„Otišla je. Više ne osećam njeno prisustvo.“ Lan je ove reči izgovarao kao da ih kida iz grudi. Okrenuo se i bez osvrtanja pošao duž niza kola.
Rand pogleda za njim i vide Avijendu kako kleči i pridržava Egvenu. Pustio je saidin i potrčao ka njima. Dotle dalek, bol se sada svom silinom sručio na njega, ali on je nastavio da šepesavo juri napred. Video je i Asmodeana kako se osvrće, kao da očekuje da Lanfear iskoči iza nekih kola. Met je čučao i hladio Egvenu šeširom.
„Da li je...?“, upita kad se zaustavio kraj njih.
„Ne znam“, snuždeno će Met.
„Još diše.“ Avijenda je ovo rekla kao da nije sigurna koliko će to još potrajati, ali Egvenine se oči otvoriše kad se Amis i Bair grubo proguraše pored Randa, vodeći Melainu i Sorileu. Mudre se spustiše na kolena i stadoše da mrmljaju jedna s drugom, ali i same sa sobom, dok su pregledale devojku.
„Osećam.. zaustila je, pa zastala da proguta. U licu kao da joj nije bila ostala ni kap krvi. „Ja... Boli.“ Suza joj krenu iz oka.
„Naravno da boli“, odsečno će Sorilea. „Tako ti i treba kad se petljaš u muška posla.“
„Ona ne može s tobom, Rande al’Tore.“ Iako očigledno ljuta kao ris, žutokosa Melaina ga nije čak ni pogledala. Nije znao ljuti li se na njega ili zbog svega što se desilo.
„Ma biću ja... ko nova... samo da se malo odmorim“, prošaputa Egvena.
Bair nakvasi krpu vodom iz mešine i položi joj je na čelo. „Moraćeš ti mnogo da se odmaraš. Bojim se da večeras nećeš moći na sastanak s Ninaevom i Elejnom. Nećeš ti ni prići blizu Tel’aran’rioda dok ne ojačaš. Ne gledaj me tako, devojko. Ako treba, držaćemo tvoje snove na oku, a padne li ti na pamet da budeš neposlušna, prepustićemo te Sorileinoj brizi.“
„Mene samo jednom nećeš poslušati, pa nek si i sto puta Aes Sedai“, reče Sorilea, ali na strogom joj se, izboranom licu ipak pomaljalo i malo saosećajnosti. Egvenino je bilo samo ozlojeđeno.
„Pa, bar se ja osećam dovoljno dobro da učinim ono što se mora“, na to će Avijenda. Ruku na srce, nije izgledala mnogo bolje od Egvene, ali je ipak prkosno zurila u Randa, očigledno spremna za svađu. Njena rešenost splasnu malo kad je shvatila da je četiri Mudre netremice posmatraju. „Stvarno mi je dobro“, promumlala je.
„Kako da ne“, jetko će Rand.
„Stvarno“, tvrdoglavo ponovi ona, svojski se trudeći da joj Mudre ne uhvate pogled. „Lanfear me je držala malo kraće nego Egvenu, ali i to je bilo dovoljno da prođem bolje od nje. Imam toh prema tebi, Rande al’Tore. Ne verujem da bismo izdržale više od nekoliko sekundi. Jaka je.“ Pogled joj pobeže ka zapaljenim kolima. Od njih je sad bila ostala samo bezoblična ugljenisana hrpa na dnu staklastog dimnjaka, a kamenom ter’angrealu ne beše ni traga. „Nisam videla šta se posle desilo.“
„One su...“, poče Rand, pa zastade da pročisti grlo. „Obe su nestale. Lanfear je mrtva. Baš kao i Moiraina.“ Egvena zaplaka. Poskakivala je od jecaja u Avijendinom naručju, a ova joj položi glavu na rame kao da će i sama zaplakati.
„Ti si budala, Rande al’Tore“, reče Amis i ustade. Njeno iznenađujuće mladalačko lice ispod marame i sede kose sada je bilo kao kamen. „I u ovome, a i u mnogo čemu drugome. Ti si budala.“
Nije izdržao njen pogled. Moiraina je mrtva. A mrtva je zato što on nije mogao da se natera da ubije jednu od Izgubljenih. Nije znao da li da se smeje ili da plače. Koje god od to dvoje uradio, ne bi mogao da se zaustavi.
Luka je u međuvremenu ponovo počela da se puni svetom, iako se malo ko usuđivao da priđe bliže od linije duž koje se pre pružala magličasta kupola. Mudre su se razmilele unaokolo kako bi previjale ranjene i tešile umiruće, a pomagali su im gaisaini u belom i muškarci u kadinsorovima. Ječanje i jauci zaparaše mu uši. Nije bio dovoljno brz i Moiraina je mrtva. Sad više nema Lečenja čak ni za najteže povrede. Zato što je on... Nisam mogao. Svetlost mije svedok da nisam mogao.
