Выбрать главу

Ninaeva se mahnito upinjala da još jednom sklopi Vatru oko Rafhina. Pomislila je kako je možda trebalo da upotrebi munju. Sadje gotova. One strašne oči bile su usredsređene na Mogedijen, ali nema veze, ionako će obe umreti.

Uto kolonadu probi tečna vatra, toliko vrela da je spram nje njena bila osvežavajuća. Prepala se i ispustila tkanje i krenula da rukom zakloni lice, ali nije stigla čestito ni da je podigne, a svemu je došao kraj. Kao i Rafhinu. Teško da bi uspeo da pobegne. Doduše, bio je tu jedan trenutak, toliko kratak da ga je možda i izmislila, onda kada ga je onaj mlaz dotakao a on postao... izmaglica. Samo jedan trenutak. Možda je sve to izmislila. A možda i nije. Drhtavo je uzdahnula.

Mogedijen je zarila lice u šake i jecala. Jedino osećanje koje je Ninaevi stizalo kroz a’dam bilo je olakšanje, toliko snažno da je potisnulo sve ostalo.

Uto se odozdo začu bat koraka.

Ninaeva se okrete i zakorači ka stepeništu. Iznenadila se kad je shvatila da je već uveliko prigrlila saidar i pripremila se za okršaj.

Zbunjenost je prođe čim je ugledala Randa. Promenio se. Izgledao je isto, ali lice mu je nekako bilo otvrdnulo a oči se pretvorile u plavi led. Krvave razderotine na kaputu i čakširama i izranavljeno lice samo su upotpunjavali utisak.

Izgledao je tako da se uopšte ne bi iznenadila ako ubije Mogedijen čim sazna ko je, iako Ninaeva još nije bila završila s njom. A prepoznaće i a’dam. Bez razmišljanja ga je izmenila, tako da je povodac nestao, a ostale su samo njena srebrna narukvica i ogrlica na Mogedijeninom vratu. Sledila se kad je shvatila šta je uradila, ali je odahnula kad je uvidela da i dalje oseća Izgubljenu. Adam je radio upravo onako kako je tvrdila Elejna. Možda Rand ništa neće primetiti. Mogedijen joj je stajala iza leđa, tako da se povodac nije ni video.

Jedva da je i primetio Izgubljenu. „Razmišljao sam o onoj vatri dok sam se peo ovamo. Palo mi je na pamet da si to možda ti ili... Gde smo mi to? Da li se Egvena ovde sastajala s vama?“

Ninaeva ga pogleda, trudeći se da ne proguta knedlu. Kako mu je samo hladno lice. „Rande, Mudre kažu da je ovo što si uradio i što sada radiš opasno, pa čak i zlo. Kažu da kad dođeš ovamo kao čovek od krvi i mesa gubiš deo sebe, deo onog ljudskog u tebi.“

„A Mudre znaju sve, zar ne?“ Prošao je kraj nje i zagledao se ka kolonadi. „Ranije sam mislio da Aes Sedai znaju sve. Nevažno je, uostalom. Ne znam koliko ljudskog Ponovorođeni Zmaj može sebi da priušti.“

„Rande, ja...“ Nije znala šta da kaže. „Pusti me bar da te Lečim.“

Pustio ju je da mu položi ruke na glavu. Nije joj bilo lako. Rane mu nisu bile ozbiljne mada ih je bilo mnogo – izgledale su kao da ga je nešto izujedalo – ali je zato ona stara, nezalečena i nezalečiva rana na boku bila kao kužna jama, bunar pun nečega što je izgledalo upravo onako kako je zamišljala glib saidina. Počela je da usmerava mešane tokove, preplićući Vazduh i Vodu s Duhom, pa čak i s malo Vatre i Zemlje. Rand nije čak ni trepnuo. Samo je zadrhtao. I to je bilo sve. Potom ju je uhvatio za zglavke i sklonio joj ruke s lica. Nije se opirala. Nove rane su nestale sve do jedne, bilo da su ogrebotine, ugrizi i posekotine, ali ona stara nije. Nju kao da nije ni takla. Ali Lečenje se može primeniti na sve osim smrti, pa čak i na to.

„Je li mrtav?“, upitao ju je tiho. „Jesi li ga videla kako umire?“

„Mrtav je, Rande. Sve sam videla.“

On klimnu. „Ali ima ih još, zar ne? Ima još... Izabranih.“

Ninaeva oseti nalet Mogedijeninog straha, ali nije se osvrnula. „Rande, moraš da ideš. Rafhin je mrtav, a ovo mesto može biti opasno za tebe takvog kakav si. Idi i više ne dolazi ovamo telom.“

„Dobro.“

Nije videla a ni osetila da je išta učinio, a verovatno to ne bi ni mogla, ali za trenutak joj se učinilo da se hodnik iza njegovih leđa... nekako promenio. A opet, bio je isti. Osim... Trepnula je. Stub u kolonadi više nije bio prepolovljen, niti je bilo one rupe u kamenoj ogradi.

