A opet, kao Mudrost je predsedavala Ženskim krugom – iako je bilo povremenih razilaženja u mišljenjima – a Ženski krug je određivao kazne ženama koje su prekršile zakon ili su se teško ogrešile o običaje, a ponekad čak i muškarcima. Možda ona nije u stanju da ubija hladno kao Mogedijen ili da razori nečiji um, ali zato...
Čim je Izgubljena ponovo zaustila, ona joj u usta tutnu čep od Vazduha. Tačnije rečeno, naterala ju je da sama to uradi. Zahvaljujući a’damu osećala se kao da usmerava, ali Mogedijen je dobro znala da je njena moć sad samo alatka u Ninaevinim rukama. Crne joj oči ogorčeno zasijaše kad joj njeni sopstveni tokovi privezaše ruke uz bokove i zadigoše joj haljinu. Ninaeva potom iskoristi a’dam isto kao i za koprivu – naterala je Mogedijen da oseti ono što je ona zamislila. Nije to bila stvarnost, nego osećaj stvarnosti.
Izgubljena se ukoči kad je privid kožnog kaiša opauči po zadnjici. U stvari, to je ona samo tako osetila. Bes i poniženje pokuljaše kroz povodac. A i prezir. U poređenju s njenim prefinjenim pristupom mučenju, ovo je bilo primerenije kažnjavanju deteta.
„Kad budeš ponovo spremna da sarađuješ“, reče Ninaeva, „samo klimni.“ Mora da požuri. Ne može ona tu da dangubi dok Rand i Rafhin pokušavaju da se poubijaju. Ako onaj koji ne treba pogine samo zato što je ona pustila Mogedijen da je zamajava...
Tad se setila kako je, još kao šesnaestogodišnjakinja, nedugo pošto su joj dopustili da uplete kiku, dozvolila Neli Tan da je nagovori da ukrade puding od šljiva iz kuhinje Korin Ajelin. Nije takoreći ni izašla kad je naletela pravo na kuvaricu. Setila se onog što je usledilo i prosledila ga u komadu kroz povodac, na šta Mogedijen samo iskolači oči,.
Ninaeva se namršti pa učini to ponovo. Nećeš ti mene da zamajavaš! I još jednom. Pomoći ću Randu, ma šta ti mislila. I još jednom. Pa makar obe poginule! I opet. O, Svetlosti, a šta ako je ona u pravu? Šta ako nas Rand obe ubije pre nego što shvati da sam to ja? I ponovo. Mrzim je! I opet. Mrzim je! I opet.
Tek tad je shvatila da se Mogedijen mahnito koprca i toliko klima glavom da je izgledalo kao da će joj svakog časa otpasti. Ninaeva se prvo samo zapilji u njene obraze oblivene suzama, a onda stade i razveza tokove Vazduha. Svetlosti, šta ona to radi? Pa nije ona Mogedijen. „Pretpostavljam da to znači da si se prizvala pameti.“
„Pobiče nas“, tiho promumla Izgubljena između jecaja, ali ipak žustro zaklima glavom u znak pristanka.
Ninaevino srce otvrdnu. Mogedijen zaslužuje sve što ju je snašlo, a i mnogo, mnogo više. U Kuli bi Izgubljenu umirili i pogubili odmah po završetku suđenja na kome bi dovoljan dokaz bio to što je ona upravo to što jeste. „Dobro. Sada ćemo da...“
Čitava se palata potrese od udara groma ili već nečeg sličnog. Zidovi zazvečaše, a s podova se podiže oblak prašine. Ninaeva nalete na Mogedijen i zajedno se zateturaše pokušavajući da ostanu na nogama. Još se nije sve čestito ni smirilo kad se prolomi nekakvo bučanje, kao da strahotno velika vatra šiba uz dimnjak širine planine. To je trajalo samo časak, a onda zavlada još veća tišina nego pre. U stvari, ne. Čuo se bat nečijih koraka. Neko je trčao. Čitav hodnik je odzvanjao. Zvuk je dopirao iz severnog krila palate.
Ninaeva odgurnu Izgubljenu. „Idemo.“
Mogedijen zacvile, ali poslušno pođe za njom. Disala je ubrzano, iskolačenih očiju. Ninaevi je bilo drago što je i ova s njom, ali ne samo zbog pristupa Jednoj moći. Posle tolikih godina skrivanja u senci, ispostavilo se da je Pauk tolika kukavica da je u poređenju s njom ona maltene oličenje hrabrosti. Maltene. Sad joj je samo bes zbog sopstvenog straha omogućavao da održava onu struju Duha koja ju je vezivala za Tel’aran’riod. Mogedijen je bila obeznanjena od užasa.
