Borba je bila u punom jeku. Stotine, a možda čak i hiljade tih čudovišta sjatile su se oko nečega, što on nije mogao da vidi od tolikog mnoštva u crnim oklopima. Tek je povremeno uspevao da u srcu meteža nazre crveni barjak. Mnogi se okrenuše ka palati kad se kapije raspukoše.
Međutim, Rand stade kao ukopan. Vatrene lopte kotrljale su se kroz mnoštvo u crnim oklopima, a na sve su se strane videli leševi Troloka kako dogorevaju. Nemoguće.
Ne usuđujući se da razmišlja ili da se bilo čemu nada, odmah je počeo da usmerava. Munje, ne deblje od njegovog malog prsta počeše da precizno rešetaju neprijatelje, gaseći se onog trena kad pogode cilj. Bile su slabije od one kojom je dokrajčio Rafhina – a i od svega čime se borio protiv njega – ali morao je da vodi računa da ne poseče nekog od onih koji su se borili okruženi Trolocima. Prvi Mirdraal kojeg je pogodio promeni boju i postade crno obličje u belom oklopu, koje se potom rasprši u varnice i razlete. Isto su prošli i svi koji su krenuli na Randa, tako da je uskoro mogao da s leđa napadne ostale. Vazduh kao da se ispunio svetlucavom prašinom koja je neprestano isparavala i obnavljala se.
To je već bilo previše za njih. Zverinja besna rika pretvori se u preplašeno zavijanje i oni se razbežaše na sve strane osim ka njemu. Jedan Mirdraal je pokušao da ih zaustavi, ali pregazili su i njega i konja kojeg je jahao. Ostali su već uveliko galopirali, pokušavajući da uteknu odatle.
Rand ih pusti. Više su ga zanimali Aijeli pod velovima, koji sad stadoše da se šire, naoružani kopljima i noževima. Video je onaj barjak od malopre u rukama jednog ratnika s crvenom trakom ispod šoufe, što je bio neobičan prizor, pošto Aijeli nikada ne nose takva znamenja. U okolnim je ulicama bitka još trajala. Aijeli protiv Troloka. Građani protiv Troloka. Protiv njih su se borili čak i ljudi u gardijskim uniformama. Očigledno je među spremnima da ubiju kraljicu bilo i onih koji nisu podnosili Troloke. Rand bitku, međutim, takoreći nije ni primetio. Više su ga zanimali Aijeli.
Tamo. Žena u beloj bluzi jednom je rukom držala kabastu suknju dok je drugom zarivala kratki nož u Troloka. Trenutak kasnije, njegovu je medveđu gubicu progutao plamen.
„Avijenda!“ Rand je shvatio da trči tek kad je počeo da je doziva. „Avijenda!“
A onda je ugledao i Meta, u pocepanom kaputu, kako stoji naslonjen na okrvavljeno koplje i posmatra Troloke u bekstvu. Očigledno je bio spreman da drugima prepusti borbu kada je prestala da bude bezizgledna. Bio je tu i Asmodean – oprezno se osvrtao na sve strane za slučaj da neki Trolok odluči da se vrati. Rand oseti saidin u njemu, mada dosta slabo. Čisto je sumnjao da se Asmodean uopšte borio onim mačem.
Vatra. Vatra je spalila niti Šare. Što je Vatra bila jača, palež je sezao dalje u prošlost. Tako se poništava ono što je neko učinio. Ne bi ga bilo briga čak i da je mlaz kojim je ubio Rafhina raspleo pola Šare. Ne, ako je ovo posledica.
Shvatio je da plače i pustio je saidin i Prazninu. Sada je želeo da oseća. „Avijenda!“ Zgrabio ju je i zavrteo, a ona ga je gledala kao da je sišao s uma. Nije želeo da se odvaja od nje, ali ipak je to učinio, ali samo da bi zagrlio Meta. Ili je bar to pokušao da uradi, pošto ga je ovaj odgurnuo.
„Šta je tebi? Ti kao da si mislio da smo mrtvi. Doduše, malo je falilo. Mnogo je bezbednije biti vojskovođa!“
„Živi ste“, reče Rand kroz smeh. Prošao je prstima kroz Avijendinu kosu, koja je sada padala niz vrat, pošto joj je marama negde spala. „Srećan sam što ste živi. Ništa drugo.“
Tada se osvrnuo ka trgu i radost mu splasnu. Naravno, bio je srećan zbog prijatelja, ali sreću mu je mračila činjenica da je mnogo nepokretnih tela pripadalo Aijelima. A među njima beše previše onih koja sigurno nisu bila muška. Video je Lamel. Ostala je bez vela i pola grla. Nikada mu više neće skuvati supu. Pevin je obema rukama grčevito stezao držalju troločkog koplja koja mu je štrčala iz grudi. Rand prvi put vide nekakav izraz na njegovom licu. Iznenađenje. Vatrom je na prevaru oteo svoje prijatelje od smrti, ali nije mogao spasti baš sve. Bilo ih je previše. I previše Devica.