On se ponašao kao da se ništa nije desilo. „Reci Elejni... Zamoli je da me ne mrzi. Poruči joj da...“ Lice mu se iskrivilo od bola. Na trenutak je ugledala onog dečaka kojeg je nekada poznavala, s licem deteta kome je oduzeto nešto dragoceno. Pružila je ruku da ga uteši, ali on se odmače, a lice mu ponovo postade kameno i namrgođeno. „Lan je u pravu. Poruči Elejni da me zaboravi, Ninaeva. Reci joj da sam zavoleo drugu i da za nju više nema mesta. A i Lan tebi poručuje isto. I on je našao drugu. Poručio ti je da ga zaboraviš. Bolje da se niste ni rodile nego što ste nas zavolele.“ Potom je napravio još tri koraka natraške, pa se i on i deo hodnika oko njega zalelujaše i... Otišao je.

Ninaeva je zurila u mesto gde je on do malopre stajao. Nije ni primećivala treperenje one rupe na ogradi i uništenog stuba. Lan mu je rekao da joj ono kaže?

„Kakav čovek“, prošaputa Mogedijen. „On je strašno, strašno opasan.“

Ninaeva se zagleda u nju. Nešto novo počelo je da joj dotiče kroz narukvicu. Još je tu bilo najviše straha, ali sada se kroz njega provlačilo još nešto... Možda bi se to moglo najtačnije opisati kao nekakvo očekivanje.

„Pomogla sam ti, zar ne?“, reče Mogedijen. „Rafhin je mrtav, Rand al’Tor živ i zdrav. Nikad to ne bi uspela bez mene.“

Ninaevi tad sinu. Bila je to nada, a ne očekivanje. Ona će pre ili kasnije morati da se probudi. Adam će nestati. Mogedijen je podseća koliko joj je bila korisna – kao da je to bilo dobrovoljno – za slučaj da se Ninaeva ipak nosi mišlju da je pre odlaska dokrajči. „I ja bih već morala da krenem“, reče. Mogedijen nije ni trepnula, ali zato se strah pojača, baš kao i nada. U Ninaevinoj se ruci pojavi velika srebrna čaša, puna nekakvog čaja. „Popij ovo.“

Mogedijen ustuknu. „Šta...?“

„Nije otrov. Ubila bih te očas posla kad bih to htela. Na kraju krajeva, ono što ti se desi ovde važi i na javi.“ Nada sad postade mnogo jača od straha. „Od ovoga ćeš utonuti u san, i to toliko dubok da nećeš moći da uđeš u Tel’aran’riod. Ovo je čaj od dvokorena.“

Mogedijen uze čašu. „To znači da ne mogu dalje s tobom? Neću se žaliti.“ Zabacila je glavu i iskapila čašu.

Ninaeva ju je posmatrala. Mogedijen je popila toliko čaja da je svakog časa trebalo da zaspi. Svejedno, Ninaeva nije mogla da odoli porivu da bude okrutna. Znala je da je to što radi okrutno i bilo ju je baš briga. Mogedijen ne zaslužuje miran san. „Znala si da Birgita nije mrtva.“ Mogedijen je sumnjičavo pogleda. „Znala si ko je Faolajn.“ Izgubljena pokuša da razrogači oči, ali već je postala pospana. Ninaeva je osećala kako dvokoren uveliko deluje. Usredsredila se na Mogedijen kako bi je zadržala u Tel’aran’riodu. Nema mirnog sna za Izgubljene. „Znala si i ko je Sijuan, a i da je ranije bila Amirlin Tron, iako to nikada nisam rekla u Tel’aran’riodu. Nikada. Vidimo se uskoro. U Salidaru.“

Mogedijen zakoluta očima. Ninaeva nije znala je li to od dvokorena ili nesvestice, ali to je ionako svejedno. Izgubljena nestade čim ju je oslobodila. Srebrna ogrlica zazveketa kad pade na kameni pod. Makar će Elejna biti zadovoljna što je ipak bila u pravu.

Ninaeva izađe iz sna.

Rand je trčao hodnicima kraljevske palate. Činilo mu se da sad ima manje štete nego pre, ali nije se previše bavio time. Izašao je u veliko dvorište pred palatom. Udarima Vazduha izbio je visoke kapije iz šarki tako da je sada mogao da vidi prostrani ovalni trg i ono što je tražio. Troloke i Mirdraale. Rafhin je mrtav, ostali Izgubljeni su ko zna gde, ali tu, u Kaemlinu, ima Troloka i Mirdraala koji samo čekaju da ih neko pobije.