Rand klimnu glavom, nadajući se da će to prihvatiti kao znak saosećanja. Bila je to njegova krivica. Zapitao se koliko bi njih bilo spremno da ostane kraj njega kada bi im to saopštio. Verovatno sve; čast bi ih održala, a nisu bile nimalo plašljivije od poglavara klanova. Barem su to za sada bila samo venčanja – verovatno bi se i Device složile da je brak bolji od onoga što su mnogi iskusili. Možda će se i složiti. „Trebaće mi trenutak da se spremim za polazak“, rekao im je.
'„Strpljivo ćemo čekati“, odvrati Adelin. Nisu izgledale previše strpljivo. Čak i stojeći, uvek su se činile spremne na munjevit pokret.
Zaista mu je trebao samo trenutak da uradi ono što je želeo: satkao je pokrov od Duha i Vatre kadar da sam sebe održava i obmotao prostoriju njime. Ulazak i izlazak bili su dozvoljeni svima – osim muškarcima koji usmeravaju. Prolazak kroz taj dovratak bio bi za Asmodeana i njega ravan prolasku kroz zid od čistog plamena. Ovo tkanje je otkrio sasvim slučajno – kao i činjenicu da je Asmodean pod štitom previše slab da ga usmeravanjem rasplete. Verovatno nikoga ne zanimaju navike jednog zabavljača, ali ako bi neko i postavio pitanje, odgovor bi bio da Jasin Natael jednostavno bira da spava što je dalje moguće od Aijela u Ruideanu. Barem bi kočijašima i stražarima Hadnana Kadera takav izbor bio razumljiv. Takođe, Rand je ovako tačno znao gde taj čovek provodi noč. Device mu nisu postavljale nikakva pitanja. Okrenuo se, a one pođoše za njim, rasporedivši se ukrug, oprezno, kao da očekuju napad svakog časa. Asmodean je i dalje svirao svoju žalopojku.
Dok je dnevna svetlost čilela, Met Kauton je raširenih ruku hodao po niskom, širokom zidu oko isušenog vodoskoka, i pevao svojoj publici.
Nakon vrelog dana, vazduh je postajao sve svežiji, i kroz um mu prođe pomisao da bi mogao i da zakopča svoj fini, zlatom izvezeni kaput od zelene svile, ali mu se od pića koje su Aijeli nazivali uskvaj činilo kao da mu divovske pčele zuje u glavi, tako da je i ta misao brzo odzujala. U središtu prašnjavog vodoskoka uzdizale su se tri skulpture od belog kamena, tri nage žene visoke po dvadeset stopa. Nekada su sve bile iste – obema rukama su pridržavale krčage iz kojih je trebalo da teče voda, ali jednoj je sada nedostajala glava i ruka, a drugoj krčag beše skršen.
„Baš divno što pevaš o smrti“, povika jedan kočijaš, sa jakim lugardskim naglaskom. Kaderovi ljudi držali su se zajedno, daleko od Aijela kraj vodoskoka; svi do jednog behu čvrsti ljudi grubih lica, ali svi su verovali da bi ih svaki Aijel zaklao i za najmanji popreki pogled. Nisu bili daleko od istine. „Čuo sam šta je moja stara baba pričala o Džeku iz Senki“, nastavi ušati Lugarđanin. „Nije pravo da se tako peva o smrti.“
Met kao kroz maglu razmisli o pesmi koju je pevao i namršti se. Niko nije čuo
Ples sa Džekom iz Senki još od pada Aldešara; u glavi mu je još odzvanjala prkosna pesma Zlatnih lavova kada su krenuli u poslednji, uzaludni juriš na vojsku Artura Hokvinga, pod čijom su opsadom bili. Barem nije mrmljao na Starom jeziku. Nije bio ni upola pijan koliko je izgledao, ali zaista beše popio previše uskvaja. To piće je izgledalo kao obična voda obojena u smeđe, ali udaralo je u glavu snažno kao mula koja se rita. Ako ne budem pazio, Moiraina me još može otpremiti za Kulu. Barem ću se skloniti iz ove Pustare, što dalje od Randa. Možda je bio i pijaniji nego što mu se činilo, ako mu je to zvučalo kao poštena razmena. Prestrojio se na Krpara u kuhinji.
Neki od Kaderovih ljudi mu se pridružiše u pesmi dok se plešući vraćao do mesta s kog je krenuo. Aijeli su ćutali; njihovi muškarci nisu pevali ništa do bojnih napeva i žalopojki za mrtvima. Device su se takođe držale toga, osim kada su bile same među svojima.
