„Donele smo ti supicu“, reče Somara, pa glavom pokaza ka srebrnom poslužavniku prekrivenom prugastim ubrusom, kojeg mu je ostavila na podijumu kraj Lavljeg prestola. Do izrezbarene, pozlaćene naslonjače s velikim lavljim šapama na nogama dolazilo se crvenom stazom prostrtom preko četiri stepenika od belog mermera. Na naslonu se, postavljen tako da bude iznad Morgazine glave kad je ona na prestolu, nalazio andorski lav od mesečevog kamenja na crvenoj pozadini od rubina. „Avijenda reče da danas ništa nisi jeo. Ovo je ona supa koju ti je Lamel uvek spremala.“
„Da li se bar neki sluga vratio?“, uzdahnu Rand. „A kuvar? Ili makar kuhinjski potrčko?“ Enaila prezrivo odmahnu glavom. Ne bi se bunila da, ako dođe dotle, izvesno vreme služi nekoga kao gaisain, ali gadila joj se i sama misao da neko dobrovoljno provede čitav život kao služinče.
Rand priđe prestolu i podiže ubrus s poslužavnika. Nos mu se namreška. Po mirisu bi se reklo da ona koja je ovo skuvala nije ništa bolja kuvarica od Lamel. Bat muških koraka dobro mu je došao kao izgovor da okrene leđa poslužavniku. Uz malo sreće, možda neće morati to da jede.
Čovek koji mu se približavao crveno-belim podom očigledno nije bio Andorac, što se videlo po kratkom sivom kaputiću i vrečastim pantalonama uvučenim u čizme. Mršav i jedva za glavu viši od Enaile, imao je kukast nos i tamne, blago iskošene oči. Crna mu je kosa bila prošarana sedima, a gusti brkovi su mu se savijali ispod velikih usta. Zastao je i naklonio se gotovo kleknuvši, pri čemu je vesto izbegao da se saplete o sablju, iako je u jednoj ruci nosio dva srebrna putira, a u drugoj zapečaćenu glinenu testiju.
„Izvinite što ovako upadam" , reče on, „ali nema ko da me najavi.“ Odeća mu je bila jednostavna i pomalo iznošena, ali mu je zato za pasom, odmah iza sablje, bio zadenut beličasti štap sa zlatnom vučjom glavom na vrhu. „Ja sam Davram Bašer, vrhovni vojni zapovednik Saldeje. Po gradu se priča da je gospodar Ponovorođeni Zmaj u palati, pa sam došao da sa njime razgovaram. Pretpostavljam da upravo to i činim.“ Pogled mu na tren pobeže ka svetlucavim zlatno-crvenim zmajevima na Randovim rukama.
„Ja sam Rand al’Tor, Davrame Bašere. Ponovorođeni Zmaj.“ Enaila i Somara stadoše između njih dvojice, svaka s jednom rukom na balčaku i spremna da drugom podigne veo. „Iznenađen sam što zatičem Saldejca u Kaemlinu, a još i više što on hoće da razgovara sa mnom.“
„Da budem iskren, došao sam ovamo da bih se sastao s Morgazom, ali su me vratile one ulizice lorda Gebrila... ili bi trebalo da kažem kralja Gebrila? Je li on uopšte još živ?“ Po glasu mu se videlo da ne veruje u to, ali i da mu je potpuno svejedno da li je ovaj živ ili mrtav. Nije sačekao odgovor. „U gradu se još priča i da je Morgaza mrtva.“
„Oboje su mrtvi“, turobno će Rand. Seo je na presto i naslonio glavu na lava od mesečevog kamenja. Fotelja je očigledno bila napravljena da u njoj sedi žena. „Ubio sam Gebrila, ali je on pre toga ubio Morgazu.“
Bašer izvi obrvu. „Treba li onda da vas oslovljavam kao kralja Randa od Andora?“
Rand se na to ljutito nagnu ka ovome. „Andorom je oduvek vladala kraljica, a tako će biti i sada. Elejna je kći naslednica. Pošto joj je majka sad mrtva, ona će postati kraljica. Možda prvo treba da je krunišu – zaista nisam upoznat s ovdašnjim zakonima – ali što se mene tiče, ona je kraljica. Ja sam Ponovorođeni Zmaj, i neka tako i ostane. Šta si hteo od mene, Bašere?“
Ako je njegov bes i zbunio Bašera, ovaj to ničime nije pokazivao. Pažljivo je gledao Randa, ali ne i uplašeno. „Bela kula je dopustila Mazrimu Taimu da pobegne. On je lažni Zmaj.“ Zastao je, ali kad Rand ne reče ništa, on nastavi priču. „Kraljica Tenobija nije htela nove nemire u Saldeji pa me je poslala da ga uhvatim i dokrajčim ga. Nedeljama sam ga pratio na jug. Nemojte misliti da sam doveo stranu vojsku u Andor. Sa sobom sam poveo samo desetoricu ljudi, a ostali su na severu, u Braemskoj šumi, dovoljno daleko od svih granica na koje je Andor tokom poslednjih dve stotine godina polagao pravo. Međutim, Taim je u Andoru. Siguran sam da je tu.“
