„Ma ne ti. Mi smo smešne.“ Iako je i dalje podrhtavala od smeha, Sijuan je zbaci sa sebe. I njoj je kosa bila raščupana, a na sebi je sada imala iznošenu, prljavu haljinu od plavog sukna, iskrpljenu na nekoliko mesta. Obe su bile bose. „Dve odrasle žene valjaju se po ulici kao... Nisam to radila otkako mi je bilo... dvanaest godina, ako se ne varam. Samo nam je još nedostajalo da nam debela Kijan iščupa uši i objasni nam da se devojčice ne tuku. Čula sam da je jednom ubila od batina nekog pijanca, ali ne znam zašto.“ Na to je ponovo zahvati nalet nečeg nalik kikotanju, ali ubrzo se pribrala i ustala, pa prionula da otrese prašinu s odeće. „Ako se ne slažemo, raščistićemo to kao odrasle žene“, reče, pa dodade: „Svejedno, trudi se da ne pominješ Gareta Brina.“ Trgla se kad se one krpe pretvoriše u crvenu haljinu s crno-belim vezom i vrtoglavim izrezom.
Ninaeva je sedela na zemlji i gledala je. Šta bi ona, kao Mudrost, uradila kad bi zatekla dve žene kako se valjaju po prašini? Ako ništa drugo, odgovor na to pitanje održavao je njen bes u stanju krčkanja. Izgleda da Sijuan još ne shvata da u Tel’aran’riodu ne mora da otresa prašinu. To je natera da prestane da sređuje kosu i da ustane. Još se nije bila čestito ni uspravila, a besprekorno upletena kika padala joj je preko ramena. Na sebi je ponovo imala odeću iz Dveju Reka, urednu kao da je malopre stigla s pranja.
„Pravo kažeš“, reče. Ona bi takve dve žene naterala da zažale još pre nego što ih odvuče pred Ženski krug. Zar će početi da se svaki čas pesniči kao neki tamo muškarac? Prvo Serandina – nije volela da razmišlja o tom nemilom događaju, ali nije mogla da ga porekne – pa Latel, i sada ovo. Zar će prevazići svoj otpor tako što će uvek biti besna? Na nesreću – a možda i srećom – ta joj misao nije uticala na raspoloženje. „Ako se ne budemo slagale, možemo to da rešimo... razgovorom.“
„Što će se, pretpostavljam, svesti na urlanje“, jetko će Sijuan. „No, bolje i tako nego da se tučemo.“
„Ne moramo da vičemo ako ti...!“ Ninaeva duboko udahnu i skrenu pogled. Umalo da ponovo počne. A onda se zagrcnula i brzo se okrenula ka Sijuan, tako da je izgledalo kao da odsečno odmahuje glavom, ili se bar nadala da je tako. Na prozoru s druge strane ulice na trenutak se ukazalo nečije lice. Osetila je mreškanje u stomaku i tračak straha, kao i nalet besa što se uplašila. „Mislim da bi trebalo da se vratimo“, reče tiho.
„Da se vratimo! Rekla si da ću bar dva sata da spavam od onog tvog bućkuriša, a nismo ovde provele ni upola toliko.“
„Vreme ovde drugačije protiče.“ Da li je to bila Mogedijen? Lice je toliko brzo nestalo da je to lako mogao biti i neko ko sanja da je tu. Međutim, ako to jeste bila Mogedijen, ne smeju ni po koju cenu pokazati da su je videle. Moraju da beže da odatle. Mreškanje od straha, nalet besa. „Rekla sam ti da dan u Tel’aran’riodu može biti jedan sat na javi ili obrnuto. Sad ćemo da...“
„Nisam ja sisala vesla, devojko. Nemoj da mi zakidaš. Naučićeš me svemu čemu učiš i ostale, kao što smo se i dogovorile. Otići ćemo odavde kad se budem probudila.“
Nema vremena za gubljenje ako je ono zaista bila Mogedijen. Sijuan je sada bila u zelenoj svilenoj haljini i ponovo je imala sedmobojni šal i Veliku zmiju, ali izrez oko vrata bio joj je dubok kao na jednoj od onih haljina. Ter’angrealski prsten počivao joj je na grudima, i to kao deo ogrlice od četvrtastih smaragda.
Ninaeva nije razmišljala. Ruka joj polete i tako cimnu onu ogrlicu daju je pokidala. Amirlin razrogači oči, ali nestade čim je kopča pukla, a odmah potom istopiše se i ogrlica i prsten. Ninaeva je buljila u svoje prazne prste. Ko zna šta se desi onome kog tako izbace iz Tel’aran’rioda. Da li se Sijuan vratila u svoje usnulo telo? Ili negde drugde? Možda nigde?
Osetila je da je hvata panika. Nije mogla ni da se pomeri. A onda polete brzinom misli i Svet snova oko nje stade da se menja.