Dva Aijela su čučala na obodu vodoskoka i jedino je blaga zamućenost u njihovim očima odavala da su i oni pili uskvaj. Met je jedva čekao da se vrati tamo gde su svetle oči retkost; dok je odrastao, viđao je samo smeđe i crne oči – izuzimajući Randove.
Nekoliko komada drveta – crvotočinom izjedenih doručja i nogu stolica – ležalo je na širokom pločniku, u krugu u koji posmatrači nisu zalazili. Kraj niskog zida nalazio se jedan prazan vrč od crvene gline, jedan još uvek pun uskvaja i jedan srebrni pehar. Pravila igre bila su da se ispije pehar pića, pa da se meta bačena u vazduh gađa nožem. Niko od Kaderovih ljudi, i skoro nijedan Aijel nije želeo da se kocka s njim, pošto je previše često pobeđivao, a nisu poznavali kartanje. Gađanje nožem trebalo je da bude drugačije, naročito kada se doda uskvaj. Nije pobeđivao toliko često kao na kocki, ali je unutar vodoskoka već nagomilao šest ukrasnih zlatnih čaša i dve zdele, nekoliko narukvica i ogrlica ukrašenih rubinima, mesečevim kamenjem i safirima, i nešto kovanog novca. Njegov šešir zaravnjenog vrha i neobično crno koplje bili su položeni kraj plena. Bilo je tu čak i aijelskih rukotvorina. Inače su radije plaćali delovima plena nego novcem. Korman, jedan od Aijela na obodu vodoskoka, podiže pogled ka njemu čim je pesma zamukla; na nosu je imao kriv beli ožiljak. „Nož te služi skoro kao i kocka, Metrime Kautone. Je li bilo dosta? Svetlost nestaje.“
„Ima dovoljno svetla“, žmirnu Met prema nebu; izbledele senke prekrivale su čitavu dolinu Ruideana, ali je barem nebo bilo dovoljno vidljivo. „I moja baba bi još mogla da pogodi metu. Ja mogu i vezanih očiju.“
Dženrik, drugi Aijel koji je čučao blizu njega, pogleda prema publici. „Ima li ovde žena?“ Bio je građen kao medved, ali je smatrao sebe dovitljivim. „Muškarac može ovako da govori samo kad želi da pridobije ženu.“ Device raštrkane po gomili nasmejaše se jednako kao i svi drugi, možda i glasnije.
„Misliš da ne mogu?“, promrsi Met pa strže tamni šal kojim je skrivao ožiljak od vešanja na vratu. „Samo vikni sad’ kada baciš, Kormane.“ Hitro je vezao šal oko očiju i izvukao nož iz rukava. Najglasniji zvuk beše disanje posmatrača. Nisam pijan? Ma, natopljen sam kao čep. Ipak, iznenada je postao svestan svoje sreće; osetio je njen priliv kao i svaki put kada bi znao zbir i pre nego što se kockice zaustave. Glava kao da mu se malo razbistrila od toga.
„Baci“, smireno kaza.
„Sad“, viknu Korman, a Met zamahnu rukom i hitnu nož naviše.
U potpunoj tišini, udar i zarivanje čelika u drvo bili su glasni kao i pad mete na tle.
Niko nije progovarao dok je Met spuštao šal natrag navrat. Komad stolice, ne veći od njegove šake, ležao je na otvorenom, a njegovo sečivo beše zariveno u samu sredinu mete. Korman je, izgleda, bio rešen da mu umanji šanse. Pa, Met i nije birao metu. Najednom je shvatio da se nije ni opkladio.
Jedan od Kaderovih ljudi najzad povika: „To je bila sama sreća Mračnoga!“
„Sreća je konj koji se da uzjahati, kao i svaki drugi“, reče Met sebi u bradu. Odakle god da dolazi. Naravno, nije znao odakle potiče njegova sreća; jednostavno se trudio da je jaše što bolje može.
Izgovorio je to tiho, ali Dženrik se ipak namršti na njega. „Šta si to rekao, Metrime Kautone?“ Met zausti da ponovi rečenicu, ali ućuta kada su mu se reči jasno prikazale u umu. Sene sovya caba’donde am dovienya. Stari jezik. „Ništa“, promrmljao je. „Pričam sam sa sobom.“ Posmatrači počeše da se razilaze. „Izgleda da zaista nema dovoljno svetla da nastavimo.“