Rand se zavali i razmisli malo. „Ne mogu ti ga dati, Bašere.“
„Mogu li da znam zašto, gospodaru? Ako biste radije poslali Aijele da ga gone, ja se neću buniti. Mene će moji ljudi čekati u Braemskoj šumi sve dok se ne vratim.“
Još nije nameravao da obelodani taj deo plana. Odlaganje bi moglo skupo da ga košta, ali najpre je hteo da dovede sve države u red. Možda je sad pravi trenutak da se time pozabavi. „Proglašavam pomilovanje, Bašere. Ja mogu da usmeravam. Zar treba da dozvolim da drugog čoveka gone i ubiju samo zato što i on to može? Izdaću proglas da mi se svaki čovek koji može da dotakne Istinski izvor i koji želi to da nauči može pridružiti i da će imati moju zaštitu. Poslednja bitka se bliži, Bašere. Možda nećemo ni stići da poludimo, a zaista mi se ne mili da izgubim i jednog jedinog čoveka zbog nečega što se možda neće ni desiti. Troloci su za vreme Troločkih ratova sa sobom vodili i Gospodare Straha – muškarce i žene koji su Moć upotrebljavali u korist Senke. Isto nas čeka i u Tarmon Gai’donu. Ne znam koliko će Aes Sedai biti na mojoj strani, ali neću odbiti nikoga ko može da usmerava a voljan je da mi se pridruži. Mazrim Taim je moj, Bašere, a ne tvoj.“
„Shvatam“, smireno će ovaj. „Osvojili ste Kaemlin. Čuo sam da je i Tir vaš, a i Kairhijen će to biti, ukoliko već nije. Jeste li to naumili da osvojite čitav svet s vojskom Aijela i onih koji mogu da usmeravaju Jednu moć?“
„Da, ako budem morao“, jednako smireno odgovori Rand. „Prihvatiću za saveznika svakog vladara koji to bude želeo, ali svi do sada su jedino tražili moć ili su iskazivali otvoreno neprijateljstvo. U Tarabonu i Arad Dodanu vlada bezvlašće, a ni Kairhijen nije daleko od toga. Amadicija samo što nije napala Altaru, dok Seanšani – sigurno si čuo svakakve glasine o njima i znaj da su one najstrašnije verovatno i najtačnije – samo čekaju pravi trenutak da nas sve napadnu. Svi su zauzeti nekakvim sitnim čarkama, a Tarmon Gai’don samo što nije počeo. Potreban nam je mir. Treba nam vremena da se pripremimo za dolazak Troloka i oslobađanje Mračnog. Ako je osvajanje sveta jedini način da se to ostvari, onda neka tako bude. Učiniću ono što moram, želeo ja to ili ne.“
„Čitao sam Karetonski ciklus“, na to će Bašer. Stavio je putire pod ruku i slomio voštani pečat na testiji, pa im obojici nalio vino. „I kraljica Tenobija je čitala Proročanstva. Ne mogu da govorim u ime Kandora, Arafela i Šijenara, ali verujem da će ti svi oni prići. Svako dete u Krajinama zna da Senka samo čeka u Pustoši da nas sve proguta, ali ipak ne mogu da govorim u njihovo ime.“ Enaila sumnjičavo pogleda pehar koji joj je Bašer pružio, ali ga ipak uze i prinese ga Randu. „Istini za volju“, nastavi čuveni vojskovođa, „ne mogu ja da govorim ni u ime Saldeje. Tenobija vlada, a ja sam samo vojnik, ali ipak verujem da će, čim joj pošaljem glasnika, uslediti odgovor da je Saldeja prišla Ponovorođenom Zmaju. U međuvremenu ti se na raspolaganje stavljamo i ja i mojih devet hiljada konjanika.“
Rand zavrte putir i zagleda se u tamnocrveno vino. Samael je u Ilijanu, a samo Svetlost zna gde su ostali Izgubljeni. Seanšani su s druge strane Aritskog okeana i samo čekaju priliku za napad, dok ovi ovde jure svoju korist ne pitajući za cenu. „Daleko je mir“, reče tiho. „Čeka nas vreme krvi i smrti.“
„Zar nije uvek tako bilo?“, tiho odgovori Bašer, a Rand nije znao da li se to odnosilo na njegovu prvu ili drugu rečenicu. Ili pak na obe.
Asmodean stavi harfu ispod miške pa napusti Meta i Avijendu. Voli on da svira, ali ne onima koji ga ne slušaju, a pogotovu ne onima koji ne cene njegovu muziku. Nije bio siguran šta se dogodilo toga jutra, niti je bio siguran želi li to da zna. Previše se Aijela iznenadilo što ga vidi, rekavši da su ga videli mrtvog. Pojedinosti ga nisu zanimale. U jednom je zidu video dugačak procep. Znao je šta može da napravi toliko oštre ivice i površinu glatku kao led, finiju od svega što bi ljudska ruka mogla da uglača za stotinu godina.