„Nema“, napokon se začu neodlučan ženski glas – učinilo mu se da je to Lamel – ali oko ulaza je još bilo komešanja jer je svako mislio da ima mesta samo za još njega.
„Dosta je!“, viknu Rand. „Niko više! Sklonite se od ulaza! Odmaknite se!“ Nije želeo da neko od njih doživi sudbinu seanšanskog koplja.
Posle kraćeg vremena ponovo se javi isti onaj glas. „Gotovo!“ To jeste Lamel. Smeo bi i u zadnju paru da se opkladi da su tu negde i Enaila i Somara.
Otvor kao da poče da se okreće popreko i stanjuje se, sve dok na kraju ne zasvetluca i nestade.
„Krv ti poljubim i krvavi pepeo!“, zgroženo promrmlja Met, naslonjen na koplje. „Ovo je gore od onih prokletih Puteva!“ Na to ga Asmodean pogleda zaprepašćeno a Bael zabrinuto, ali on to, zaokupljen mrštenjem ništavilu, nije primećivao.
Nije se osećalo nikakvo kretanje, niti je bilo povetarca da namreška barjak u Pevinovim rukama. Kao da su stajali u mestu. To nije važilo jedino za Randa. Gotovo je osećao kako se približavaju konačnom odredištu.
„Ako mu se previše približiš, mogao bi da te oseti.“ Asmodean oliza usne, trudeći se da mu niko ne uhvati pogled. „Tako sam bar čuo.“
„Tačno znam kud sam pošao“, na to će Rand. Ne preblizu. Ali ni predaleko. Dobro se sećao te tačke.
Ni nagoveštaja kretanja. Izgledalo je kao da vise u beskrajnom crnilu. Potpuni mir. Tako je proteklo otprilike pola sata.
Odjednom se Aijeli uzvrpoljiše.
„Šta je bilo?“, upita Rand.
Žamor stiže i do njega. „Neko je pao“, reče mu jedan orijaš. Rand ga prepoznade. Bio je to Mesijar, pripadnik Kor Darei, Noćnih kopalja. Imao je povez preko čela.
„Nije valjda neka...“, zaustio je Rand, pa zaćuta kad vide da ga Sulin netremice posmatra.
Okrenuo se i ponovo se zagledao u crnilo, a bes mu se kao mrlja prilepi za Prazninu. Znači, sad treba da mu bude svejedno ako je to bila neka Devica? E, neće moći. Večiti pad kroz beskrajnu prazninu. Hoće li joj razum popustiti pre nego što nastupi smrt od gladi, žeđi ili pak straha? Od takvog bi se pada čak i Aijel dovoljno uplašio da umre. Gotovo se ponadao da je tako. Ako ništa drugo, bar će se sve brže svršiti.
Svetlost me spalila, kud se dede onolika moja tvrdokornost kojom sam se toliko dičio? Devica ili Kameni pas – koplje je koplje. Badava. Nije uspeo sebe da ubedi u to. Biću jak! Pustiće Device da razigraju koplja gde god požele. Stvarno hoće. A opet, znao je da će tražiti ime svake koja pogine i da će mu svako biti novi zarez nožem na duši. Biću jak. Hoću, Svetlosti mi. Pomozi, Svetlosti.
Obešeni u ništavilu, naizgled nepokretni.
Stali su. Nije znao kako je toliko siguran, ali isto je tako do malopre znao da se kreću.
Počeo je da usmerava i pred njima se otvori prolaz, istovetan onom u Kairhijenu. Ugao pod kojim su padali sunčevi zraci jedva da se promenio, ali sada su obasjavali popločanu ulicu i padinu prošaranu sasušenom travom i poljskim cvećem, na čijem se vrhu nalazio zid viši od dva hvata, sačinjen od grubo tesanog kamena. Iznad njega su se videle zlatne kupole kraljevske palate. Na nekima su se vijorili barjaci s belim lavom. S druge strane tog zida nalazio se vrt u kome je upoznao Elejnu.
Plave oči ga mrko pogledaše s one strane Praznine, a sećanja stadoše da munjevito proleću – poljupci u Tiru, pismo u kome mu je obećala svoje srce i dušu, ljubavne poruke koje mu je poslala po Egveni. Šta li bi rekla da zna za Avijendu i za noč koju su proveli u kućici od leda. Tad ga preseče sećanje na još jedno pismo, ono kojim je kraljica osudila jednog svinjara na izgnanstvo. Svejedno je. Lan je bio u pravu. Ali on želi... Šta? Koga? Jedne plave oči, jedne zelene i jedne tamnosmeđe. Elejnu, koja ga voli i koja nikako ne može da se odluči? Ili Avijendu, koja ga muči tako što mu ne dopušta da je pipne? Ili možda Min, koja mu se smejala i nazivala ga budalom? Sve je to proletalo ivicama Praznine, ali trudio se da ni na šta ne obraća pažnju, baš kao ni na davnašnju bolnu uspomenu na plavooku ženu koja leži mrtva u hodniku neke palate.
