„Čekaju me vežbe, Rande al’Tore.“ Ona će biti jedna od retkih Mudrih sposobnih da usmeravaju; njene vežbe su se delom odnosile i na to. „Nisam ja jedna od vaših mokrozemki, pa da se ne pomičem s jednog mesta kako bi mogao da me gledaš kad god poželiš.“ Uprkos tome što je poznavala Egvenu, pa i Elejnu, imala je neobično tvrdoglav stav prema mokrozemkama i mokrozemcima uopšte. „Ne sviđa im se to što si učinio.“ Govorila je o Amis, Bair i Melaini, tri Mudre šetačice kroz snove koje su je podučavale, i koje su se trudile da drže Randa na oku. Avijenda žalostivo odmahnu glavom. „Naročito su bile nezadovoljne kada sam ti dala do znanja da šetaju tvojim snovima.“
Zurio je u nju. „Rekla si im za to? Ali nisi mi zapravo ništa kazala. Domislio sam se sam, a shvatio bih, na kraju krajeva, i da ti nije izleteo mali nagoveštaj. Avijenda, one su mi same rekle kako mogu da razgovaraju s ljudima u snu. Jasno je šta je sledeči korak.“
„Zar bi hteo da se dodatno unizim i obeščastim?“ Glas joj je bio koliko-toliko miran, ali pogledom bi zapalila vatru na ognjištu. „Ni za jednog muškarca se ne bih obeščastila! Dala sam ti trag da slediš, i neću poreći svoju sramotu. Trebalo bi da te pustim da se smrzneš.“ Bacila mu je pokrivače tačno na glavu.
Svukao ih je s glave i bacio u stranu; razmišljao je šta da kaže. Ponovo đi’e’toh. Ova žena je bodljikava kao trnovito grmlje. Navodno, njen zadatak je glasio da ga podučava običajima Aijela – ali on je znao njeno pravo poslanje: uhoda u službi Mudrih. Koliko god da je uhođenje Aijelima zvučalo nečasno, to po svemu sudeći nije imalo uticaja na Mudre. Znale su da i on zna, ali ih iz nekog razloga to nije brinulo. Rand je bio voljan da ostavi sve kako jeste, dok god se i one tako vladaju. Kao prvo, Avijenda nije bila baš sjajan uhoda; skoro nikada ga nije ispitivala, a sopstvena narav joj je smetala da mu usadi osećanja besa ili krivice onako kako je to Moiraina činila. Kao drugo, povremeno, kada god bi zaboravila da se naoruža trnjem, bila je prilično prijatan saputnik. Barem je znao koga su Amis i ostale zadužile da motri na njega; da to nije zapalo Avijendi, zapalo bi nekome drugom – ko zna koliko bi mu trebalo da otkrije kome. Uostalom, nikada nije bila obazriva u njegovom prisustvu.
Met, Egvena, pa ponekad čak i Moiraina videli su u njemu Ponovorođenog Zmaja, ili barem pretnju muškarca kadrog da usmerava. Poglavari klanova i Mudre videle su Onoga Koji Dolazi Sa Zorom, čoveka kome je predskazano da će slomiti Aijele kao suve grančice; možda ga se i nisu plašili, ali su ga ipak posmatrali kao crvenu guju kraj koje moraju da žive. Šta god da je Avijenda videla u njemu, nije je sprečavalo da bude osorna kad god joj se prohte, što retko kada nije bio slučaj.
Neobična uteha, ali u poređenju sa ostalima, sasvim dovoljna. Nedostajala mu je. Čak je i brao cvetove nekog okoštalog, trnovitog žbunja koje raste oko Ruideana – krvavio je prste sve dok nije shvatio da može upotrebiti Moć – i slao joj ih, nekoliko puta; umesto gaisaina, cveće su nosile lično Device. Nikada mu, naravno, nije zahvalila.
