Odjednom, ona kao da shvati šta to on pokušava. Nastavivši da odbija njegove udarce kao da ih vidi, počela je da se povlači unatrag, sve dok leđima ne dotače prikolicu jednih kola. Osmeh joj je bio hladan kao srce zime. „Umiraćeš polako i još ćeš me pre kraja preklinjati da ti dopustim da me voliš.“
A onda je ponovo udarila, ali ne pravo u njega. Napala je njegovu vezu sa saidinom.
Praznina poče da odjekuje od bezumnog straha već pri prvom dodiru oštrice koja poče da klizi između njega i Izvora. Presekao je njeno sečivo spletom Duha, Vatre i Zemlje. Znao je kako da ga nađe jer je dobro znao gde mu je ta veza. Njeno tkanje nestade pa se odmah vrati, a on ga opet preseče, i tako bezbroj puta, ali svaki put ga je zasecala malo dublje, na trenutke gotovo prekidajući struju saidina, tako da je jedva uspevao da odbije napad. Lako je istovremeno držati dva tkanja – mogao je da ih drži i više od deset – ali ne i kada jednim od njih očajnički pokušava da se odbrani od nečega što zna gde je tek u poslednjem trenutku. A pogotovu ne kad misli nekog drugog čoveka pokušavaju da se probiju na površinu Praznine i posavetuju ga kako da je pobedi. Ako ga posluša, možda će odatle otići kao Lijus Terin Telamon, kome se povremeno javlja glas Randa al’Tora.
„Nateraću obe tvoje devojčure da gledaju kako moliš“, reče Lanfear. „Samo, da li da prvo one gledaju tebe kako umireš ili ti njih?“ Kada se popela na kola? Netremice ju je gledao ne bi li uočio ma i najmanji trag umora ili pada pažnje, ali uzalud. Stajala je kraj izuvijanih vratnica ter’angreala i gledala ga odozgo, kao kraljica koja se sprema da izda zapovest, ali je stizala i da uputi pokoji jeziv osmeh narukvici od potamnele slonovače koju nije prestajala da obrće oko ruke. „Šta bi te više bolelo, Lijuse Terine? Hoću da te boli. Hoću da osetiš bol kakav nijedan čovek nikada nije osetio!“
Što je deblji mlaz koji mu dotiče od Izvora, to će ga ona teže preseći. Pritisnuo je dlanom džep kaputa, postavivši žig u vidu čaplje tačno na čovečuljka s mačem. Glib je kao ledena kiša prskao po Praznini.
„Bol, Lijuse Terine.“
I bi bol. Bol koji je gutao čitav svet. Ovoga puta to nije bila glava ili srce, već sve, svaki delić njegovog tela. Usijane igle počeše da se zarivaju u Prazninu. Činilo mu se da pri svakom ubodu čuje podmuklo šištanje i svaki je bio dublji od prethodnog. Njeni pokušaju da mu stavi štit nisu se usporili, već su, naprotiv, postali učestaliji i jači. Nije mogao da poveruje koliko je jaka. Očajnički se branio, pokušavajući da istovremeno održi Prazninu i zamrzne saidin. Mogao je da svemu učini kraj i da jednom zasvagda završi s njom. Mogao je da prizove grom ili da je obavije vatrom kojom je i sama do malopre ubijala.
Kroz bol počeše da mu se javljaju slike. Žena u crnoj trgovačkoj haljini pada s konja; on s plamenocrvenim mačem u rukama; došla je zajedno s nekoliko Prijatelja Mraka da ga ubije. Metov sumorni pogled; Ubio sam je. Zlatokosa žena koja leži u ostacima nekakvog hodnika u kome kao da su se zidovi rastopili i iscurili. Ilijena, oprosti mi! Bio je to očajnički krik.
Mogao je da svemu učini kraj. Ali nije. On umire, a sa njim možda i čitav svet, ali ni to ga neće naterati da ponovo ubije ženu. To mu je odjednom zazvučalo kao najsmešnija šala koju je svet ikada čuo.
Moiraina obrisa usta od krvi i ispuza ispod kola. Uspela je nekako da ustane. U ušima joj je odzvanjao muški smeh. Osvrnula se da vidi gde je Lan i ugledala ga je kako leži tik do zida magličaste kupole koja se uzdizala iznad njih. Trzao se, možda pokušavajući da smogne snage da ustane, a možda i zato što umire. Istisnula ga je iz misli. Toliko joj je već puta spasao život da je slobodno mogao da polaže pravo na njega, ali ona je još odavno učinila sve što je mogla ne bi li mu pomogla u njegovom ratu protiv Senke. Sada samo od njega zavisi hoće li živeti ili ne.
