Rand je dotače po obrazu. Već je bila počela da se hladi. Koža joj... na dodir uopšte nije izgledala kao koža.
„RAAAAFHIIIINEEEE! “
Malo se zbunio kad je čuo taj krik iz svog grla. Činilo mu se da sedi u nekom zabačenom uglu sopstvene glave i da je Praznina praznija i samotnija nego ikada pre. Saidin je divljao u njemu. Bilo mu je svejedno hoće li ga opustošiti ili ne. Glib je curio sa svih strana i lepio se za sve oko njega, ali i to mu je bilo potpuno svejedno.
Uto se između Devica probiše tri Troloka sa sekirama i neobično zakrivljenim kopljima u dlakavim rukama. Netremice su ga gledali onim svojim nekako previše ljudskim očima. Enaila odmah kopljem proburazi jednog sa svinjskom njuškom, ali onaj s orlovskim kljunom i onaj s medvedom gubicom jurnuše na njega. Prvi je na nogama imao čizme, a drugi šape.
Rand se osmehnu.
Trolocima vatra suknu iz svake pore na telu, pa čak i kroz crne oklope.
I baš kad su zinuli da urliknu, tačno na mestu gde su stajali otvori se novi prolaz. Nagorele, kao nožem raspolućene, krvave nakaze padoše na pločnik, ali Rand je samo stajao i zurio u prolaz. S druge se strane nije nalazilo ništavilo nego velika dvorana s kamenim zidnim ukrasima u vidu lavova.
Krupni muškarac, crne kose sa sedim zaliscima, od iznenađenja je poskočio na pozlaćenom prestolu. Desetorica prisutnih, u plemićkom ruhu ili u oklopima, osvrnuše se da vide u šta to zuri njihov gospodar.
Rand ih takoreći nije ni primetio. „Rafhine“, reče. A možda je to rekao i neko drugi. Svejedno.
Prošao je kroz otvor i počeo da na sve strane odašilje vatru i munje. Prolaz se zatvorio. Rand je postao smrt.
Ninaevi uopšte nije bilo teško da se održava u raspoloženju koje joj je bilo neophodno da usmeri struju Duha u ćilibarsku pločicu s ugraviranom snevačicom koju je nosila u torbici. Tog se jutra čak ni onaj osećaj da je neko posmatra nije mogao probiti kroz njen bes. Ona i Sijuan stajale su u salidarskoj ulici u Tel’aran’riodu. Nije bilo nikoga osim njih dve, nekoliko muva i jedne lisice koja je zastala da ih pogleda, pa produžila svojim putem.
„Moraš da se usredsrediš“, podviknu Ninaeva. „Prošli put je bilo mnogo bolje. Usredsredi se!“
„Trudim se, glupačo mala!“ Sijuanina jednostavna haljina od plavog sukna odjednom postade svilena. Sedmobojni šal Amirlin Tron bio joj je obmotan oko vrata, a na prstu je imala zlatnu zmiju koja grize sopstveni rep. Mrštila se na Ninaevu, naizgled nesvesna promene, iako je bar peti put toga dana bila u istoj toj odeći. „Ako je nešto ovde pogrešno, to je ukus onog bućkuriša kojim si me napojila! Fuj! Još ga osećam. Gadno je kao riblja iznutrica.“ Šal i prsten nestadoše, a izrez na svilenoj haljini toliko se produbi da se sad video vijugavi kameni prsten koji joj se na tankom zlatnom lančiću klatio između dojki.
„Ko ti je kriv što si htela da te podučavam kad ti se nije spavalo!“ Doduše, bilo je tu i malo korena ovčijeg jezika i još nekoliko sastojaka koji nisu bili baš neophodni, ali ta žena je i te kako zaslužila da je neko nauči pameti.
