Shvatio je šta radi i prenuo se. Prestani! Prestani makar na jedan minut i žali kao čovek! Smetale su mu tolike oči. Aijeli se razbežaše pred njima gotovo jednako žustro kao malopre pred Mandarbom.
Kamena kućica upravnika luke sastojala se od jednog sobička bez prozora. Zidovi se nisu videli od polica prepunih knjiga, svitaka i dokumenata. Osvetljavale su je dve svetiljke na stolu prekrivenom carinskim pečatima i taksenim markama. Rand uđe i zalupi vrata za sobom ne bi li pobegao od onolikih pogleda.
Moiraina mrtva, Egvena ranjena, a Lan otišao. Visoka je to cena za Lanfearinu smrt.
„Žali, Svetlost te spalila!“ zaječao je. „Pa makar je toliko zaslužila! Zar ti baš nimalo osećanja nije preostalo?“ Međutim, uglavnom je osećao otupelost. Telo ga je bolelo, ali u njemu je sve bilo obamrlo.
Zgrčio se i nabio ruke u džepove. Napipao je Moirainina pisma i polako ih izvadio. Rekla mu je da je to nešto o čemu bi trebalo da razmisli. Vratio je Tomovo u džep i slomio pečat na drugom. Stranice su bile gusto ispisane Moiraininim urednim rukopisom.
Ove reči će izbledeti nekoliko trenutaka pošto ti pismo više ne bude u rukama – navikao si već na slična upozorenja, zar ne? – i zato pazi šta radiš. To što čitaš ove redove verovatno znači da su događaji u luci protekli baš kao što sam i očekivala.
Zastao je, potpuno preneražen, pa odmah nastavio.
Od samog dolaska u Ruidean znala sam – nema potrebe da te zamaram detaljima, a i postoje tajne koje sam obećala da ću čuvati – da će jednoga dana u Kairhijen stići vesti o Morgazi. Nisam znala kakve će one biti – ako je to što smo čuli istina, neka se Svetlost smiluje njenoj duši; bila je samovoljna i tvrdoglava, a povremeno čak i naprasita kao lavica, ali sve to ne umanjuje činjenicu da je bila dobra i milostiva kraljica – ali sam zato znala da narednog jutra moramo biti u luci. Događaji su se mogli razviti u tri pravca, ali ako čitaš ovo pismo, to znači da više nema ni mene ni Lanfear.
Prsti mu se sklopiše oko ispisanih stranica. Znala je. Sve je znala, a ipak ga je dovela tu. Užurbano je razmotao zgužvano pismo i nastavio da čita.
Druga dva razvoja bila bi mnogo gora. U jednom bi te Lanfear ubila, a u drugom bi ti postao Lijus Terin Telamon i njen odani ljubavnik.
Nadam se da su Egvena i Avijenda prošle nepovređene. Znaš, ne znam šta će se događati posle ovoga, osim možda nekih sitnica koje se tebe ionako ne tiču.
Nisam mogla ništa od ovog da ti kažem, baš kao što nisam mogla ni Lanu. Čak ni da si imao izbora, ne znam šta bi ti na kraju odlučio. Izgleda da ljudi iz Dveju Reka nose u sebi mnogo sačuvanog maneterenskog materijala i da su po mnogo čemu slični onima iz Krajina. Kažu da bi Krajišnik radije dopustio da ga neko ubode nožem nego da rani ženu i da bi to smatrao sasvim ispravnim izborom. Nisam smela da te stavim u položaj da biraš između svog i mog života. Nije to bio strah, već pre duboko uverenje, koje se, priznaćeš, danas pokazalo ispravnim.
„Moj izbor, Moiraina“, promrmljao je. „Sam sam to odabrao.“
I još samo nekoliko sitnica.
Ako Lan još nije otišao, reci mu da je to što sam mu učinila bilo u najboljoj nameri. Jednoga će dana to shvatiti i nadam se da će mi biti zahvalan.
Ne veruj nijednoj Aes Sedai. Pri tom ne mislim samo na Crni ađah, mada od njih uvek moraš da se čuvaš. Nemaj u Verin ništa više poverenja nego u Alvijarin. Tri hiljade je godina čitav svet igrao kako mi sviramo. Koliko je teško odviknuti se od toga shvatila sam dok sam igrala kako ti sviraš. Ti moraš da igraš onako kako ti hoćeš, a čak bi i najdobronamernije moje sestre mogle da pokušaju da ti vode noge onako kako sam ja to nekada pokušavala.
Molim te da drugo pismo uručiš Tomu kad ga ponovo budeš video. Ono ima veze s nečim što sam mu jednom rekla i što zarad njegovog duševnog mira mora biti razjašnjeno jednom zasvagda.
