Očaj se prilepi za Prazninu dok se on borio da ostane čovek. Šake. To su njegove šake. Gotovo da su šake. Ustao je. Noge su mu se savijale na pogrešnu stranu. Istinski izvor poče da se gubi a Praznina da se sažima. Mlazovi panike počeše da šibaju kroz ravnodušno ništavilo. Rafhin pokušava da ga pretvori u nešto što ne može da usmerava. Saidin se, uprkos angrealu, tanjio i nestajao. Svud oko njega bili su prazni balkoni. I kolonada. Rafhin je iza jednog prozora, ali iza kog? Sad nije imao snage da izatka stotinu munja.
Možda jednu. I to brzo. Koji prozor? Borio se da ostane ljudsko biće, da prigrli saidin, radujući se svakoj mrlji gliba kao dokazu da u njemu još ima Moći. Teturao se ukrug gledajući oko sebe. Urliknuo je Rafhinovo ime. Zvučalo je kao zverinja rika.
Kad je Ninaeva, jednako vukući Mogedijen za sobom, skrenula iza jednog ugla, na trenje ugledala nekog muškarca kako zamiče iza narednog. Ni sama nije znala koliko već prati bat njegovih koraka. Povremeno se zaustavljao, tako da je morala da sačeka da ponovo krene kako bi odredila odakle dopire zvuk. Svašta se dešavalo za vreme tih zastajanja. Ona ništa od toga nije uspela da vidi, ali jednom je čitavom palatom odjeknuo zvuk zvona, a drugi put se vazduh ispunio pucketanjem i svaka dlaka na glavi poče da joj se diže, da bi posle... Ma nije ni važno. Sad je prvi put na trenutak ugledala čoveka čije korake prati. Neznanac u crnom kaputu verovatno nije Rand. Iste je visine kao on, ali ovaj je previše krupan i plećat.
Potrčala je za njim. Seoske je cokule još odavno zamenila somotskim papučicama kako bi se nečujno kretala. Mogedijenino unezvereno dahtanje bilo je glasnije od njenih koraka.
Stigla je do kraja zida i zastala, pa oprezno provirila iza ugla. Prigrlila je saidar – kroz Mogedijen, naravno, ali je sada to isto kao da je njen – i pripremila se da usmerava. Ispostavilo se da nema potrebe za tim. Hodnik pun prozora s arabesknim kamenim rešetkama bio je pust. Na drugom kraju videla su se vrata, ali teško da bi mogao toliko brzo da stigne do njih. Nešto bliže, s desne se strane odvajao novi hodnik. Otrčala je tamo i ponovo oprezno provirila. Nigde ne beše ni žive duše, ali je zato nedaleko od spoja hodnika počinjalo zavojito stepenište.
Zastala je da razmisli. Onaj je nekud žurio. Ovim bi se hodnikom vratio tamo odakle je došao. Zar bi toliko žurio da hoće da se vrati? Dakle, otišao je gore.
Cimnula je Mogedijen i polako krenula stepenicama, naprežući se da čuje još nešto osim šištanja Izgubljene i otkucaja sopstvenog srca. Ako se nađe licem u lice s njim... Znala je da je on tu, ispred nje. Iznenađenje bi trebalo da ide njoj naruku.
Izbile su na prvi sprat. Hodnici su bili istovetni onima dole i jednako pusti. Da li je on produžio nagore?
Stepenište blago zadrhta, kao da je nešto veliko udarilo u palatu. Pa još jednom. I ponovo, ali je sada mlaz svetlosti probio kamenu rešetku na jednom prozoru, prelomio se i počeo da proseca tavanicu, a onda je nestao.
Ninaeva proguta knedlu i stade da trepće uzaludno pokušavajući da iz vidnog polja izbriše ljubičasti trag svetlosti. Sigurno je to Rand pokušavao da pogodi Rafhina. Bude li mu se previše približila, možda greškom potkači i nju.
Podrhtavanje uminu. Mogedijenine su oči svetlucale od straha. Na osnovu onog što joj je doticalo kroz a’dam, Ninaeva se maltene zapita kako to da ova još nije počela da se bacaka po podu i vrišti dok joj pena udara na usta. Doduše, i samoj joj se pomalo vrištalo. Nevoljno je stupila na naredni stepenik. Ionako je svejedno. Drugi joj korak nije bio ništa lakši. Samo bez žurbe. Ne mora baš da natrči na onog. Bolje je da ona iznenadi njega nego on nju. Mogedijen ju je sledila tresući se kao pretučeno pašče.