„Nisam ja kriva što si stalno sa Šerijam i ostalima.“ Svila posvetle a okovratnik ponovo postade visok i opervažen čipkom. Na glavi je sada imala kapicu od prepletenih niski bisera. „Možda bi ti draže bilo da dođem odmah posle njih? Sama si rekla da ti treba malo pravog sna.“
Ninaeva tako stisnu pesnice da joj ruke zadrhtaše. Međutim, nisu Šerijam i ostale Aes Sedai najviše doprinosile njenom besu. Ona i Elejna su ih na smenu po dve dovodile u Tel’aran’riod, ponekad i svih šest za noć. Iako su sad njih dve bile predavači, vrlo dobro se znalo ko su Aes Sedai, a ko Prihvaćene. Jedna oštra reč kad neka napravi glupost i... Elejna je samo jednom bila poslata na kazneno ribanje lonaca, ali Ninaevine su šake bile smežurane od sapuna i vruće vode. U stvari, takve su bile tamo gde joj je telo sad spavalo. A ipak joj nije to najteže padalo. Nije joj smetalo čak ni to što jedva ima vremena da ispita može li se išta – i ako može, šta – učiniti u vezi sa smirivanjem i umirivanjem. Logan je bio mnogo voljniji za saradnju nego Sijuan i Leana, ili bar željniji da i sam to sazna. Hvala Svetlosti, shvatio je da treba da drži jezik za zubima. Verovatno je mislio da će ga Ninaeva na kraju podvrći Lečenju. Ne, gore od toga bilo je to što je Faolajn prošla iskušavanje i što je unapređena... ne u Aes Sedai, pošto je za to neophodna Zavetna palica koja je ostala u Kuli, već u nešto više od Prihvaćene. Sada je smela da se oblači kako hoće i mada nije imala šal, niti je mogla da izabere Ađah, dobila je mnogo veća ovlašćenja. Ninaevi se činilo da je u protekla četiri dana donela više čaša vode i knjiga – bila je sigurna da ih je ova namerno ostavljala za sobom – i više igala, mastionica i ostalih tričarija nego tokom čitavog boravka u Kuli. Međutim, čak joj ni to nije padalo najteže. Nije čak želela ni da razmišlja o Faolajn. Njenim bi se besom mogla cela kuća zagrejati po ciči zimi.
„Šta je tebi danas uletelo u škrge, devojko?“ Sijuan je sada na sebi imala haljinu sličnu onima kakve je nosila Leana, mada čak ni ta ne bi u javnosti nosila nešto toliko providno i toliko tanko da se nije moglo reći ni koje je boje tkanina. I tu je već nekoliko puta imala toga dana. Šta li se samo toj ženi vrzma po glavi? U Svetu snova ovakve promene odeće odaju misli kojih čak ni onaj kome se to dešava možda nije svestan. „Do danas si bila gotovo pristojno društvo“, nabusito će Sijuan, pa ućuta. „Do danas. Sad mi je jasno. Juče je Šerijam odredila Teodrin da ti pomogne da slomiš taj unutrašnji otpor. To li te muči? Ne voliš kad ti Teodrin govori šta da radiš? I ona je bila divljakuša, devojko. Ako ti iko može pomoći da usmeravaš a da sama sebi ne dođeš glave, onda je to...“
„A šta je tebe spopalo kad ne možeš ni minut da se zadržiš u istoj haljini?“ Teodrin. Eto šta ju je bolelo. Neuspeh. „Možda nešto što sam čula sinoć?“ Teodrin je blagonaklona, dobroćudna i strpljiva i objasnila joj je da se to ne može postići odjednom i da su njoj bili potrebni meseci rada, kao i to da je i sama usmeravala još mnogo pre no što je stigla u Kulu. Svejedno, neuspeh ju je i dalje pekao, a ako iko sazna da je plakala kao beba u Teodrininom zagrljaju kad je shvatila da joj ne ide... „Čula sam da si gađala Gareta Brina njegovim čizmama kad ti je rekao da ih očistiš kako treba – on ne zna da zapravo Min to radi, zar ne? – a onda te je on...“
Sijuan je celom šakom odalami preko uveta. U prvom je trenu samo razrogačenih očiju zurila u tu ženu. A onda je bezglasno kriknula i pokušala da je pesnicom udari pravo u oko. Ali samo pokušala, pošto ju je ova dohvatila za kosu i već u narednom trenutku valjale su se po ulici i besomučno se udarale i vrištale.
Ninaeva je stenjala, čvrsto uverena da joj bolje ide, iako uglavnom nije znala da li je gore ili dole. Sijuan je pokušavala da joj jednom rukom iščupa kiku iz korena dok ju je drugom pesničila po rebrima ili već gde je uspela da pogodi, ali ni ona joj nije ostajala dužna. Bivša Amirlin je očigledno počela da malaksava i Ninaeva je bila čvrsto rešena da je vrlo uskoro potpuno obeznani a onda oćelavi. Ciknula je kad ju je ova snažno šutnula u cevanicu. Pa ona se šutira! Ninaeva pokuša da je pritisne kolenom, ali to u suknji uopšte nije lako. Šutiranje nije pošteno!
Odjednom je shvatila da se Sijuan trese. Isprva je pomislila da ova plače, ali onda shvati da se zacenila od smeha. Odigla se i sklonila kosu s lica – kika joj je bila potpuno rasturena – a onda prostrelila Sijuan pogledom. „Šta ti je toliko smešno? Ja? Ako samo...!“