Korman nagazi na komad drveta, iščupa Metov nož i donese mu ga. „Možda neki drugi put, Metrime Kautone, nekog drugog dana.“ To beše izraz koji su Aijeli koristili umesto „nikad“, u slučaju da neće to da kažu otvoreno.
Met klimnu glavom i uvuče nož natrag u kanije u rukavu; desilo se isto kao i onog puta kada je bacio šest šestica dvadeset i tri puta zaredom. Nije mogao to da im uzima za zlo. Nije to bila obična sreća. Zapazio je, pomalo ljubomorno, da nijedan Aijel ne tetura dok su se vraćali gomili koja se razilazila.
Počešao se prstima preko kose i umorno seo na zid. Sećanja kojih mu je glava nekada bila puna kao što je kolač pun suvog grožđa, sada su se stapala s njegovim stvarnim sećanjima. Jednim delom uma znao je da je rođen u Dvema Rekama pre dvadeset godina, ali jasno se sećao kako je poveo bočni napad na Troloke kod Maiganda, kako je plesao na Tarmanduinovom dvoru, i još stotine, i hiljade drugih stvari. Uglavnom bitaka. Sećao se tolikog broja sopstvenih smrti da nije želeo ni da pomišlja na to. Između njegovih života više nije bilo šavova; sada je morao da ulaže napor da razdvoji sopstveno sećanje od drugih.
Posegao je iza leđa, pa dohvati i natuče široki šešir na glavu i položi neobično koplje preko kolena. Umesto vrška uobičajenog za koplje, ovo oružje je imalo nešto slično sečivu mača od dve stope, i nosilo je znamenje dva gavrana. Lan mu je kazao da je ta oštrica stvorena koriščenjem Moći, za vreme Rata Senke, Rata Moći; Zaštitnik je tvrdio da se nikada neće istupeti i da nikada neće prepući. Met je bio rešen da ne veruje u to ukoliko ne bude neophodno. Možda je i izdržalo tri hiljade godina, ali bio je nepoverljiv prema Moći. Duž crne drške koplja protezao se zapis obeležen gavranovima s obe strane. Zapis beše zatopljen metalom, crnjim i od samog drveta. Pisan je na Starom jeziku, ali sada je, naravno, umeo da ga pročita...
Nešto dalje niz široku ulicu, na oko pola milje, nalazio se trg koji bi za većinu gradova bio ogroman. Aijelski trgovci su se povukli za ovu noč, ali njihovi paviljoni od iste sivkastomrke vune od koje su pravili i šatore i dalje su stajali tamo. Stotine trgovaca sjatilo se u Ruidean, sa svih strana Pustare, zarad najvećeg vašara ikad viđenog među Aijelima, i svakoga dana bilo ih je sve više. Trgovci su zapravo bili među prvim naseljenicima grada.
Met i nije želeo da pogleda na drugu stranu, prema velikom trgu. Video je obrise Kaderovih zaprega na koje će sutra biti potovareno još tereta. Jedan izvitopereni ram za vrata od crvenog kamena utovaren je na njih baš tog popodneva; Moiraina se potrudila da bude privezan s posebnom pažnjom. Pojma nije imao koliko ona zna o tom predmetu – i nije nameravao da pita; najviše bi mu odgovaralo ako bi potpuno zaboravila na njega, mada su izgledi za to bili mali – ali koliko god da je znala, on je svakako znao više. Kročio je kroz taj dovratak, kao budala, tražeći odgovore. Umesto odgovorima, glava mu je napunjena sećanjima drugih, i to mrtvih ljudi. Privio je šal bliže uz grlo. Dobio je još dve stvari. Srebrni medaljon lisičje glave koji je nosio na grudima, i oružje koje mu je ležalo na kolenima. Slaba odšteta. Lagano je prešao prstima preko slova. Sedanja nikada ne blede. Ta bića na drugoj strani prolaza imala su osećaj za šalu sličan aijelskom.
„Možeš li ono da uradiš svaki put?“
Trgao se i zbunjeno zagledao u Devicu koja upravo beše sela kraj njega. Visoka čak i za Aijelku, možda i viša od njega, kose kao predeno zlato, s očima kao bistro jutarnje nebo, bila je starija od njega možda i desetak godina, ali to mu nikada nije smetalo. Opet, bila je Far Dareis Mai.