Obrela se na zemljanoj ulici u nekom seocetu, sačinjenom od prizemnih brvnara. Sa visokog se jarbola vijorila zastava s andorskim belim lavom. Kameni dok se pružao duž široke reke nad kojom je letelo jato nekakvih dugokljunih ptica. Sve joj je tu bilo odnekud poznato i trebalo joj je nekoliko sekundi da shvati gde se našla. Bio je to Džuren. U Kairhijenu. A reka je Erinin. Tu su se ona, Egvena i Elejna ukrcale na Nesit, jednako neprimerenog imena kao i Rečna guja, kako bi nastavile put u Tir. Sad joj je sve to ličilo na događaje iz neke davno pročitane knjige.
Zašto se obrela baš tu? Odgovor je bio jednostavan i dosetila ga se još pre nego što je dovršila pitanje. To je jedino mesto koje poznaje dovoljno dobro da se prebaci u njega a za koje je sigurna da ga Mogedijen ne zna. Tu su provele jedan sat još pre nego što je Izgubljena znala da one uopšte postoje, a bila je sigurna da ga ni ona ni Elejna nikada više nisu pomenule ni u Tel’aran’riodu ni na javi.
Međutim, to je nametalo novo pitanje. I to manje-više isto. Zašto baš Džuren? Zašto nije napustila san i vratila se u svoj krevet, da makar malo odspava posle onolikog pranja sudova i ribanja podova. Mogu da izađem. Ako je ono bila Mogedijen, sad zna da su u Salidaru. Mogu da sve ispričam Šerijam. Ali kako? Da prizna da je podučavala Sijuan? Ter’angreal je smela da dira samo kad su tu Aes Sedai. Nikako joj nije bilo jasno kako Sijuan uspeva da ih vrti oko malog prsta. Ne, ne plaši nju još nekoliko sati s rukama u vodi. Plaši je Mogedijen. Bes poče da je toliko peče u stomaku da je poželela malo guščije nane iz svoje torbice s lekovitim biljem. Baš mije... ma dozlogrdilo mije da se plašim!
Pred jednom kućicom ugledala je klupu s pogledom na dok i reku. Sela je da razmotri stvari iz različitih uglova. Sve je potpuno besmisleno. A od Istinskog izvora slaba vajda. Usmeravanjem je upalila vatru u vazduhu. Iako je ona sama bila sasvim materijalna – ili je bar sebi tako izgledala – jasno je mogla da kroz plamičke vidi reku. Razvezala je tkanje i vatra istog trena nestade. Kako da se suoči s Mogedijen kad je i najslabija početnica u Salidaru sad bolja od nje? Zato je i došla ovamo umesto da napusti Tel’aran’riod. Bojala se i bila je besna jer se boji, previše besna da staloženo razmisli i izađe na kraj sa svojom slabošću.
Izaći će iz sna. Dosta joj je Sijuaninih marifetluka. Šta god ta žena smerala, moraće to da podeli s Ninaevom. Bilo je dovoljno samo da pomisli na nove sate kaznenog ribanja podova pa da stisne kiku. U stvari, pre će to biti dani, a možda je pride Šerijam malo i išiba. Možda je više ne puste ni da se primakne ter’angrealima za snevanje, a ni bilo kojim drugima. Dodeliće joj Faolajn umesto Teodrin. Svršeno je s proučavanjem Sijuan i Leane, a pogotovu s proučavanjem Logana. Možda je čak svršeno i s Lečenjem.
Besno je usmeravanjem stvorila novi plamen, ali nije mogla da proceni da li je bolji od prethodnog. Toliko od njenog besa. „Nema mi druge nego da im kažem da sam videla Mogedijen”, promrmljala je i toliko snažno cimnula kiku da ju je zabolelo. „Svetlosti, za kaznu će mi dodeliti Faolajn. Radije bih umrla!“
„A ja mislila da ti uživaš da joj budeš potrčko.“
Taj podrugljivi glas naterao ju je da skoči s klupe kao da ju je neko povukao za ramena. Mogedijen je, sva u crnom, stajala na ulici i odmahivala glavom. Ninaeva napregnu svu svoju snagu da izatka štit od Duha i postavi ga između Izgubljene i saidara. Međutim, završilo se na pokušaju. Bilo je to kao da obara drvo papirnatom sekirom. Mogedijen se čak i nasmešila pre nego što joj je sasekla tkanje, a i to je uradila uzgred, kao da tera mušicu. Ninaeva ju je poraženo posmatrala. Na kraju se sve svelo na sledeče: Jedna moč – jalova; sav onaj bes koji je ključao u njoj – jalov; sve njene želje i nade – jalove. Mogedijen je nije ni udostojila odgovora na napad. Nije čak ni izatkala štit oko sebe. Eto koliko je bednom smatra.