Nije bilo potrebno imenovati tu ženu, Elaidinu prethodnicu. Znale su o kome govori; takođe, Elaidi je svakoga dana sve teže padala i sama pomisao na ime prethodne Amirlin. Za sve sadašnje nedaće“ – sve! – bila je zaslužna ta žena.
„Nije lako“, odvrati Alvijarin ravnim glasom, „jer smo već podstakle glasine da je pogubljena.“ Ova žena je umesto krvi imala led. Elaida joj čvrsto uhvati pogled sve dok nije dodala zakasnelo: „Majko“, ali glas joj i dalje beše smiren, čak bezbrižan.
Elaida ošinu ostale pogledom, pa glasom poput čelika reče: „Džolina, zadužena si za tu potragu i istragu o njenom begu. Ni za jedno ni za drugo nisam čula ništa do žalbi na poteškoće. Možda će ti neka svakodnevna kazna pomoči da postaneš marljivija, kćeri. Zapiši koja bi to kazna bila, po tvom mišljenju, i dostavi mi pismo. Ako procenim da je... neprikladna, utrostručiću je.“
Džolinin svakidašnji osmeh nestao je zadovoljavajuće brzo. Zaustila je, ali Elaidin čvrsti pogled joj hitro zatvori usta. Najzad je napravila dubok naklon. „Kako zapovedate, majko.“ Reči behu stegnute, krotkost usiljena, ali bilo je dovoljno. Za sada.
„A šta se dogodilo s pokušajima da se vrate odbegle?“ Elaidin ton sad beše još grublji. Ovo se odnosilo na Plave Aes Sedai, koje su se razbežale čim je srušena vlast te žene. Nije bila sigurna hoće li ikada verovati ijednoj Plavoj. Opet, ne bi verovala nikome ko je pobegao umesto da prizna i pozdravi njen uspon. Pa ipak, Kula mora ponovo biti ujedinjena.
Ta dužnost je pripadala Džavindri. „Opet, postoje poteškoće.“ Džavindrino lice i dalje beše strogo, kao i uvek, ali videvši nemu oluju na Elaidinom licu, užurbano je oblizala usne: „Majko.“
Elaida odmahnu glavom. „Ne želim da slušam o poteškoćama, kćeri. Sutra ćeš izneti pred mene spisak svega što si učinila i svih preduzetih mera da svet ne otkrije raskol unutar Kule.“ Ovo je bilo životno važno; uzdignuta je nova Amirlin, ali Kula pred svetom mora izgledati jedinstvena i snažna kao i uvek. „Ako nemaš dovoljno vremena za posao koji ti polažem u ruke, možda bi trebalo da napustiš svoje mesto u Dvorani Kule. Moram razmisliti o tome.“
„To neće biti neophodno, majko“, zbrzala je žena strogog lica. „Sutra ćeš dobiti željeni spisak. Sigurna sam da će se mnoge povratiti veoma brzo.“
Elaida nije bila tako sigurna; koliko god da je to želela – Kula mora biti snažna; jednostavno mora! - ali dala je primer. Zamišljenost i briga ukazali su se u očima svih žena izuzev u Alvijarininim. Ako je Elaida spremna da se obruši na pripadnicu Ađaha kome je i sama pripadala, te da se još gore ophodi prema Zelenoj koja je bila uz nju od prvog dana, možda je njihova namera da kroz nju jednostavno zadovolje tradiciju bila pogrešna. Iako su je one uzdigle na Amirlin Tron, ona je sada zaista bila Amirlin. Još nekoliko primera narednih dana uspostaviće red. Ako bude neophodno, sve će one ispaštati dok ne počnu da mole za milost.
„U Kairhijenu, pored andorskih, ima i tairenskih vojnika“, nastavila je, ne obazirući se na oborene poglede. „Tairenske vojnike je poslao čovek koji je osvojio Kamen Tira.“ Šemerin čvrsto steže svoje punačke ruke, a Teslina se namršti. Samo je Alvijarin bila spokojna, poput zaleđenog jezera. Elaida zamahnu rukom i pokaza sliku dvojice muškaraca naoružanih munjama. „Pogledajte. Pogledajte! Ili će svaka od vas na kolenima i rukama čistiti podove! Ako nemate hrabrosti da pogledate običnu sliku, kako ćete prihvatiti ono što nas čeka? Kukavice Kuli nisu korisne!“
Polako su počele da podižu pogled, vrpoljeći se poput uzrujanih devojčica, nimalo nalik Aes Sedai. Jedino je Alvijarin pogledala bez oklevanja, i ostala smirena, koliko se moglo videti. Šemerin je kršila ruke, čak su joj i oči zasuzile. Nešto mora da se uradi sa Šemerin.
