„Uplašila sam se da si me videla. Postala sam neoprezna kad ste ti i Sijuan pokušale da se poubijate. I to rukama.“ Podrugljivo se nasmejala. Tkala je nešto, ali natenane, pošto nema razloga za žurbu. Ninaeva nije znala šta če to biti, ali svejedno je poželela da zavrišti. Sve je u njoj ključalo od besa, ali mozak joj beše obamro od straha i samo je stajala kao ukopana. „Ponekad mi se čini da ste svaka do poslednje tolike neznalice da vas nema svrhe učiti.
I ti, i bivša Amirlin Tron, a i sve ostale. Svejedno, ne smem dopustiti da me odaš.“ Ono tkanje stade da se proteže ka Ninaevi. „Izgleda da je konačno kucnuo čas da završim s tobom.“
„Čekaj, Mogedijen!“, začu se Birgitin glas.
Ninaeva samo zinu. To jeste bila Birgita, ista kao nekada, u beloj jaknici i žutim šalvarama, sa zlatnom kikom prebačenom preko ramena i sa srebrnom strelom u srebrnom luku. Nemoguće. Birgita više nije deo Tel’aran’rioda. Ona sad u Salidaru motri da neko slučajno ne otkrije da Ninaeva i Sijuan spavaju u po bela dana.
Mogedijen je bila toliko preneražena da joj se tkanje raspalo. Međutim, to je trajalo samo trenutak. Bleštava strela polete iz Birgitinog luka i... i nestade. Nestade i luk. Kao da je nešto dočepalo junakinju za ruke i odiglo je od zemlje, pa je presavilo i ostavilo je da tako visi u vazduhu.
„Trebalo je da te očekujem.“ Mogedijen okrete leđa Ninaevi i priđe Birgiti. „Kako ti se dopada među smrtnicima? Nedostaje li ti Gajdal Kejn?“
Ninaeva pomisli da bi trebalo nešto da preduzme. Ali šta? Da usmeravanjem stvori nož kojim ne bi uspela ni da ogrebe Izgubljenu? Ili vatru koja joj ni haljinu ne bi oprljila? Mogedijen dobro zna koliko je ona nemoćna. Zato i ne obraća pažnju na nju. Ako prekine dotok Duha u pločicu s ugraviranom spavačicom, probudiće se u Salidaru i moći će da upozori ostale. Suze joj navreše na oči kad je pogledala Birgitu. Zlatokosa ratnica je mirno visila u vazduhu i prkosno gledala Mogedijen, a ova ju je merkala kao što drvodelja merka cepanicu.
Sve je na meni, pomisli Ninaeva, a ja možda uopšte ne mogu da usmeravam. Sve zavisi od mene.
Zakoračila je kao da čupa nogu iz blata dubokog do kolena. Ni drugi korak joj ne beše ništa bolji. Pošla je pravo ka Mogedijen. „Nemoj da me povrediš“, zavapila je. „Molim te, nemoj da me povrediš.“ Bila se presekla od straha. Birgita je nestala i umesto nje je sad tu bila devojčica od tri ili četiri godine, u beloj jaknici i žutim šalvaricama. Stajala je i igrala se majušnim srebrnim lukom i strelom. Devojčica zabaci zlaćanu kiku na leđa pa usmeri strelu ka Ninaevi i nasmeja se, ali odmah potom nabi prst u usta, kao da se pita nije li uradila nešto što ne sme. Ninaeva pade na kolena. Uopšte nije lako puziti u suknji, ali zaista više nije mogla da stoji. Nekako je uspela da molećivo podigne ruku i zakuka: „Molim te, nemoj da me povrediš. Molim te, samo nemoj opet da me povrediš.“ Vukla se ka Izgubljenoj kao buba koja se koprca u prašini.
Mogedijen ju je najpre samo posmatrala, a onda reče: „Ranije sam mislila da si mnogo jača. Moram priznati da uživam dok te gledam kako puziš. Ne približavaj mi se više, devojko. Ne verujem da si toliko hrabra da mene pokušaš da počupaš, ali nikad se ne zna...“ Ta joj je misao očigledno bila veoma smešna.
Mogedijen joj je sad bila nadohvat ruke. To je sigurno dovoljno blizu. Ostala je sama. U Tel’aran’riodu. Stvorila je sliku u glavi i na ispruženoj joj se ruci stvori srebrna narukvica, povocem povezana s odgovarajućom ogrlicom oko Mogedijeninog vrata. Nije ona zamislila samo a’dam, nego i Mogedijen kako ga nosi – Mogedijen i a’dam kao deo Tel’aran’rioda koji je Ninaeva sada uzela pod svoje. Otprilike je znala kakav je to osećaj pošto je imala prilike da u Falmeu nosi tu narukvicu. Bilo joj je čudno što je sada svesna Mogedijen kao dela svog tela. Delila je njena osećanja – naravno, jasno odvojena od svojih, ali ipak prisutna. Dotle jedino nije bila sigurna u ono što je Elejna toliko uporno tvrdila, da je a’dam zaista veza. Osećala je Izvor, ali sada kroz telo druge žene.