Uzmi ono što možeš da imaš. Uživaj u onome što si uspeo da izvučeš i ne žali previše za gubicima. Ovo nije bila njegova misao, ali je ipak prihvatio savet. To mu je zvučalo kao dobar način da izbegne ludilo pre nego što ga izopačenost saidina gurne preko crte.
„Gde si bio?“, upita Avijenda, ali ne ljutito. Izgledala je kao da joj je laknulo. „Jednog si trenutka bio tu, a u narednom si nestao.“
„Išao sam da ubijem Rafhina“, tiho odgovori on. Zaustila je da kaže nešto, ali on joj stavi prste na usne da je ućutka i nežno je odgurnu od sebe. Uzmi ono što možeš da imaš. „Neka ostane na tome. Mrtav je.“
Uto i Bael dohrama do njih. Šoufa mu je još bila na glavi, ali veo beše spustio. Butina mu beše krvava, baš kao i vrh njegovog jedinog preostalog koplja. „Noćni jahači i Senoviti beže, Kar’a’karne. Neki mokrozemci pridružili su nam se u plesu. Čak i neki u uniformama, iako su isprva plesali protiv nas.“ Odmah iza njega išla je Sulin, bez vela, ali zato s posekotinom preko celog obraza.
„Potamanite ih, ma koliko vam vremena trebalo“, reče Rand i pođe. Nije znao kuda će, ali sve je dobro dok je što dalje od Avijende. „Neću da se rasture po zemlji. Držite gardiste na oku. Kasnije ću da utvrdim koji su bili Rafhinovi a koji...“ Nastavio je da hoda i govori. Nije se osvrtao. Uzmi ono što možeš da imaš.
56
Žeravica
Visoki prozor bio je toliko velik da Rand ne samo da je mogao da se uspravi u njemu, nego je iznad njega i sa strane ostajalo još dosta mesta. Stajao je i posmatrao jedan vrt kraljevske palate. Avijenda je provlačila šaku kroz bazenčić od crvenog kamena, još uvek zbunjena što tolika količina vode ima jedinu svrhu da služi za ukras i da u njoj žive zlatne ribice. Isprva se bila i te kako uvredila kad joj je rekao da i ona može da pođe u lov na Troloke po ulicama Kaemlina. U stvari, nije bio siguran da ne bi već bila tamo negde da Sulin nije naredila Devicama da ostanu i drže ga na oku, verujući da on to neće primetiti. Nije trebalo ni da čuje kad ju je belokosa Devica podsetila da ona više nije Far Dareis Mai, ali da još nije Mudra. Met je, bez kaputa ali zato sa šeširom na glavi, sedeo na ivici bazena i razgovarao s njom. Sigurno pokušava da iščeprka zna li ona hoće li Aijeli ikoga sprečiti da ode. Čak i ako se konačno pomiri sa svojom sudbinom, taj nikad neće prestati da se vajka. Asmodean je sedeo na klupi u hladu i svirao harfu. Rand se zapita koliko ovaj zna ili nagađa o onome što se desilo. Ne bi trebalo da se ičega seća, pošto se za njih troje sve to zapravo nije ni dogodilo, ali ko može reći šta jedan Izgubljeni zna ili sumnja?
Tihi kašalj iza leđa natera ga da se osvrne.
Prozor u kome je stajao nalazio se stopu i po od poda na zapadnom kraju prestone dvorane, iste one u kojoj su kraljice Andora već gotovo hiljadu godina primale izaslanike i izricale presude. Jedino je odatle mogao da drži , Avijendu i Meta na oku a da ga oni ne primete. Nizovi visokih belih stubova pružali su se duž cele dvorane. Svetlost koja je dopirala kroz visoke prozore mešala se s obojenom iz vitraža na kupoli, koji su prikazivali andorskog lava, portrete nekadašnjih kraljica i prizore iz velikih bitaka. Enaila i Somara kao da sve to nisu ni primećivale.
Rand skoči na pod. „Ima li vesti od Baela?“
Sićušna Enaila slegnu ramenima. „Lov na Troloke još traje.“ Po glasu joj se videlo da bi i sama radije bila tamo. Kraj onolike Somare izgledala je još manje. „Pridružili su im se i neki građani, mada se većina još uvek krije. Gradske kapije su zatvorene i mislim da niko od Senovitih neće pobeći, ali nisam sigurna za Noćne jahače.“ Mirdraale je teško ubiti, a ništa lakše ih nije ni saterati u ćošak. Ponekad je izgledalo kao da ima istine u narodnom verovanju da oni jašu senke i da je dovoljno da se samo okrenu postrance pa da nestanu.