Rand besno pogleda za njima. „Da li ti je rekla šta hoće, Egvena?“
„Samo da nešto moraš da vidiš. Ili bar da mora da te dovede ovamo.“
„Ne sumnjaj u Aes Sedai“, dodade Avijenda jednako mirnim glasom, mada ne i toliko sigurnim. Met samo šmrknu.
„Pa, sad ćemo da vidimo. Nataele, idi i poruči Baelu da ćemo se naći za...“
Uto se jedna strana Kaderovih kola raspuče, a komadi drveta se razleteše na sve strane i pobiše silne Aijele i Kairhijenjane. Randu je i bez peckanja po koži ili jeze odmah sve bilo jasno. Jurnuo je za Moirainom i Lanom. Vreme kao da se usporilo. Sve se dešavalo istovremeno, a vazduh kao da se pretvorio u pihtijastu masu.
Kada je Lanfear izašla iz kola, zavladao je muk i nije se čulo ništa osim ječanja i vriske ranjenih. U ruci je držala nešto mlitavo i bledo, prošarano crvenim žilicama, što se oteglo za njom kad je krenula niz nevidljive stepenice. Lice joj izgledalo kao ledena maska. „Sve mi je rekao, Lijuse Terine“, gotovo je vrisnula, a onda zavitla u vazduh onu ljigavu stvar, koju kao da nešto dohvati i naduva, pretvorivši je u krvavo, poluprovidno obličje odranog Hadnana Kadera. Prikaza se izduva i pade, a Lanfearin se glas pretvori u kreštanje. „Dopustio si da te druga takne! Opet si to uradio!“
Trenuci se slepiše i svi se događaji sliše u jedno.
Pre no što je Lanfear kročila na kameni dok, Moiraina zadiže haljinu još više i jurnu pravo prema njoj. Ma koliko brza bila, Lan beše još brži. Isukao je mač i, oglušivši se o njen krik „Ne, Lane!“, jurnuo ispred, dok se plašt varljive boje vijorio za njim. A onda je iznenada naleteo na nešto poput nevidljivog kamenog zida, odbio se i zateturao, pa ponovo krenuo u napad. Međutim, već posle prvog koraka poleteo je kroz vazduh kao da ga je odalamila kakva džinovska ruka, i sručio se deset koraka dalje.
Dok je on još leteo, Moiraina dotrča kao bez duše i stade pred Lanfear. To je trajalo samo časak. Izgubljena ju je pogledala kao da se pita otkud se stvorila, a onda je Moiraina tolikom silinom odbačena u stranu da se kotrljala sve dok nije završila ispod jednih kola.
Na dokovima je zavladao potpuni metež. Samo slepac posle onakvog rasprskavanja Kaderovih kola ne bi shvatio da žena u belom koristi Jednu moć. Na sve strane su sevale sekire i pucali konopci dok su posade dereglija očajnički pokušavale da se što pre otisnu ka sredini reke i uteknu glavom bez obzira. Lučki radnici goli do pasa i građani u crnom suknu pojuriše da se i oni ukrcaju, a oni bliži kapiji stadoše da vrišteći beže ka gradu. Prilike u kadinsorovima probijale su se između njih, u trku zavijajući velove, da bi naoružani kopljima i noževima ili pak goloruki jurnuli na Lanfear. Nije bilo mesta sumnji da je ona vinovnik napada, kao ni da koristi Moć. Svejedno su jurili da razigraju koplja.
Vatra poče da u talasima suklja na njih, probija ih i pali im odeću. Lanfear uopšte nije izgledala kao da se bori, pa čak ni kao da ih smatra iole vrednima pažnje. Isto bi tako rasterivala mušice ili komarce. Svi su jednako goreli – i oni koji su hteli da pobegnu i oni koji su pokušali da se bore. Napredovala je prema Randu kao da ništa drugo ne postoji.
Samo su ih trenuci delili.
Nije bila prešla ni tri koraka kad je Rand zagrabio muški deo Istinskog izvora. Osetio je rastopljeni čelik i ledene oštrice, slast meda i smrad nužnika. Duboko u Praznini odvijala se borba za opstanak, jednako daleka kao i ova pred njim. Kad se Moiraina otkotrljala pod ona kola, počeo je da usmeravanjem izvlači vrelinu iz Lanfearinog ognja i sprovodi je u reku. Plamenovi koji su dotle gutali sve živo nestadoše. Istog trena on opet poče da prepliće tokove i ni iz čega se stvori kupola od sivkaste izmaglice, koja poklopi njega, Lanfear i većinu kola i poput nevidljivog zida odvoji od ostatka sveta i njih i sve koji su se zatekli unutra. Čak ni kad je podvezao tkanje nije znao kako mu je to palo na pamet – možda iz sećanja Lijusa Terina? – ali bar je uspeo da zaustavi Lanfearine vatre. Nejasno je video ljude koji su ostali unutra. U vazduhu se osećao smrad oprljenog mesa, a mnogi su se još koprcali i tresli od zadobijenih opekotina. Rand je ipak samo uklonio vatru a ne i ono što je uradila. Bilo je tu i nepokretnih tela, nalik hrpama ugljenisane odeće. Neki su drhturili i ječali. Ona na sve to nije obraćala pažnju. Njene vatre su se ugasile. Komarči su odleteli. Ni za trenutak nije skrenula pogled.