Mnogi Aijeli su samo stajali i gledali ga. Neki su još bili pod velovima. Nigde nije video nijednu Devicu. Nisu samo Aijeli bili tu. Dobrejn, gologlav, na crnom škopcu, nije skidao pogled s njega, a nedaleko od njega su Talmanes, Nalesin i Daerid, takođe s konja, jednaku pažnju posvećivali njemu i Metu. Ljudi su stajali načičkani na gradskim zidinama i balkonima. Dve prilike ustuknuše kad ih je pogledao, a onda ugledaše jedna drugu i kao da se trgoše. Mogao je da se opkladi da su to Mejlan i Maringil.
Lan se bio vratio do poslednjih kola i sad je gladio Aldijebinu belu glavu. Bila je to Moirainina kobila.
Rand mu priđe. „Žao mije, Lane. Da sam bio brži, da sam...“ Uzdahnuo je.
Nisam mogao da ubijem jednu pa sam ubio drugu. Svetlost me spalila! U tome mu trenutku tako nešto uopšte ne bi teško palo.
„Točak tka“, reče Lan, pa ode do Mandarba ne bi li skrenuo misli proveravanjem kaiševa na sedlu. „Nije bila vojnik i ratnik ništa manje nego ja. Ovo se moglo dogoditi bar dvesta puta tokom poslednjih dvadeset godina. Oboje smo to znali. Danas je bio njen dan za umiranje.“ Glas mu je bio postojan kao i obično, ali u plavim mu se očima naziralo crvenilo.
„Svejedno, žao mi je. Trebalo je da...“ To „trebalo je“, koje ga je grizlo za dušu, nije moglo da uteši Lana. „Nadam se da ćemo ostati prijatelji... Cenim tvoje znanje i mačevalačko umeće, a u danima koji predstoje trebaće mi i jedno i drugo.“
„Ja sam ti prijatelj, Rande, ali ne mogu da ostanem.“ Rekavši to, Lan se vinu u sedlo. „Moiraina mi je učinila nešto što niko nije uradio već stotinama godina, još od vremena kada su Aes Sedai ponekad vezivale Zaštitnike čak i kad oni to nisu hteli. Moju je vezu napravila tako da se posle njene smrti prebaci na drugu. Ja sad moram da nađem tu drugu i postanem jedan od njenih Zaštitnika. U stvari, ja to već jesam. Osećam je sasvim slabo, kao da je negde daleko na zapadu, a i ona oseća mene. Moram da idem, Rande. To je Moirainino delo. Rekla mi je da mi neće pružiti priliku da poginem pokušavajući da je osvetim.“ Potegao je uzde kao da zadržava Mandarba, kao da se uzdržava da ga ne obode. „Ako ponovo vidiš Ninaevu, poruči joj...“ Njegovo se smireno lice na trenutak zgrči od bola, ali samo na trenutak, a onda je sve ponovo bilo kao pre. Počeo je da mrmlja sebi u bradu, ali Rand ga je ipak čuo. „Čista rana najbrže zarasta i najkraće boli.“ Potom je glasno dodao: „Reci joj da sam našao drugu. Zelene sestre su sa svojim Zaštitnicima ponekad bliske kao obične žene s muževima. U svakom pogledu. Reci joj da sam postao Zaštitnik i ljubavnik nekoj iz Zelenog ađaha. To se dešava. Daleko od očiju – daleko od srca.“
„Reći ću ja njoj sve što poželiš, Lane, ali ne znam hoće li mi poverovati.“
Lan se na to povi i ščepa ga za rame. Rand se seti kako mu je taj čovek pre ličio na polupripitomljenog vuka, ali spram tih bi očiju vuk izgledao kao psetance. „Ti i ja smo umnogome slični. U sebi nosimo mrak. Mrak, bol i smrt. To izbija iz nas. Ako ikada zavoliš neku ženu, Rande al’Tore, ostavi je, pusti je da nađe drugog. Boljeg joj poklona od toga nećeš naći.“ Potom se uspravio i podigao ruku u znak pozdrava. „Mir tvome maču. Taisar Maneteren.“ Bio je to drevni pozdrav. Istinska krv Maneterena.
I Rand podiže ruku. „Taisar Malkijer.“
Lan obode Mandarba i pastuv jurnu napred, na šta Aijeli i Kairhijenjani poskakaše u stranu. Izgledalo je kao da je poslednji Malkijer rešen da galopira sve dok ne stigne tamo kud je naumio.
„Neka ti poslednji majčin zagrljaj bude dobrodošlica kući, Lane“, promrmlja Rand, pa se strese. Bio je to deo pogrebne službe u Šijenaru i drugim Krajinama.
Aijeli i narod na zidinama nisu prestali da ga posmatraju. Vest o ovome što se desilo, ili bar o onome što će se pričati posle ovoga, stići će u Kulu do kraja dana, ili koliko golubu bude trebalo vremena da stigne donde. Ako i Rafhin ima svoje uhode tu negde – a bio bi mu dovoljan samo jedan gavran u gradu ili pacov kraj reke – sigurno neće očekivati nikakav napad tog dana. Elaida će ga smatrati ranjivijim, možda čak i podložnijim uticajima, a Rafhin...