I mlađe i starije Device su se smešile kada bi ga videle; neke mu klimnuše glavom, a neke ga čak i potapšaše po ramenu. Druge su ga pitale za zdravlje, je li gladan, da li bi želeo da mu gaisaini donesu vina ili vode. Uzvraćao je osmehe i sažeto odgovarao. Dobro je, nije ni gladan ni žedan. Produžio je, ne usporavajući čak ni dok je govorio. Ako bi usporio, sigurno bi morao i da zastane, a do toga mu večeras nije bilo.
Far Dareis Mai su ga, na neki način, usvojile. Neke su ga posmatrale kao sina, druge kao brata. Godine na to očito nisu imale uticaja; sedokose žene su uz čaj vodile sestrinske razgovore sa njim, dok su neke Device jedva godinu dana starije od njega pazile da se odene pogodno za vrelinu. Nije mogao izbeći njihovom majčinskom ponašanju – jednostavno su bile takve, i nije imao izgleda da ih spreči sem ako bi koristio Moć protiv njih.
Pomišljao je da pribavi sebi čuvare iz nekog drugog društva – na primer Seen M’tal, Kamenih pasa, ili Etan Dor, Crvenih štitova; Ruark je bio Crveni štit pre nego što je postao poglavar – ali nije uspevao da izmisli nikakav verodostojan razlog. Istinu sigurno nije mogao izneti. Bilo mu je neprijatno i od same zamisli da to objasni Ruarku i ostalima; znajući šaljivost Aijela, verovao je da bi i ogorčenom starom Hanu od smeha popucala rebra. Uz to mu nikakav razlog ne bi pomogao da ne uvredi čast svih Devica. Barem su se van Krova rede ponašale materinski. Za događaje pod Krovom znale su samo one, i gaisaini koji nikada ne bi progovorili o onome što se tu zbiva. „Device“, rekao je jednom, „nose moju čast.“ Svi su to upamtili, a Device su bile ponosne kao da su ustoličene na prestole. Ipak, ispostavilo se da način na koji će nositi njegovu čast biraju same.
Adelin i ostale ga napustiše i pridružiše se svojim prijateljicama, pa ipak nije bio sam ni dok se peo širokim, zakrivljenim belim stepeništem ka višim spratovima zdanja. Morao je da odgovara na istovetna pitanja na skoro svakom koraku. Ne, nije gladan. Da, razume kako se još nije privikao na vrelinu, i ne, nije proveo previše vremena na suncu. Sve je strpljivo podnosio, pa opet uzdahnu od olakšanja kada je stigao do drugog sprata iznad ogromnog prozora. Ovde ni u prostranim hodnicima ni na stepeništu koje je vodilo još dalje nije bilo Devica niti gaisaina. Goli zidovi i prazne sobe jasno su svedočili o odsustvu ljudi, ali nakon putešestvija kroz niže spratove, samoća mu je prijala kao blagoslov.
Njegova spavaća soba, slepih zidova, blizu središta zgrade, beše jedna od retkih koje nisu bile ogromne, premda je tavanica bila toliko udaljena da je visina nadmašivala i širinu i dužinu. Pojma nije imao čemu je ovo mesto prvobitno namenjeno; jedini ukras bio je mozaik sa motivom lozice oko malenog kamina. Izgledala mu je kao soba za poslugu, ali su bronzom presvučena vrata koja je upravo pritvorio odudarala od te zamisli. Gaisaini su uglačali metal tako da se mutno presijavao. Nekoliko ukrasnih jastučića za sedenje ležalo je razbacano po podu, a kraj njih beše debela prostirka za spavanje položena povrh nekoliko naslaganih šarenih ćilimčića. Kraj tog „kreveta" stajao je prost plavi gleđosani krčag i jedna tamnozelena čaša. Osim dva troruka svećnjaka koji su već goreli i povelike gomile knjiga u jednom ćošku, to je bilo sve. Umorno je uzdahnuo i legao na postelju, ne skidajući kaput i čizme; koliko god da se meškoljio, bilo mu je udobno taman koliko i na golom podu.
Noćna studen se već uvlačila u sobu, ali Rand se nije pomučio da pripali isušenu kravlju balegu na ognjištu; bilo mu je lakše da se nosi sa hladnoćom nego sa tim mirisom. Asmodean je jednom pokušao da ga nauči kako da na jednostavan način ugreje sobu; sam, inače, nije imao dovoljno snage za to. Rand je pokušao, jednom – te noći se trgao iz sna, skoro bez vazduha, a ivice pokrivača behu nagorele od vreline poda. Nije ponovo pokušavao.
