvanjalo je lukom, a povremeno čak i „Živeo gospodar Metrim!“ i „Živela Crvena ruka!“ Samo je jednom Aes Sedai okrznula Kadera pogledom, ali uopšte mu nije bilo žao zbog toga. Čak i da nije bila to što jeste, pa čak i da ga nije uvek gledala kao da mu zna svaku misao do poslednje, ne bi se on svojevoljno previše majao oko onih stvari kojima mu je bila napunila kola. Prethodne ga je večeri naterala da skine platno s onih neobičnih vratnica od crvenog kamena, koje su uvek putovale u prvim kolima iza njegovih. Kao da je osećala neko izopačeno zadovoljstvo terajući ga da joj pomaže u proučavanju tih stvari. Pokrio bi on ponovo tu prokletinju da se usuđivao da joj priđe ili da je bar uspeo da natera nekog kočijaša da to učini umesto njega. Niko od ovih koji su sad bili s njim nije video kad je Herid u Ruideanu dopola upao u tu stvar i dopola nestao – Zaštitnik ga je izvukao, ali taj više nikad nije bio sasvim svoj; prvi je on pobegao čim su prošli kroz Džangai – ali su zato mogli da vide da su uglovi čudno udešeni i da se ivice ne mogu pratiti pogledom a da se čoveku na kraju ne zavrti u glavi.
Nije obraćao pažnju na prvo troje jahača koliko ni Moiraina na njega, a ni Met Kauton mu ne beše mnogo zanimljiviji. Taj čovek sad nosi njegov šešir, a on više nikada nije našao toliko dobar. Ona aijelska cura, Avijenda, jahala je zajedno s mladom Aes Sedai, a suknje su bile zadigle toliko da su im se cele noge videle. Bilo mu je dovoljno da vidi kako ta Aijelka gleda Randa al’Tora pa da zna da mu je ona naložnica. Kad žena jednom odvuče muškarca u krevet, posle ga uvek gleda s nekakvim posedničkim sjajem u očima. Međutim, sa njima je bio i Natael. Kader se nije zatekao u njegovoj blizini još otkako su prešli Kičmu sveta. Natael se visoko kotira među Prijateljima Mraka. Kad bi se nekako prošunjao između Devica i uspeo da porazgovara s njim...
A onda se lecnu. Gde su Device? Al’Tor nikud ne ide bez pratnje svojih ratnica s kopljima. Namrštio se kad je shvatio da među Aijelima u luci nema ni jedne jedine Device.
„Zar nećeš ni da se pozdraviš sa starom prijateljicom, Hadnane?“
Kader se na zvuk tog zvonkog glasa osvrnu i zapilji se u dobro poznato lice s nosem nalik sekiri i crnim očima koje se gotovo nisu ni videle od sala. „Keila?“ Nemoguće. Niko osim Aijela ne može da sam preživi u Pustari. Ona mora da bude mrtva. A opet, tu je, u beloj svilenoj haljini zategnutoj preko telesine i s crnim kovrdžama pokupljenim češljevima od slonovače.
Na usnama joj zatitra osmeh, a onda se okrenula s ljupkošću koja ga je oduvek iznenađivala kod tolike žene, i hitro ušla u njegova kola.
Stajao je tako trenutak-dva, a onda utrčao za njom. Ne bi se žalio da je Keila Šaogi umrla u Pustari – neka ta gadura i ne pomišlja da će joj dati makar jednu paricu svoje zlehude ušteđevine – ali ipak je cenjena koliko i Jasin Natael. Možda bi ona mogla da mu odgovori na neka pitanja. Ako ništa drugo, sad bar ima saradnika. U najgorem slučaju, imaće na koga da svali krivicu. Visok položaj znači veću moć, ali i veću krivicu zbog neuspeha onih ispod. Jednom li je svoje pretpostavljene oklevetao onima iznad njih ne bi li sebe zaštitio?
Oprezno je zatvorio vrata, okrenuo se i... verovatno bi vrisnuo da mu se grlo nije stislo.
Žena pred njim i dalje je nosila belu svilenu haljinu, ali više nije bila debela. U životu lepšu nije video. Crnih očiju, sličnih gorskim jezerima, tananog struka opasanog srebrnim pletenim pojasom, blistave crne kose ukrašene srebrnim polumesecima. To je lice viđao u snovima.
Dah mu se povratio tek kad mu kolena udariše o pod. „Velika gospodarice“, prokrkljao je, „šta mogu da učinim za vas?“
Lanfear je izgledala kao da posmatra kakvu bubu koju će možda zgaziti, a možda i neće. „Možeš da izvršavaš moja naređenja. Bila sam prezauzeta pa nisam mogla sama da nadzirem Randa al’Tora. Reci mi šta je još uradio osim što je osvojio Kairhijen i šta sad namerava.“
„Teško je, velika gospodarice. Neko kao što sam ja ne može se tek tako približiti Randu al’Toru.“ Obična buba – govorile su te crne oči – koja će živeti samo dok od nje bude koristi. Kader poče da se grozničavo priseća svega što je video, čuo ili izmislio. „Počeo je da šalje Aijele u ogromnom broju na jug, velika gospodarice, ali ne znam zašto. Izgleda da Tairenci i Kairhijenjani to ne primećuju, ali mislim da su njima ionako svi Aijeli isti.“ Kao i njemu, uostalom. Nije se usuđivao da je laže, ali sve dok misli da joj još može biti koristan... „Osnovao je i nekakvu školu u palati koja je pripadala jednoj Kući iz koje niko nije preživeo...“ U početku nije mogao da proceni koliko joj se dopada ono što je čula, ali kako je priča tekla njeno je lice bilo sve namrgođenije.
„Šta si to htela da mi pokažeš, Moiraina?“, upita Rand dok je privezivao Džedeenove uzde za točak poslednjih kola u nizu.
Ona se bila propela na prste kako bi preko ograde kola pogledala dva kovčežića u prtljažnom delu. Ukoliko ga sećanje ne vara, u njima su dva pečata od kuendilara, ututkana u vunu, pošto više nisu nesalomivi. Jasno je osećao izopačenost Mračnog. Činilo mu se da isijava iz tih kovčežića, slično kužnom vonju nečega što truli na kakvom skrovitom mestu.
„Ovde je bezbedno“, promrmlja ona, pa ljupko zadiže haljinu i pođe duž niza kola. Lan jurnu za njom poput polupripitomljenog vuka, a plašt mu se mreškao na leđima, stvarajući neprijatnu igru boje i praznine.