„Ponovo hoćete da me sprečite da se borim?“, upita on tiho.
„Ne budali, Rande al’Tore. Svako je mogao da razigra koplja s Kuladinom, ali je bilo detinjasto što si hteo da sam to uradiš. Ovde niko osim tebe ne može da se suoči sa Senodušnim.“
„Zašto onda...?“ Zaćutao je. Već je znao odgovor. Posle onog krvavog okršaja s Kuladinom ubedio je sebe da njima to ne smeta. Želeo je da veruje u to.
„S tobom idu samo odabrani.“ Reči poput lavine pokuljaše iz nje. „Tu su ljudi iz svih društava. Muškarci. I nijedna Devica, Rande al’Tore. Far Dareis Mai nose tvoju čast, a ti ih lišavaš njihove.“
Duboko je udahnuo. „Ja... ne mogu da gledam ženu kako umire. Ne podnosim to, Sulin. Izbezumim se. Ne bih mogao da ubijem ženu ni kad bi mi život od toga zavisio.“ Moirainino pismo mu zašuška u rukama. Umrla je zato što on nije mogao da ubije Lanfear. Njegov život odavno nije samo njegov. „Sulin, radije bih sam otišao Rafhinu nego da vidim ijednu od vas mrtvu.“
„Gluposti. Svakome treba neko da mu čuva leđa. Pa čak i Rafhinu. Čak i Roidanu od Gromovnika i Turolu od Kamenih pasa.“ Pogledala je svoje podignuto stopalo na koplju, uvezano istim tokovima koji su joj držali ruke. „Oslobodi me pa da porazgovaramo.“
Malo je oklevao pre nego što je razvezao tkanje. Bio je spreman da je ponovo uveže ako zatreba, ali ona samo prekrsti noge i stade da se igra kopljem. „Ponekad zaboravim da ti nisi naše krvi, Rande al’Tore. Dobro me slušaj. Ja sam to što sam.
Ovo sam ja.“ Stisnula je koplje.
„Sulin...“
„Saslušaj me, Rande al’Tore. Ja jesam koplje. Treba li da biram između muškarca i koplja, ja biram koplje. Neke izaberu muškarca. Neke se zasite trčanja s kopljima pa požele muža i dete. Ja nikada nisam poželela ništa drugo. Nijedan poglavar klana ne bi oklevao da me pošalje u najžešći ples kopalja. Ako i poginem, moje prvosestre žaliće za mnom, ali ni dlaku više nego za palim prvobratom. Drvoubica koji bi mi na spavanju zario nož u srce učinio bi mi veću čast nego ti. Razumeš li šta hoću da ti kažem?“
„Razumem, ali...“ Zaista ju je razumeo. Nije htela da mu dozvoli da od nje napravi nešto što nije. Jedino mu preostaje da bude spreman da je gleda kako umire. „Šta bi bilo kad bi slomila i poslednje koplje?“
„Ako nemam časti u ovom životu, možda ću je imati u narednom“, izgovorila je, kao da navodi jedno od mogućih objašnjenja. Nije je odmah razumeo. Jedino mu preostaje da bude spreman da je gleda kako umire.
„Ne ostavljaš mi mnogo izbora, zar ne?“ Ništa više nego Moiraina.
„Uvek postoji izbor, Rande al’Tore. Ti ga imaš, a imam ga i ja. Đi’e’toh je jasan.“
Poželeo je da se izurla na nju, da prokune đi’e’toh i sve koji ga poštuju. „Odaberi Device koje će poći s tobom, Sulin. Ne znam koliko vojske mogu da povedem, ali Far Dareis Mai biće zastupljene koliko i ostala društva.“
Ustao je i provukao se pored nje. Smešila se, ali ne od olakšanja. Bilo je to zadovoljstvo. Zadovoljna je što će imati priliku da pogine. Trebalo je da je obavije saidinom i ostavi je tako da sačeka dok se on ne vrati iz Kaemlina. Otvorio je širom vrata, izašao napolje... i stao kao ukopan.
Enaila je stajala na čelu kolone Devica naoružanih kopljima, kolone koja je počinjala ispred upravnikove kućice, a kraj joj se gubio iza najbliže kapije kojom se stizalo u grad. Pokoji Aijel bi ih znatiželjno pogledao, ali to je očigledno bilo nešto između Far Dareis Mai i Kar’a’karna i nije se ticalo nikoga iz drugih društava. Amis i još tri-četiri Mudre koje su nekada i same bile Device koplja pokazivale su nešto više zanimanja. U luci je ostalo vrlo malo Kairhijenjana, a i oni su pokušavali da dovedu u red prevrnuta kola sa žitom, trudeći se da gledaju svoja posla. Enaila zakorači ka Randu i nasmeši se kad se Sulin pojavi iza njega. Ali ne od olakšanja, nego od zadovoljstva. Osmesi zadovoljstva proneše se dugom povorkom Devica. Nasmešiše se i Mudre, a Amis mu odsečno klimnu glavom, kao da je zadovoljna što je napokon prestao da se glupira.