Otkucaji srca. Bio je potpuno ravnodušan u bespućima Praznine, a čak i ako je bilo nagoveštaja sažaljenja nad mrtvima, umirućima i unakaženima, bilo je to toliko nejasno osećanje da ga je jedva i primećivao. Pretvorio se u samu hladnoću. U samu Prazninu. Ispunjavao ga je jedino bes saidina.
Nešto se pomerilo kraj njega. Bile su to Avijenda i Egvena. Stajale su i zurile u Lanfear. Hteo je da ih ostavi napolju. Sigurno su utrčale za njim. Met i Asmodean su napolju. Zid nije zahvatio poslednjih nekoliko kola. S ledenim je mirom usmerio Vazduh da napravi zamku za Lanfear. Egvena i Avijenda mogu joj staviti štit dok je on zamajava.
Međutim, nešto mu saseče tokove. Tako su pukli da je zaječao.
„Je li to jedna od ove dve?“, zaurla Lanfear. „Koja je Avijenda?“ Tu Egveni glava polete unatrag i ona iskolači oči i zavrišta kao da ju je ophrvao svetski bol. „Koja?“ Avijenda se prope na prste i poče da se trese, a njena vriska uskoro nadjača Egveninu.
Kroz Prazninu mu iznenada dolete jedna misao. Upleti Duh, Vatru i Zemlju i gotovo. Osetio je kako nešto nevidljivo puca i u narednom se trenutku Egvena sruči i pretvori u beživotnu gomilu, dok je Avijenda povijene glave drhtala na rukama i kolenima.
Lanfear se zateturala, naizmenično gledajući njih i njega, a oči joj behu kao mračna jezera crnog plamena. „Ti si moj, Lijuse Terine! Moj!“
„Ne.“ Randu je sopstveni glas zvučao kao da dopire s drugog kraja dugačkog tunela. Odvuci joj pažnju s devojaka. Krenuo je ka njoj. Nije se osvrtao. „Nikada nisam bio tvoj, Mijerin. Uvek ću biti Ilijenin.“ Praznina zadrhta od tuge i čežnje. A i od očajanja, pošto se borio s još nečim osim curenja saidina. Na tren je stao kao da hvata ravnotežu između Ja sam Rand al’Tor s jedne strane i Ilijena, moja jedna i jedina s druge. Kao da stoji na oštrici britve. Ja sam Rand al’Tor! I druge misli pokušaše da grunu iz njega poput vodoskoka, misli o Ilijeni, o Mijerin, o tome kako da je porazi. Sve ih je potisnuo, pa čak i poslednju. Ako mu previše bude popuštao... Ja sam Rand al’Tor! „Ti se zoveš Lanfear, a ja ću radije umreti nego da volim jednu Izgubljenu.“
Preko lica joj prelete nešto što bi mogao biti bol, a onda se ono ponovo pretvori u mermernu masku. „Ako nisi moj“, reče hladno, „onda si mrtav.“
U grudima ga zabole kao da će srce da mu prepukne a u glavi kao da neko poče da mu ukucava usijane klinove u mozak. Bol beše toliki da je čak i u Praznini poželeo da zaurla. Smrt je tu i on to zna. Mahnito je – da, mahnito, čak i uprkos Praznini, koja je u međuvremenu počela da svetluca i čili – uplitao Duh, Vatru i Zemlju i divljački mlatarao njima. Srce prestade da mu kuca. Prsti mračnog bola smoždiše Prazninu. Na oči mu se navuče siva koprena. Osetio je kako se njegovo tkanje probija kroz njeno. Dah zapeče u praznim plućima, a srce stade da se grči ne bi li ponovo zakucalo. Vid mu se polako vraćao i kroz oblak srebrnih i crnih tačkica on nazre Lanfear, kako jednako pokušava da se povrati od odbijanja njenog tkanja. Bol u grudima i glavi još nije uminuo, ali važno je da se Praznina ponovo bila učvrstila, pošto je sve telesno ionako bilo daleko i manje važno.
I dobro je što je bilo tako, jer nije imao vremena za oporavak. Prisilio se da ponovo napadne, ali je ovog puta nasrnuo Vazduhom, ne bi li uspeo da je njime kao batinom odalami po glavi. Presekla mu je tkanje, na šta on nastavi da je iznova napada a ona da mu svaki put saseca niti. Odbijala je kišu njegovih udaraca kao da ih vidi i uporno mu se približavala. Kad bi makar nakratko uspeo da je zadrži, da je makar jednom pogodi u glavu, ili bar da joj toliko priđe da može da je potkači pesnicom... Izgubljeni su u nesvesti bespomoćni kao i svako drugi.