I na kraju, čuvaj se i gospodina Jasina Nataela. Ne slažem se u potpunosti s tvojim izborom, ali te razumem. Možda je tako moralo biti. Svejedno, čuvaj ga se. Nimalo se taj nije promenio. Nemoj to da zaboraviš.
Neka te Svetlost štiti i obasjava. Biće nešto od tebe.
Bio je potpisano jednostavnim „Moiraina“. Gotovo nikada nije koristila ime svoje Kuće.
Još jednom je pažljivo pročitao pretposlednji pasus. Nekako je saznala ko je Asmodean. Nema drugog objašnjenja. Sve vreme je znala da joj je jedan Izgubljeni ispred nosa, a nije ni trepnula. Znala je i zašto je on tu, ako je dobro razumeo njene reči. Baš zato što će pismo nestati čim ga spusti na sto, očekivao je da će Moiraina biti otvorena i jasno mu staviti do znanja šta misli, i to ne samo u vezi s Asmodeanom. Šta se to desilo u Ruideanu? Posumnjao je da to ima nekakve veze s Mudrima, ali znao je da od njih neće saznati ni mrvu više nego iz pisma. A i ono o Aes Sedai. Postoji li razlog što je pomenula baš Verin. I zašto Alvijarin, a ne Elaida? Pa onda ono o Tomu i Lanu. Bio je gotovo siguran da Lanu nije ostavila pismo. Nije samo Zaštitnik verovao u čiste rane. Poželeo je da izvadi Tomovo pismo iz džepa i pročita ga, ali možda je i njega bila zaštitila kao njegovo. Baš kao prava Aes Sedai i Kairhijenjanka, do kraja je ostala obavijena velom tajne. Do samog kraja.
Zato se i trudio da ne obraća pažnju na sva ta naklapanja o čuvanju tajne. Znala je šta je čeka, a nastupila je hrabro kao Aijelka. Svesno je otišla u smrt. Umrla je zato što on nije mogao da smogne snage da ubije Lanfear. Nije mogao da ubije jednu ženu i zato je druga umrla. Pogled mu pade na poslednji red pisma.
...Biće nešto od tebe.
Te su ga reči presekle kao ledeni brijač.
„Zašto sam plačeš, Rande al’Tore? Čula sam da mokrozemci misle da je sramota plakati.“
Sulin je stajala na vratima. Bila je pod punom spremom – s lukom na leđima i tobolcem o pasu, s tri koplja u jednoj ruci i štitom u drugoj. „Ali nisam...“ Obrazi su mu bili mokri. Otro ih je. „Vruće je ovde. Oznojio sam se kao... Šta hoćeš? Mislio sam da ste me napustile i vratile se u Trostruku zemlju.“
„Nismo mi tebe napustile, Rande al’Tore.“ Zalupila je vrata za sobom i sela na pod, pa spustila dva koplja i štit kraj sebe. „Napustio si ti nas.“ Jednim je pokretom udenula stopalo između ruku i polomila treće koplje.
„Šta to radiš?“ upitao ju je kad je odbacila ostatke koplja i mašila se za naredno. „Reci mi šta to radiš?“ Čak bi i Lan verovatno ustuknuo pred izrazom lica belokose Device, ali Rand se uhvati za koplje koje je držala. Đon čizme našao joj se na njegovim prstima, ali nije popuštala.
„Hoćeš li da nam navučeš haljine, udaš nas i nateraš nas da postanemo domaćice? Ili bi radije da ti ležimo kraj ognjišta i ližemo ti ruke kad god nam baciš komadić mesa?“ Napregla se i koplje puče nadvoje. Treščice mu zaparaše dlan.
Opsovao je i trgnuo okrvavljenu ruku natrag. „Ništa slično nisam ni pomislio. Mislio sam da ćete me razumeti.“ Uzela je poslednje koplje i stavila nogu na njega, na šta on poče da usmerava i izatka Vazduh oko nje tako da više nije mogla ni da se pomeri. Samo ga je nemo gledala. „Svetlost me spalila ako ste rekle ma i jednu reč! Namerno sam držao Device podalje od bitke protiv Kuladina. Nisu se svi borili tog dana. A niste rekle ni reč.“
Ona razrogači oči od neverice. „Ti si nas držao podalje od plesa kopalja? Pre će biti da smo mi štitile tebe. Bio si kao curica koja se tek venčala s kopljem, spremna da pojuri napred i napadne, i ne pomišljajući da bi neko mogao da je ubije s leđa. Ti si Kar’a’karn i nemaš prava da bez preke nužde dovodiš svoj život u opasnost.“ Glas joj onda postade ravnodušan. „Sad idi i bori se protiv Izgubljenog. To je dobro čuvana tajna, ali uspela sam ponešto da iščeprkam od vođa drugih društava.“