Mogedijen razrogači oči i uhvati se za ogrlicu. Bila je besna i užasnuta. Isprva više besna. Ninaeva je bila svesna tih osećanja kao da su njena. Izgubljena je sigurno znala šta je a’dam, ali svejedno je pokušala da ga skloni usmeravanjem. Ninaeva oseti meškoljenje dok se ova trudila da savije stvarnost Tel’aran’rioda po svojoj želji. Lako ju je obuzdala. Adam je veza, a Ninaeva drži povodac. Sve ostalo je lako. Prosto nije htela da usmerava te tokove i oni se nisu usmerili. Za Mogedijen je to bilo kao da pokušava golim rukama da pomeri planinu. Bes se povuče pred užasom.
Ninaeva ustade i popravi sliku u glavi. Sad više nije zamišljala Mogedijen s a’damom. Znala je da joj je ova na povocu kao što je znala sopstveno ime. Međutim, ono meškoljenje, kao da neko pokušava da iskoči iz kože, nikako da prestane. „Mirna!“, reče odsečno. Adam se nije pomerio, ali činilo joj se da je zatreperio. Zamislila je kako prevlači lišće koprive stršljenare preko tela Izgubljene, od ramena pa sve do kolena. Ova se zagrcnu i poče da se trese. „Prestani dok se nisam naljutila.“ Meškoljenje stade. Mogedijen ju je uplašeno posmatrala, sve vreme se držeći za ogrlicu, napeta kao da čeka znak za početak trke.
Birgita – u stvari, ono dete koje je ona sad bila – stajala je i znatiželjno ih gledala. Ninaeva je zamisli kao odraslu ženu i usredsredi se. Devojčica samo ponovo poče da sisa prst i nastavi da proučava mali srebrni luk. Ninaevi se ote besni uzdah. Teško je menjati nešto što je neko drugi napravio. A na stranu to što je Mogedijen jednom rekla da ume da nanosi trajne promene. Međutim, ako je nešto napravila, onda to može i da poništi. „Vrati je.“
„Ako me pustiš, ja ću...“
Ninaeva opet pomisli na koprivu, ali ovog je puta nije samo ovlaš prevukla. Mogedijen snažno usisa vazduh kroz stisnute zube i praćaknu se kao čaršav na vetru.
„Ovo je“, reče Birgita, „bilo nešto najstrašnije što mi se ikad desilo.“ Ponovo je bila ona stara, u jaknici i šalvarama, ali bez luka i tobolca. „Postala sam dete, ali je istovremeno prava ja – ova ja - bila nekakva sporedna misao u glavi te devojčice. Svega sam bila svesna. Znala sam da ću mirno gledati šta se dešava i igrati se...“ Zabacila je zlatnu kiku preko ramena i oštro pogledala Mogedijen.
„Otkud ti ovde?“, upita Ninaeva. „Naravno, zahvalna sam ti, ali... kako si uspela?“
Birgita još jednom mrko pogleda Izgubljenu, pa iz okovratnika košulje izvadi kameni prsten na kožnoj uzici. „Sijuan se probudila, ali samo na trenutak. Stigla je da promrmlja kako si joj strgla prsten. Kada se nisi i ti probudila odmah posle nje, pretpostavila sam da si u nevolji. Skinula sam joj prsten i popila ostatak onog napitka koji si joj spremila.“
„Ali nije ostalo gotovo ništa osim taloga.“
„Dovoljno da zaspim. I da znaš, ukus je odvratan. Posle je bilo lako, lakše nego pronaći perjane plesače u Šijoti. Ovo je donekle slično onom kad sam još bila...“ Zaćutala je i ponovo se zagledala u Mogedijen. Srebrni luk joj se pojavi u ruci, a tobolac pun srebrnih strela na boku, ali uskoro ponovo nestadoše. „Šta je bilo, bilo je. Hajde da vidimo šta će biti“, reče odlučno. „Nisam se previše iznenadila kad sam osetila da ima još dve osobe koje su svesno u Tel’aran’riodu. Bila sam sigurna da je i ona tu, i kad sam vas videla... Učinilo mi se da te je već sredila, ali nadala sam se da ćeš se nekako izvući dok joj ja odvlačim pažnju.“
Ninaeva oseti žaoku stida. A nosila se mišlju da ostavi Birgitu. Malo je nedostajalo da zaista to i uradi. Brzo je odagnala tu misao, ali nije mogla da je porekne. Kakva je ona kukavica! Birgiti se sigurno nikada nije desilo da je strah baš toliko obuzme. „Ja...“ Osetila je ukus uvarka od mačje paprati i sveznaja. „Umalo nisam pobegla“, reče tiho. „Toliko sam se bila prepala da sam zamalo progutala sopstveni jezik. Malo je nedostajalo da pobegnem i ostavim te.“