Vukući Izgubljenu na srebrnom povocu, Ninaeva ubrza korak i pođe za sve slabijim odjekom onih koraka.
Rand oprezno stupi u kružno dvorište. Iznad jedne polovine belog kruga uzdizala su se tri sprata palate, a druga je bila ograničena kamenim polukrugom na nizu visokih belih stubova. Iza njih se prostirao novi vrt, ispresecan pošljunčanim stazama ispod niskih krošanja. Oko bazenčića s lokvanjima bile su raspoređene mermerne klupe. U vodi su se videle zlatne, bele i crvene ribice.
Uto klupe počeše da se pomeraju i menjaju se, pretvarajući se u bezlike ljudske prilike, bele kao mermer i, reklo bi se, jednako tvrde. Rand je dotle već shvatio koliko je teško menjati nešto što je Rafhin već promenio. Munje mu sunuše iz prstiju i porazbijaše mermerne protivnike u paramparčad.
Vazduh se pretvori u vodu. Rand se zagrcnu, pa zapliva ka stubovima i vrtu iza njih. Sigurno tamo postoji nekakva prepreka koja zadržava vodu. Pre nego što je stigao da počne da usmerava, okružiše ga nekakva zlatna, crvena i bela obličja, veća nego što su bile ribice u bazenu. I sa zubima. Voda se oboji njegovom krvlju kad stadoše da ga ujedaju. Nagonski je pokušavao da ih rastera rukama, ali onaj njegov smireni deo, tamo negde u Praznini, poče da usmerava. Plamen poče da kulja ka prepreci, ako je tako nešto uopšte postojalo, kao i prema svim mestima s kojih je Rafhin mogao da gleda okruglo dvorište. Voda se uskomeša i poče da ga bacaka na sve strane dok je kuljala u šupljine koje su ostale za mlazovima vatre. Ona raznobojna stvorenja nastaviše da kidišu i puštaju mu krv. Od tolikog tumbanja nije mogao da vidi kuda šalje svoje udare, tako da su sada praštali na sve strane. Ostao je bez daha. Pokušao je da misli na vazduh. Na vodu koja se pretvara u vazduh.
Odjednom tako i bi. Sručio se na tlo, među ribice koje su se praćakale, i hitro ustao. Ponovo ga je okruživao vazduh. Čak mu je i odeća bila suva. Kameni polukrug je treperio, čas stojeći visoko kao pre a čas urušen, među krhotinama stubova. Nekoliko stabala u vrtu bilo je oboreno, ali su se s vremena na vreme uspravljala u prvobitni položaj i ponovo padala. Beli zidovi palate bili su prošarani rupama, a jedna se videla čak i na visokoj kupoli s pozlatom. Zastori od kamene čipke na mnogim su prozorima bili izrešetani. Sva oštećenja su treperila, nestajući i ponovo se pojavljujući. Nije to bilo lagano, povremeno vraćanje starog stanja, već neprestano smenjivanje prizora. Uništeno, pa celo, pa narušeno, pa celo, pa sve ponovo.
Rand žmirnu i rukom pritisnu nezalečenu ranu na boku. Bolelo ga je kao da je od tolikog napora ponovo počela da se otvara. Celo ga je telo peckalo od mnogobrojnih ujeda. To se nije promenilo. Krvave rupe na kaputu i čakširama nisu nestale. Da li je to on uspeo da od vode ponovo napravi vazduh ili je neki nasumični mlaz vatre omeo Rafhina ili ga možda čak ubio? Svejedno je, uostalom, osim ukoliko nije ovo poslednje.
Otro je krv iz očiju i stao da osmotri prozore i balkone iznad vrta i kolonadu s druge strane. Međutim, nije takoreći ni počeo kad mu nešto privuče pogled. Ispod kolonade se nazirao bledi trag tkanja. S te daljine mogao je da vidi jedino da je to neki prolaz, ali ni kakav je ni kuda vodi. Skočio je preko gomile obrušenog kamenja – iščezla je baš dok je bio iznad nje – i jurnuo preko vrta, preskačući debla koja su pala na stazu. Tkanje tek što se nije bilo izgubilo, a morao je da mu dovoljno priđe pre nego što sasvim iščili.
A onda se iznenada prućio po stazi, odravši dlanove o šljunak. U blizini nije bilo ničega o šta je mogao da se saplete. Bio je ošamućen kao da ga je nešto lupilo po glavi. Pokušao je da ustane ne bi li stigao do onog prolaza, ali tad čitavo telo poče da mu se grči. Ruke mu obrastoše dugom dlakom a prsti stadoše da se skraćuju, kao da se uvlače u šake. Kao šape. Klopka. Rafhin nije prošao onuda. Prolaz je bio samo klopka, a on je uleteo pravo u nju.