Ninaeva prigrli sav saidar koji je mogla – koliko je Mogedijen mogla da izdrži – tako da je na kraju njegova slast počela da prerasta u bol. To je znak upozorenja. Još malo i doći će do tačke u kojoj više neće moći da izdrži, u kojoj će samu sebe umiriti i spaliti svoju moć da usmerava. A možda u ovim okolnostima to čeka Mogedijen. Ili obe. Svejedno je, uostalom, pošto bi svaki taj ishod bio porazan. Bila je toliko puna... života... da joj se činilo da bi se i na najblaži dodir igle rasprsla. Toliko je mogla da prigrli i kad je sama usmeravala. U Tančiku se videlo da su njih dve prilično ravnopravne po snazi, ali da li je to dovoljno? Mogedijen je tvrdila da su muškarci jači. Rafhin to sigurno jeste – pa ona ga bar poznaje – a ni Rand ne bi ovoliko dugo odolevao da je mnogo slabiji od njega. Nije pošteno što su muškarci i fizički snažniji i jači u Moći. Aes Sedai u Kuli uvek su tvrdile da su jednako snažni, ali to nije...
Misli su joj se rasplinule. Duboko je udahnula i nastavila da vuče Mogedijen za sobom. Stigle su na vrh stepeništa.
Nigde nikog. Otišla je do ukrštanja s poprečnim hodnikom i izvirila. I ugledala ga. Visok, plećat muškarac u crnom, s belim zaliscima u crnoj kosi, stajao je i kroz otvore vijugave kamene rešetke gledao nešto u vrtu. Smešio se, iako mu je lice bilo znojavo od napora. Nije bio ništa manje privlačan od Galada, ali joj od njega ipak nije zastajao dah.
To što je netremice posmatrao – možda Rand? – zaokupljalo mu je punu pažnju, ali Ninaeva ipak nije htela da se izlaže nepotrebnoj opasnosti. Možda je Rand dole. Nije mogla da odredi usmerava li Rafhin ili ne, ali je ispunila čitav hodnik vatrom – od zida do zida, od poda do tavanice – sasuvši u nju sav saidar koji je imala i načinivši je toliko vrelom da je kamen počeo da se puši. Talas vreline ju je naterao da ustukne.
Iz plamena se najpre prolomi Rafhinov urlik, i on se zatetura na drugu stranu, ka mestu gde se hodnik pretvarao u kolonadu, da bi već u narednom trenutku stajao usred sve te vatre okružen pojasom čistog vazduha. Svaku mrvu saidara koju je mogla da prikupi šalila je u taj oganj, ali on je ipak odolevao. A onda ga je ugledala. Zbog vatre je sve bilo u crvenkastim prelivima, ali ipak je jasno videla njegov dimljivi, ugljenisani kaput, sprženo lice i mlečnobelo oko, koje ju je, kao i ono zdravo, neprijateljski gledalo.
Do nje je kroz povodac a’dama sada doticala jedino potpuna obamrlost. Utroba joj se okrenu. Mogedijen se predala. Predala se zato što ih u tom hodniku čeka smrt.
Kad je vatra sunula kroz kamenu čipku na gornjem nizu prozora, ispunjavajući svaki otvor do poslednjeg, i počela da se širi ka kolonadi, ona sila koja je sputavala Randa najednom uminu i on za tren oka ponovo postade onaj stari. Dotle je očajnički privlačio saidin ne bi li mu on dao snagu, ali sad mu kolena klecnuše od lavine leda i vatre, a Praznina poče da podrhtava od bola.
Tad ugleda Rafhina kako tetura natraške kroz kolonadu, lica okrenutog ka nečemu u hodniku. Plamenovi su sukljali oko njega, ali ga nisu doticali. U stvari, nisu ga doticali sada, ali su ga malopre i te kako dotakli. Rand je samo zahvaljujući krupnoj građi i činjenici da u palati nema nikog osim njih dvojice znao da je ono gore Rafhin. Telo Izgubljenog bilo je toliko ugljenisano ili u živim ranama da bi neko ko se bavi Lečenjem imao oko njega pune ruke posla. Bol je sigurno neizdrživ, ali Rafhin je sad u Praznini unutar spaljenog tela, obavijen ništavilom u kome je telesni bol tek daleki nagoveštaj a saidin nadohvat ruke.
Saidin poče da divlja u Randu i on ga celog oslobodi, ali ne da bi Lečio.
„Rafhine!“, zaurlao je kad mu iz ruku sunu debeli mlaz rastopljene svetlosti. Ulio je u njega svu Moć koju je mogao da privuče.
Pogodio je svoju metu. Rafhin je prestao da postoji. Psomraci u Ruideanu raspršiše se u varnice i nestadoše, ma koliko žudeli za životom i ma koliko Šara težila da ih čak i takve sačuva. Bilo kako bilo, Rafhina više nema.
Rand sačeka da vatra zgasne i malo odgurnu saidin od sebe. Zatreptao je ne bi li iščistio ljubičasti trag svetlosti, pa se zagledao ka velikoj rupi u mermernoj ogradi kolonade i ostacima stubova koji su poput očnjaka visili s krova. Ovoga puta nije treperilo, pošto je njegov učinak očigledno bio previše jak čak i za ovo čudno mesto. Sada, kada je sve svršeno, učinilo mu se da je ipak bilo previše lako. Možda je gore ostalo nešto što će ga uveriti da je Rafhin zaista mrtav. Jurnuo je ka vratima.