„Rand al’Tor. Muškarac koji može da usmerava.“ Reči sevnuše poput biča iz Elaidinih usta. Od njih se i njen stomak zgrčio, tako jako da joj se učinilo da će povratiti. Nekako je uspela da izgladi lice i nastavi pritisak, ispaljujući reči kao kišu kamenja. „Čovek kome je suđeno da skrene s uma i poseje užas koristeći Moć, pre nego što mu se život okonča. Ali to nije sve. Zahvaljujući njemu, Arad Doman, Tarabon i sve između njih pretvoreno je u buntovničke ruševine. Ako ga i ne možemo pouzdano okriviti za rat i glad u Kairhijenu, zasigurno možemo znati da će zbog njega izbiti još silniji rat, tamo između Tira i Andora, gde je Kuli neophodan mir! Neki šijenarski luđak propoveda o njemu pred ruljom Geldana, toliko silnom da joj se Alijandrina vojska ne može suprotstaviti. Najveća opasnost svih vremena nadvila se nad Kulu, najveća pretnja s kojom se svet od pamtiveka susreo, a vi je ne možete ni uzeti u usta? Ne možete pogledati njegovu sliku?“
Odgovorila joj je tišina. Jedino je Alvijarin izgledala kao da joj jezik nije okovan ledom. Većinom su zurile u mladića na slici, poput ptica omamljenih zmijskim pogledom.
„Rand al’Tor.“ Elaida oseti gorčinu na usnama. Jednom je imala tog mladića, naizgled tako nevinog, nadohvat ruke; ali nije prozrela šta on predstavlja. Njena prethodnica je znala – samo Svetlost zna koliko je dugo znala, a dozvolila mu je da divlja. Ta žena joj je pre nego što će pobeći, za vreme ispitivanja, otkrila poprilično, dosta toga u šta Elaida nije želela da poveruje – ako su Izgubljeni zaista na slobodi, možda je prekasno za sve – ali nekako je uspela da prećuti odgovore na poneko pitanje. Potom je umakla, izbegavši sledeće ispitivanje. Ta žena i Moiraina. Ta žena i Plava sestra su od početka znale sve. Elaida je bila rešena da ih obe vrati u Kulu. Tada će kazati sve što znaju, do poslednje mrve. Na kolenima će moliti za smrt pre nego što Elaida završi s njima.
Nagnala je sebe da nastavi, premda su joj se reči grušale u ustima. „Rand al’Tor je Ponovorođeni Zmaj, kćeri.“ Šemerinina kolena popustiše, tako da se svalila na pod. Nije bila jedina kojoj su kolena malaksala. Elaidin pogled ih je gnevno šibao. „U to nema sumnje. On je taj koga Proročanstva opisuju. Mračnije na putu da se oslobodi zatočeništva, a Ponovorođeni Zmaj će morati da se suoči s njim; u suprotnom, svet će pasti u vatrenu stihiju uništenja, sve dok i sam Točak vremena ne prestane da se okreće. A on je na slobodi, kćeri. Ne znamo gde je. Jedino znamo za desetak mesta na kojima sigurno nije. Više nije u Tiru. Nije ni ovde, u Kuli, bezbedno ograđen od svega, kao što bi trebalo da bude. Prizvao je razorni vihor na ovaj svet i moramo ga zaustaviti ako ikako mislimo da preživimo Tarmon Gai’don. Moramo ga držati u šaci, da bismo bile sigurne u njegovo učešće u Poslednjoj bici. Zar ijedna od vas veruje da će on voljno kročiti u sopstvenu, predskazanu smrt da bi spasao svet? Muškarac koji je verovatno već napola lud? Moramo ga sputati!“
„Majko“, zausti Alvijarin, onim razdražujuće bezosećajnim glasom, ali Elaida je prekide usplamtelim pogledom.
„Daleko je važnije da uhvatimo Randa al’Tora nego sve čarke u Šijenaru ili zatišja u Pustoši; važnije je nego hoćemo li pronaći Elejnu ili Galada; važnije je čak i od Mazrima Taima. Pronaći ćete ga. Sigurno! Kada vas sledeči put budem sazvala, svaka će mi, ponaosob, detaljno opisati šta je sve preduzela u tu svrhu. Sada možete poći, kćeri.“
Nakon talasa nemirnih naklona i zadihanih šapata „kako zapovedaš, majko“, umalo se ne dadoše u trk. Džolina je pomogla Šemerin da se uspravi na onemoćale noge. Neke sestre moraju poslužiti kao primer, da ostale ne bi iskliznule, a Žuta je bila pogodna za to. Bila je preslaba da učestvuje u ovom savetu. Naravno, ovakvom savetovanju će, u svakom slučaju, uskoro doći kraj. Dvorana će slušati njene reči, i usrdno ih poštovati.