Neko vreme su se jednostavno gledali u polumraku. Met je oklevao da se približi. Pokušao je sebi to da opravda oprezom pred Devicama. Adelin je bila jedna od onih koje su ga naučile igri Devičanskog poljupca, koju verovatno nikada neće zaboraviti; a ni igrati, ako se on pita. Takođe, osećao je Enailin pogled kako mu kao svrdlo prodire u lobanju. Jednom ju je nazvao najslađim cvetićem koji je video – nije očekivao da će buknuti kao ulje na vatri.
Ali Rand... On i Rand su odrasli zajedno. Oni i Perin, kovačev šegrt, u Emondovom Polju, lovili su zajedno, pecali zajedno, lunjali Peščanim brdima na ivici Maglenih planina, logorovali pod zvezdama. Rand mu je bio prijatelj. Samo, sada je bio prijatelj koji ti slučajno može zdrobiti glavu. Zbog Randa je Perin možda mrtav. Primorao se da mu priđe nadohvat ruke. Rand je bio skoro za glavu viši, a u predvečernjoj pomrčini izgledao je još krupnije. I hladnije. „Razmišljao sam, Rande.“ Odmah mu bi krivo što je zazvučao promuklo. Nadao se da će se Rand ovoga puta odazvati na svoje pravo ime. „Toliko sam dugo bio daleko od doma.“
„Kao i ja“, tiho reče Rand. „Tako dugo.“ Najednom se nasmejao – ne glasno, več skoro nalik starom Randu. „Zar si se uželeo da muzeš očeve krave?“
Met se počeša po uvetu, blago se smešeči. „Nisam baš mislio na to.“ Bilo mu je dosta štala za čitav život. „Ali pomišljao sam da pođem s Kaderovim zapregama, kada budu krenuli.“
Rand poćuta. Kada je ponovo progovorio, od onog kratkotrajnog naleta radosti nije ostalo ni traga. „Sve do Tar Valona?“
Sada je nastupio Metov trenutak oklevanja. Neće me odati Moiraini. Neće valjda? „Možda“, smireno je odgovorio. „Ne znam. Moiraina če želeti da budem tamo. Možda ću dobiti priliku da se vratim u Dve Reke. Da vidim je li sve u redu kod kuće.“ Da vidim je li Perin živ. Da vidim jesu li mi sestre žive, i otac i majka.
„Svi imamo obaveze, Mete. Ne činimo uvek ono što želimo, već ono što moramo.“
Metu je ovo zvučalo kao izvinjenje, kao da Rand traži njegovo razumevanje. Mada, istina je da je u nekoliko navrata i sam radio ono na šta je bio prinuđen. Ne mogu ga kriviti za Perina, ne mogu kriviti samo njega. Niko me nije terao da jurim za Random kao neko krvavo ulizičko pseto! Ipak, ni ovo nije bilo tačno. Bio je primoran, samo što ga nije primorao Rand. „Nećeš se protiviti mom odlasku?“
„Neću ti reći ni da ideš ni da ostaneš, Mete“, umorno kaza Rand. „Točak tka Saru, a ne ja – i Točak tka kako Točak želi.“ Svega mi, prava krvava Aes Sedai! Spreman da pođe, Rand dodade: „Ne veruj Kaderu, Mete. Moglo bi se reći da je on možda i najopasniji čovek koga si sreo. Ne veruj mu nipošto, ili ćeš ostati bez glave, a tada neće samo meni i tebi biti žao zbog toga.“ Pošao je niz ulicu praćen svojim Devicama, nalik vučicama što se prikradaju, i počeo da se stapa sa sve dubljom pomrčinom.
Met je zurio za njim. Da verujem tom trgovcu? Ne bih verovao Kaderu ni da ga imam vezanog u vreći. Rand dakle ne tka Šaru? Ali je blizu toga! Pre nego što je ijedan od njih saznao da imaju veze s Proročanstvima, znalo se da je Rand ta’veren, jedan od retkih ljudi koji ne bivaju navrat-nanos upleteni u Šaru, već je prisiljavaju da se prilagođava njima. Met je znao kako je biti ta’veren; i sam je bio jedan od njih, premda ne toliko značajan kao Rand. Rand je bio kadar da menja živote ljudi, da im promeni tok, ponekad i pukim prisustvom u mestu u kome žive. Perin je takođe ta’veren – ako je još živ. Moiraina je to smatrala velikim događajem; tri mladića odrasla u istom selu sudbina je predodredila da budu ta’vereni. Bila je rešena da ih udene u svoje planove, kakvi god bili.