„Ja sam Melindra“, nastavila je, „iz septe Džumaija. Možeš li ono da uradiš svaki put?“
Shvatio je da misli na gađanje nožem. Predstavila se septom, ali ne i klanom. To nije bio običaj Aijela. Možda... možda je bila jedna od Šaido Devica koje su se pridružile Randu. Zaista nije shvatao sva ta društva, ali i predobro je upamtio kako su Šaidoi pokušali da ga načičkaju kopljima. Kuladin nije voleo nikog bliskog Randu, a Šaidoi su se povodili za Kuladinovom mržnjom. S druge strane, Melindra je došla u Ruidean. Devica. Ali blago se smeškala, a oči su joj izazovno svetlucale.
Iskreno joj je odgovorio: „Uglavnom mogu.“ Čak i kada je nije osećao, sreća ga je pratila; kada bi se saživeo sa njom, bila je savršena. Nasmešila se još šire, kao da je to smatrala hvalisanjem. Ženama očito nisu potrebni dokazi da prosude da li neko laže. A opet, ako im se dopadaš, laži im ne smetaju, ili čak i najgnusniju laž veličaju kao istinu.
Device su bile opasne, bez obzira na klan – kao i sve druge žene, to je iskusio na vlastitoj koži – ali Melindrine oči nisu bile bezrazložno uprte u njega.
Zavukao je ruku u svoj plen i izvukao jednu ogrlicu od zlatnih spirala, obmotanih oko modrih safira – najveći je bio veličine zgloba na njegovom palcu. Sećao se vremena – to je zaista bilo njegovo sećanje – kada bi ga sam pogled na najmanji od tih dragulja oblio znojem.
„Pristajaće tvojim očima“, reče i položi tešku nisku u njene šake. Nikada nije video Devicu da se kiti, ali po njegovom dosadašnjem iskustvu, sve žene su volele dragoceni nakit. Začudo, skoro su podjednako volele i cveće. Nje to razumeo, ali nije razumeo ni svoju sreću, pa ni ono što se dogodilo s druge strane izvitoperenog dovratka.
„Veoma lep rad“, reče Melindra, podižući ogrlicu. „Prihvatam tvoju ponudu.“ Ogrlica nestade u kesi o njenom pojasu; prišla mu je još bliže i odgurnula mu šešir. „Oči su ti lepe. Kao tamne, uglačane mačje oči.“ Zaokrenuta se i podigla noge na zid, pa obgrli kolena rukama i pomno se zagleda u njega. „Slušala sam o tebi od svojih sestara po koplju.“
Met podesi šešir i obazrivo je pogleda zaklanjajući se njegovim obodom. Šta su joj rekle? I kakva sad „ponuda"? Bila je to obična ogrlica. U očima joj se više nije video izazov; izgledala je kao mačka koja posmatra miša. To je bila nevolja s Devicama koplja. Ponekad je bilo teško razlučiti žele li da plešu s tobom, da te poljube ili da te ubiju.
Ulice su se praznile, a senke produbljivale, ali prepoznao je Randa s lulom u zubima dalje niz put. Rand je bio jedini čovek u Ruideanu koji se može zateći u društvu Far Dareis Mai. Uvek su kraj njega, pomisli Met. Čuvaju ga kao čopor vučica, spremne da učine šta god im zapovedi. Neki muškarci bi mu zavideli na tome... bar na tome. Ne i Met. Uglavnom ne. Ipak, da je to bio čopor devojaka sličnih Isendri...
„Izvini me začas“, žurno reče Melindri. Položio je koplje uz niski zid oko vodoskoka i već se našao u trku. U glavi mu je i dalje zujalo, mada ne tako glasno kao ranije, i nije teturao. Nije se brinuo za svoj plen. Aijeli su imali jasno određene poglede na to staje dozvoljeno, a šta ne. Otimanje u vojničkom pohodu je jedno, a krađa nešto sasvim drugo. Kaderovi ljudi su naučili da drže ruke u džepovima kada je jedan od njih uhvaćen u krađi. Posle šibanja koje mu je išaralo kožu od ramena do peta, prognali su ga. Bilo mu je dozvoljeno da ponese jednu mešinu vode, ali ona nije mogla biti ni približno dovoljna da mu potraje do Zmajevog zida, naročito kada se ima u vidu da su ga otpremili bez odeće. Kaderovi ljudi sada ne bi podigli ni novčić sa ulice.
„Rande?“ Drugi muškarac je produžio, okružen svojim pratiljama. „Rande?“ Rand nije bio udaljen ni deset koračaja, ali se nije osvrtao. Neke Device jesu, ali ne i on. Met najednom oseti jezu, nevezanu za hladnoću noći. Obliznuo je usne i ponovo progovorio, nešto tiše: „Lijuse Terine.“ Na Metovu žalost, Rand se okrenuo.