Ono je bio Randov smeh. Klečao je na kamenom doku i smejao se dok su mu suze lile niz lice, iskrivljeno kao da je stavljen na najstrašnije muke. Osetila je jezu. Ako ga je ludilo uhvatilo, ona mu više ne može pomoći. Preostalo joj je samo jedno. Da uradi ono što mora.
Sledila se kada je ugledala Lanfear. Ništa neobično, s obzirom na to da je ugledala prizor koji joj se još od Ruideana javlja u snovima. Lanfear stoji na kolima, uokvirena vratnicama od crvenog kamena, i kao sunce blešti od saidara dok gleda Randa i bezdušno se smeška. Igra se nekakvom narukvicom. Sigurno joj je to angreal. Mogla bi njime da uništi Randa ukoliko i on nema neki. Pitanje je samo da li ga i on ima ili se ona to samo poigrava. Moiraini se nije dopadala ta narukvica izrezbarena od prastare slonovače. Na prvi je pogled izgledala kao akrobata izvijen unazad kako bi uhvatio sopstvene gležnjeve, ali posle pažljivijeg posmatranja videlo se da su mu ruke vezane za stopala. Ni pre joj se nije dopadala, ali ipak ju je donela iz Ruideana. Prethodnog ju je dana izvadila iz vreće s đinđuvama i ostavila ju je podno vratnica.
Moiraina je bila niska i krhke građe, tako da se kola nisu ni zaljuljala kad se uspuzala na njih. Samo je zažmurila kad joj se haljina zakačila za treščicu i počepala, ali Lanfear to nije primetila. Bila je svesna samo Randa. Za nju se u tom trenutku čitav svet sažeo u njega.
Potisnuvši nagoveštaj tračka nade – ipak nije mogla sebi da dozvoli nešto toliko bahato – Moiraina ustade pa prigrli Istinski izvor i baci se na Lanfear. Kao da je nešto osetila, Izgubljena se osvrnu trenutak pre no što je mala Aes Sedai udarila u nju i strgla joj narukvicu. Držeći jedna drugu, proletele su kroz vratnice ter’angreala. Bela svetlost proguta čitav svet.
53
Reči koje iščezavaju
Negde u dubinama zamiruće Praznine, Rand je video kad se Moiraina stvorila takoreći niotkuda i bacila se na Lanfear. Napadi na njega prestali su čim zakrivljene vratnice progutaše dve žene i ispuniše se bleštavobelom svetlošću, koja kao da je htela da pokulja napolje, ali ju je u tome sprečavala nekakva nevidljiva prepreka. Srebrne i plavičaste munje zapalacaše oko ter’angreala a škripavo zujanje i pucketanje ispuniše vazduh.
Rand se uskobelja na noge. Još je osećao bol, ali je onaj pritisak popustio, što je dobar znak. Nije mogao da odlepi pogled od ter’angreala. Moiraina. Njeno mu je ime odzvanjalo u glavi i lelujalo se kroz Prazninu.
Lan se dotetura do njega, očiju prikovanih za kola. Posrtao je kao da ga jedino kretanje sprečava da padne.
Rand je još uvek mogao jedino da stoji, ali poče da usmerava i prihvati Zaštitnika tokovima Vazduha. „Ti... ništa tu ne možeš, Lane. Ne možeš za njom.“
„Znam“, utučeno će ovaj. Iako zaustavljen u pola koraka, nije se opirao nego je samo zurio u ter’angreal koji je progutao Moirainu. „Znam, tako mi Svetlosti i mira.“
Kola su se u međuvremenu zapalila. Rand je pokušao da potisne vatru, ali čim bi isisao vrelinu iz jednog plamena suknuo bi novi. Iako napravljene od kamena, vratnice počeše da se dime i siva kupola punila se gustim, kiselim dimom. Smrad je pekao Randove nozdrve i on se zakašlja. Osećao je peckanje i žarenje gde god mu je dim očešao kožu. Brže-bolje je razvezao tkanje kupole i razvejao ju je jer nije mogao da čeka da sama ispari. Potom je oko kola izatkao od Vazduha visoki dimnjak, bleštav poput stakla, i njime sproveo dim visoko iznad grada. Tek je onda oslobodio Lana. Nije hteo da mu da priliku da pode za Moirainom. Cela su kola već bila u plamenu, kao i vratnice, koje počeše da se tope kao da su od voska, ali Zaštitnika verovatno ni to ne bi moglo da zaustavi.