To je trebalo da bude nešto veličanstveno; ta’vereni za koje je Met znao bili su ljudi poput Artura Hokvinga, ili žene poput Mabrijam en Šerid, koja je, po pričama, skovala Dogovor deset naroda posle Slamanja. Ali nijedna priča nije objašnjavala šta se događa kada se neki drugi ta’veren nađe tako blizu nekog moćnog poput Randa. Osećao se kao list u vihoru.
Melindra stade kraj njega i dodade mu koplje i tešku, grubu platnenu vreću koja je zveckala. „Pohranila sam tvoj plen unutra.“ Bila je ceo palac viša od njega. Gledala je za Random. „Čula sam da si bio skorobrat Randa al’Tora.“
„Može se reći“, procedi on.
„Nije važno“, nehajno je nastavila, usmerivši pogled na njega. Podbočila se, pa reče: „Privukao si moju pažnju, Mete Kautone, i pre nego što si mi uručio dar pažnje. Neću se, naravno, odreći koplja zbog tebe, ali već danima te držim na oku. Imaš osmeh mladića spremnog na vragoliju. Volim to. I te oči.“ U polutami se jedva video njen spori, široki osmeh, pun topline. „Baš mi se sviđaju tvoje oči.“
Met podesi šešir, iako mu ništa nije falilo. Za tren oka, od lovca se pretvorio u lovinu. Tako je to sa Aijelkama, naročito s Devicama. „Zvuči li ti ’Kći Devet Meseca’ poznato?“ Ponekad je postavljao ovo pitanje ženama,. Da je čuo pogrešan odgovor smesta bi napustio Ruidean, pa makar morao prepešačiti Pustaru.
„Ne“, odgovori ona. „Ali ima ponešto što volim da radim na mesečini.“ Položila mu je ruku na rame, skinula mu šešir i počela da mu šapuće na uho. Uskoro se osmehivao razdraganije nego ona.
4
Sumrak
Rand i njegove Far Dareis Mai približavali su se ruideanskom Krovu Devica. Belo stepenište, široko kao i sama ogromna zgrada, uspinjalo se ka golemim, dvadesetak koraka visokim spiralno isklesanim stubovima, naizgled crnim u sumrak, ali živahno plavim preko dana. Spoljašnjost zgrade činio je složen mozaik lakiranih pločica u obliku prividno beskrajnih plavih spirala i ogroman vitražni prozor, tačno iznad stubova, na kome beše prikazana petnaest stopa visoka prilika crnokose žene odevene u višeslojnu plavu haljinu, sa podignutom desnom rukom – možda da poželi dobrodošlicu, a možda i da zaustavi nekoga. Lice joj beše u isti mah spokojno i strogo. Ko god da je bila, s tom bledom kožom i tamnim očima nije mogla biti Aijelka. Možda je bila Aes Sedai. Istresao je lulu i zavukao je u kaput, pa pođe uz stepenište.
Muškarcima, izuzimajući gaisaine, nije bilo dozvoljeno da stupe pod Krov Devica; nijednom muškarcu, ni u jednom uporištu u Pustari. Čak bi i poglavari ili krvni srodnici Devica mogli da poginu ako bi to pokušali, mada Aijeli zapravo nisu ni pomišljali na takvo šta. To je važilo za sva društva: ulaz je bio dozvoljen samo članovima i gaisainima.
Dve Device koje su čuvale velika bronzana vrata sporazumeše se devičanskim znacima ruku, pa obe sevnuše oštrim pogledom ka Randu i pritajeno se nasmešiše. Dok je prolazio između stubova, Rand požele da je razumeo o čemu su govorile. Čak i u suvoj zemlji kao što je Pustara, bronza je posle dovoljno vremena rđala; ali gaisaini su toliko glačali vrata da su izgledala kao tek izlivena. Bila su širom otvorena, a stražarke ga ničim ne ometoše dok je prolazio kroz njih; Adelin i ostale behu mu za petama.
Prostrani, belo popločani hodnici i ogromne prostorije u unutrašnjosti vrveli su od Devica; sedele su na šarenim jastucima, razgovarale, čistile oružje, igrale se mačje kolevke, kamenčića ili hiljadu cvetova – cilj ove poslednje aijelske igre bio je da se pravilno poslažu pljosnati kamenčići sa stotinama različitih ugraviranih simbola. Naravno, čitava bulumenta gai’šaina bez zastoja je obavljala svoje poslove: čišćenje, usluživanje, opravke, staranje o raznorodnim uljanim svetiljkama – od onih običnih, od pocakljene grnčarije, preko odnekud zaplenjenih pozlaćenih lampi, sve do svetiljki sa sopstvenim visokim postoljima pronađenih u gradu. U većini soba podove i zidove su zastirali šareni tepisi i živopisne tapiserije, svi u potpuno različitim šarama i stilovima. I sami zidovi i tavanice bili su zamršeni mozaici neba, reka i drveća kakvo se nije viđalo u Pustari.