„Već sam mislio da su stale u red da bi te utešile poljupcima“, reče Met.
Rand se osvrnu i vide ga kako stoji naslonjen na koplje i široko mu se osmehuje. Onaj šešir sa širokim obodom beše zabacio pozadi. „A što se ti kliberiš?“ Smrad sprženog mesa još je visio u vazduhu, kao i jauci ranjenih ljudi i žena kojima su Mudre pomagale.
„Zato što sam živ“, odbrusi Met. „Šta treba da radim? Da plačem?“ Slegnuo je ramenima. „Amis kaže da će Egveni zaista biti bolje za nekoliko dana.“ Osvrnuo se oko sebe, ali izgledao je kao da ne može nešto da nađe. „Krv mu poljubim i krvavi pepeo, ako ćemo to da uradimo, hajdemo već jednom. Dovieandi se tovja sagin.“
„Molim?“
„Rekoh: neka se kockice zakotrljaju. Da ti nije Sulin natrljala uši?“
„Neka se zakotrljaju“, složi se Rand. U staklastom dimnjaku od Vazduha više nije bilo vatre, ali beli dim se i dalje vio ka nebu kao da ter’angreal još nije dogoreo. Moiraina. Da je on samo... Šta je bilo – bilo je. Device su se tiskale oko Sulin, ispunivši čitav dok. Šta je bilo – bilo je i on sad mora s time da živi. Smrt će mu doneti olakšanje od svega s čime mora da živi. „Hajdemo.“
54
Put u Kaemlin
Kada se s pratnjom od pet stotina Devica vratio u palatu, Rand u velikom dvorištu iza prednje kapije zateče Baela kako ga čeka s Gromovnicima, Crnim očima, Vodotragačima i ratnicima iz svih ostalih društava. Nepregledna ljudska sila gubila se u palati, gde je ispunjavala svaki hodnik do poslednjeg, uključujući čak i one najmanje, za služinčad. Neki su izvirivali kroz prozore da vide hoće li uskoro doći i njihov red. Kameni balkoni bili su prazni. U čitavom je dvorištu bio samo jedan čovek koji nije Aijel, pošto su se Tairenci i Kairhijenjani – a pogotovu ovi drugi – povukli čim su pustinjski ratnici počeli da se okupljaju. Taj je sada stajao odmah iza Baela, na širokom stepeništu kojim se ulazilo u palatu. Pevin je, bezizražajan kao i uvek, držao motku s koje je mlitavo visio grimizni barjak.
Avijenda je jahala čvrsto pripijena uz Randa, ne odmičući grudi od njegovih leđa sve dok nije sjahao. U luci je s Mudrima razmenila nekoliko rečenica koje on nije trebalo da čuje.
„Svetlost te čuvala“, rekla je Amis i pomilovala Avijendu po licu. „Dobro ga čuvaj. Ti dobro znaš šta sve zavisi od njega. “
„Štošta zavisi od vas oboje“, dodala je Bair, gotovo u istom trenutku kad je Melaina ljutito primetila: „Sve bi bilo mnogo lakše da ti je ono do sada pošlo za rukom.“
Sorilea je šmrknula. „U moje su vreme čak i Device znale kako treba s muškarcima. “ „Bila je ona mnogo uspešnija nego što mislite“, rekla im je Amis. Avijenda je samo odmahnula glavom. Narukvica s ružama kliznula joj je niz nadlakticu kad je podigla ruke ne bi li umirila okupljene žene, ali Amis je uprkos njenom negodovanju terala po svome. „Čekala sam da nam sama to kaže, ali pošto nije...“ A onda ga je ugledala kako stoji jedva desetak koraka od njih i drži Džedeenove uzde i istog trena zaćutala. Avijenda se osvrnula da vidi u šta se to Amis zagledala, pa se, videvši ga, zacrvenela, a odmah potom i prebledela i to toliko da su joj čak i preplanuli obrazi poprimili nezdravu boju. Četiri Mudre su samo zurile u njega ravnodušnim, potpuno nedokučivim pogledima.
Tada su mu Asmodean i Met prišli s leđa. „Nauče li žene taj pogled još u kolevci?“, promrmljao je Met. „Ili ih možda majke tome uče? Čini mi se da će veliki Kar’a’karn dobiti po ušima bude li još malo ostao ovde.“