„Hvala ti“, konačno je progovorio, dodirujući pokrivače. Činilo mu se da su oni dovoljno bezbedna tema. „Kakve su ovdašnje noći, izgleda da pokrivača nikad nije dosta.“
„Enaila me je zamolila da ti ih donesem, pošto sam već pošla da te posetim.“ Usne joj behu na ivici vragolastog osmeha. „Nekoliko sestara po koplju se brinulo da ti neće biti dovoljno toplo. Moram da se postaram da večeras upališ vatru, pošto sinoć nisi.“
Rand oseti priliv krvi u obraze. Znala je. Pa, kako i ne bi znala? Krvave Device, možda joj više ne kazuju sve, ali se i ne ustežu pred njom. „Zašto si želela da me vidiš?“
Neočekivano, ona prekrsti ruke ispod grudi i pređe dvaput sobu po dužini, pa stade i ljutito ga pogleda. „Ovo nije bio dar pažnje”, optužila ga je, mašući narukvicom prema njemu. „To si i priznao.“ Istina, premda mu se tada činilo da će, ako ne prizna, dobiti nož među rebra. „Bio je običan glupi poklon od muškarca koji ne zna, ili ga ne zanima šta će moje sestre po koplju misliti. Pa, ni ovo nema nikakvo značenje.“ Izvukla je nešto iz svoje vrećice i bacila mu na prostirku. „Ovo poništava dugovanja između nas.“
Rand podiže predmet i okrenu ga u rukama. Bila je to kopča za kaiš, oblikovana kao zmaj, od čvrstog čelika ukrašenog zlatom. „Hvala ti. Predivna je. Avijenda, ne postoji nikakav dug.“
„Ako nećeš da me razdužiš“, nepokolebljivo kaza ona, „onda baci to. Pronaći ću nešto drugo čime ću moći da poravnam dugove. To je obična drangulija.“
„Ne slažem se – čak mi se čini da ju je neko morao izraditi po porudžbini.“
„Ne umišljaj da to nešto znači, Rande al’Tore. Kada... kada sam se odrekla koplja – svojih kopalja i svog noža“ – nesvesno je prešla rukom preko pojasa gde je nekada stajao nož dugog sečiva – „oduzeli su mi čak i vrhove sa strela i dali ih kovaču, da od njih načini jednostavne poklone. Većinu sam razdelila prijateljima, ali Mudre su me primorale da imenujem tri muškarca i tri žene koje najviše mrzim, i naložile mi da svakome od njih podarim nešto što sam sopstvenim rukama načinila od svog oružja. Bair mi je kazala da ću se tako naučiti smernosti.“ Uspravnog držanja, ljutitog pogleda, grizla je svaku reč napola, i ništa na njoj nije delovalo smerno. „Stoga, nemoj misliti da to nešto znači. “
„Ne znači ništa“, reče Rand, tužno klimajući glavom. Istina, nije ni žudeo da to dobije neko značenje, ali do sada se radovao misleći da je možda počela da ga gleda kao prijatelja. Rila je čista glupost trpeti ljubomoru zbog nje. Pitam se kojoj je to mogao pokloniti?
„Avijenda, jesam li ja jedan od tih koje toliko mrziš?“
„Da, Rande al’Tore.“ Najednom je zazvučala promuklo. Za tren je okrenula lice u stranu, žmureći i podrhtavajući. „Mrzim te svim srcem. Mrzim te, i uvek ću te mrzeti.“
Nije se trudio da sazna zašto. Već ju je jednom pitao zašto je netrpeljiva prema njemu, i tom prilikom je umalo ostao bez nosa. Ipak, nije mu ništa odgovorila. Ali sada je tu bilo nešto više od netrpeljivosti koju je ponekad i zaboravljala. „Ako me stvarno mrziš“, neodlučno je progovorio, „zamoliću Mudre da pošalju nekog drugog da me podučava.“
„Ne!“
„Ali ako...“
„Ne!“ Njen otpor je ovog puta bio još žešći. Podbočila se i počela da mu preti prstom kao da želi da mu zabode svaku reč u srce. „Čak i ako mi Mudre dozvole da odstupim, ja imam toh, nuždu i dužnost prema svojoj skorosestri Elejni, da te čuvam. Pripadaš njoj, Rande al’Tore, i nijednoj drugoj ženi. Upamti to.“
Došlo mu je da podigne ruke u znak predaje. Ovog puta mu barem nije opisivala kako Elejna izgleda bez odeće; na neke aijelske običaje privikavao se s posebnom teškoćom. Ponekad se pitao da li su se ona i Elejna zaista složile oko ovog „čuvanja“. Nije verovao u to, premda su sve žene, ne samo Aijelke, često bile čudne. Uz to, pitao se od koga bi to Avijenda trebalo da ga štiti. Aijelke, izuzev Devica i Mudrih, delile su se na one koje u njemu vide otelotvorenje proročanstva, samim tim nešto više od krvi i mesa, i one koje ga smatraju krvavom gujom puštenom među decu. Mudre su bile bezmalo uporne kao i Moiraina u trudu da ga podvrgnu svojoj volji, a o Devicama nije ni želeo da razmišlja. Sve je to u njemu stvaralo silan gnev.
„Slušaj me sad. Poljubio sam Elejnu nekoliko puta, i mislim da joj se svidelo koliko i meni, ali nisam nikome obećan. Nisam više siguran ni da bi ona to želela.“ U roku od možda svega dva-tri časa napisala mu je dva pisma; jedno ga je nazivalo najmilijom svetlošću njenog srca, i drugim imenima od kojih su mu uši gorele, dok ga je drugo osudilo kao nemilosrdnog prokletnika koga nikada više ne želi da vidi i vređalo ga gore nego što bi Avijenda umela. Sa ženama nešto svakako nije u redu. „Ionako nemam vremena da razmišljam o ženama. Na umu mi je jedino da ujedinim Aijele, čak i Šaidoe, ako budem mogao. Ja...“ Zamukao je, sa razočaranim uzdahom. U prostoriju je upravo stupilo poslednje ljudsko biće koje mu je trebalo; nosila je srebrni poslužavnik sa staklenim bokalom vina i dve srebrne čaše – praćena zveckanjem nakita.