Stajao je kraj prolaza dok su Aijeli izlazili i raspoređivali se levo i desno. Njegovo je prisustvo održavalo plato na kome su doputovali i on će nestati onog trenutka kad i on izađe. Avijenda je bila staložena gotovo koliko i Pevin, iako je s vremena na vreme izvirivala i namršteno osmatrala šta se dešava na ulici. Asmodean je petljao nešto oko mača. Čulo se kako ubrzano diše. Rand se zapitao ume li taj uopšte da rukuje mačem. Kao da će mu to uopšte i zatrebati. Met je zurio u onaj zid kao da su ga ponela neprijatna sećanja. Već je jednom imao prilike da ovako uđe u palatu.
Kad je prošao i poslednji Aijel pod velom, Rand dade znak ostalima, pa i on izađe za njima. Prolaz zatreperi i nestade, a on shvati da je okružen Devicama. Aijeli su već bili potrčali vijugavom ulicom koja je – kao i sve ulice Unutrašnjeg grada – pratila pad okolnog zemljišta. Žurili su da pronađu i onesposobe svakog ko bi mogao da podigne uzbunu. Neki su se peli padinom, a neki su se već verali uza zid, koristeći i najmanje izbočine kao oslonce.
Rand se odjednom ukopa u mestu. Levo od njega, ulica je zavijala naniže i gubila se iz vidnog polja, tako da je preko krovova pokrivenih crepovima, koji su na jutarnjem suncu svetlucali u stotinu boja, pucao pogled na jedan od mnogih gradskih parkova. Bele staze i spomenici behu postavljeni tako da se s mesta na kome je Rand stajao videla lavlja glava. Ulica se s njegove desne strane pela i vijugala između građevina i kula sa šiljatim i kupolastim krovovima. Aijeli su bili ispunili čitavu ulicu i sve okolne sokake. Međutim, osim njih nigde nije bilo ni žive duše. Sunce je odavno izašlo i trebalo je da ulice vrve od užurbanosti.
A onda se, baš kao u kakvom košmaru, onaj zid na vrhu padine rasprsnu na nekoliko mesta, i Aijeli i kamenje počeše da se obrušavaju na one u podnožju. Pre nego što su se kamene gromade dokotrljale do grada, pojaviše se Troloci, koji odbaciše u stranu ovnove za rušenje i isukaše srpaste sablje, helebarde i nazupčena koplja. Čovekoliki divovi u crnim oklopima sa šiljcima na ramenima i laktovima, lica unakaženih njuškama i surlama, kljunovima, rogovima i perjem, jurnuše niz padinu rame uz rame s bezokim Mirdraalima sličnim crnim zmijurinama. Preplavili su ulice. Istrčavali su iz okolnih kuća i iskakali kroz prozore. Munja zapara vedro nebo.
Rand stade da prepliće Vatru i Vazduh da bi zaustavio Vatru i Vazduh. Hteo je da napravi veliki štit koji će zaustaviti gromove, ali nije bio dovoljno brz. Jedan udar ošinu tačno iznad njegove glave i odbi se uz zaslepljujući blesak, ali zato ostali zapraštaše svud oko njega. Sva mu se kosa bila nakostrešila. Činilo mu se da sam vazduh pokušava da ga smoždi. Umalo nije ispustio tokove, pa čak i celu Prazninu, ali nastavio je da tka naslepo, potpuno obnevideo od munja, ne bi li postavio štit da njime zaustavi oganj koji je pljuštao s neba. Osećao je udare koji su njemu bili namenjeni. Pomoću angreala u džepu prigrlio je saidin i izatkao štit preko polovine Unutrašnjeg grada, a onda ga privezao. Ustao je. Dotle je i vid počeo da mu se vraća, mada bolno i kao kroz izmaglicu. Mora brzo da dela. Rafhin zna da su stigli. Moraće da...
^Činilo mu se da je sve to trajalo iznenađujuće kratko. Rafhin nije mario Koliko je svoje vojske pobio. Iznenađeni Troloci i Mirdraali padali su Devicama na koplja, mada su se i one prilično nesigurno kretale. One najbliže Randu sada su pokušavale da ustanu sa zemlje, a Pevin je, i dalje ravnodušan kao cigla, stajao u raskoračnom stavu, poduprt barjakom. Iz rupa na zidinama i dalje je kuljala reka Troloka a gradske ulice postadoše poprište ljutog boja. Međutim, što se Randa ticalo, sve se to moglo odvijati i na drugom kraju sveta.
U onom prvom naletu udarilo je nekoliko gromova, ali nisu svi bili njemu upućeni. Metove čizme dimile su se dobrih deset koraka dalje od mesta gde je on ležao. Pramičci dima izvijali su se i sa njegovog koplja, iz kaputa, pa čak i s priveska u vidu lisičje glave, koji ga nije štitio i od muškog usmeravanja. Asmodean je ličio na ugljenisanu gomilu, a bio je prepoznatljiv jedino po kutiji za harfu koja mu je još uvek bila na leđima. A Avijenda... onako bez ijedne opekotine, izgledala je kao da je prilegla da se odmori – naravno, ukoliko se iko odmara netremice zureći u nebo.