Odabrao je ovu zgradu za svoje prebivalište jer je bila blizu trga, i dobro očuvana; njene sobe visokih tavanica pružale su nešto nalik svežini čak i u najvrelijim trenucima dana, dok debeli zidovi nisu propuštali najgoru noćnu studen. Tada, naravno, nije bila Krov Devica. Jednog jutra se jednostavno probudio i otkrio da je to postala – Device su popunile čitava dva sprata i postavile stražu na vrata. Nije odmah razumeo da su prisvojile zgradu kao svoj Krov unutar Ruideana, te da očekuju od njega da tu i ostane. U suštini, bile su spremne da premeštaju svoj Krov kako bi pratile svaki njegov korak. Zato je i morao da se sastaje s poglavarima na nekom drugom mestu. Najveći ustupak koji je uspeo da dobije od njih bilo je da se klone sprata na kome on spava; to ih je neizmerno zabavljalo. Čak ni Kar’a’karn nije kralj, jetko se podsećao. Već se dva puta selio na viši sprat, jer je Devica bilo sve više. U dokolici je pokušavao da proračuna koliko će ih još biti potrebno da mu preostane jedino spavanje na krovu.
To mu je bilo lakše nego da se preispituje kako je dopustio Moiraini da mu zađe pod kožu. Nije nameravao da joj otkrije svoje namere sve do dana kada će Aijeli krenuti. Tačno je znala kako da mu preusmeri osećanja, kako da ga naljuti do te mere da izgovori ono što nije želeo. Nikada se nisam toliko ljutio. Zašto mi je tako teško da ostanem pribran? Kako god, nije ga nikako mogla zaustaviti. Tako je mislio. Nije smeo da zaboravi kako u njenoj blizini uvek mora biti oprezan. Sve veće sposobnosti povremeno su ga navodile da bude neobazriv pred njom, dok je ona i dalje znala više od njega, pa makar on i bio moćniji, uza sve Asmodeanovo učenje.
Na neki način, činjenica da je i Asmodean saznao za njegove namere bila je manje važna od toga što je Rand izložio svoj naum Aes Sedai. Za Moirainu sam običan čobanin, donekle koristan za Kulu, dok me Asmodean vidi kao jedinu grančicu koja ga može spasti od potopa. Javila mu se čudna pomisao da bi jednom od Izgubljenih verovatno mogao verovati više nego Moiraini. Naravno, ni jedno ni drugo nisu zasluživali previše poverenja. Asmodean. Ako su ga sprege s Mračnim štitile od izopačenja u saidinu, morao je postojati još neki način zaštite. Ili pročišćenja.
Nevolja je bila u tome što su, pre ulaska u Senku, Izgubljeni bili među najmoćnijim Aes Sedai iz Doba Legendi, kada je štošta o čemu Bela kula i ne sanja bilo puka svakodnevica. Ako Asmodean ne zna način, onda način ne postoji. Mora postojati. Mora biti nečega. Neću samo da sedim i čekam ludilo i smrt.
Ovo je bilo potpuno budalasto. Proročanstvo mu je uredilo sastanak kod Šajol Gula. Nije znao kada će to biti, ali znao je da posle njega više neće morati da brine za svoj razum. Zadrhtao je, pa poče da se predomišlja oko pokrivača.
Trže se i uspravi na zvuk laganih koraka u hodniku. Rekao sam im! Ako ne mogu...
Ženu koja je u tom trenu odgurnula vrata, donoseći mu debele vunene pokrivače, nikako nije mogao očekivati.
Avijenda uđe i smesta zastade, odmeravajući ga hladnim plavozelenim očima. Više nego lepa žena, njegovih godina, nekadašnja Devica, nedavno beše odbacila koplje kako bi postala Mudra. Tamnocrvena kosa joj i dalje nije dosezala do ramena, te joj mrka marama kojom ju je povezala i nije zaista bila potrebna. Izgledala je pomalo nezgrapno s tim smeđim šalom, i pomalo razdraženo zbog dugačke sive suknje.
Rand oseti ubod ljubomore – primetio je njenu ogrlicu, nisku finih, ukrasnih srebrnih kovanica, od kojih svaka beše različita. Ko joj je to dao? Sigurno je niotkuda nije sama uzela; nije volela nakit. Pored niske nosila je samo još jednu široku narukvicu od slonovače, fino ukrašenu urezanim ružama. To je bio njegov poklon – još nije bio načisto da li mu je oprostila zbog njega. U svakom slučaju, ljubomora je bila glupost.
„Nisam te video već deset dana“, reče on. „Mislio sam da će te Mudre privezati uz mene čim saznaju da sam im zaprečio put u svoje snove.“ Prva veština koju je Rand odabrao da nauči Asmodeanu je bila veoma zanimljiva, sve dok nije shvatio koliko će dugo morati da ga podučava njoj.