Iako je na glavi nosila prozračnu maramu od crvene svile, lepota Isendrinog srcolikog lica ne beše nimalo umanjena. Njena duga tamna kosa i tamne oči nisu pripadale soju Aijela. Njene pune, napućene usne bile su izazovne, sve dok nije ugledala Avijendu. Tada joj se osmeh izmeni u nešto mučno. Osim marame, nosila je još desetak ogrlica od zlata i slonovače, od kojih neke behu ukrašene biserima i uglačanim draguljima. Obe ruke, pa čak i članci na nogama, behu joj natovareni istim brojem ukrasa. To je bilo sve. Na sebi nije imala ništa drugo. Nagnao se da ne skreće pogled s njenog lica, ali i pored toga, obrazi su mu goreli.
Avijenda je izgledala kao olujni oblak spreman da bljune munje, a Isendra kao žena koja shvata da će za koji tren biti živa ispečena. Rand je poželeo da je u Jami usuda, ili bilo gde drugde. Ipak, ustao je na noge; dostojanstvenije će delovati ako on njih posmatra s visine, nego ako bude obratno. „Avijenda“, zaustio je, ali nije se obazirala.
„Je li te neko poslao da to doneseš?“ upitala je ledenim glasom. Isendra otvori usta, očito spremna na laž, ali proguta pljuvačku i prošapta: „Ne.“
„Već si dobila upozorenje, sorda.“ Sorda je bila životinja srodna pacovu, sudeći po rečima Aijela, izuzetno podla i potpuno beskorisna; meso joj je bilo tako kiselo da ih čak ni mačke nisu rado jele kada bi ih ulovile. „Adelin je mislila da ti je poslednji put bio dovoljan da upamtiš.“
Isendra se zgrči i zatetura kao da će se onesvestiti.
Rand se pribrao. „Avijenda, nije važno da li ju je neko poslao ili ne. Pomalo sam žedan, a ako je bila tako ljubazna da mi donese vino, zaslužuje zahvalnost.“ Avijenda hladno pogleda u dve čaše i izvi obrve. Duboko je udahnuo: „Ne bi trebalo da bude kažnjena zato što mi je donela nešto da popijem.“ Trudio se da ne skreće pogled ka poslužavniku. „Mora da je svaka druga Devica pod Krovom pitala da li sam...“
„Device su je uzele k sebi jer ih je potkradala, Rande al’Tore.“ Avijendin glas bio je još suroviji kada se obraćala njemu. „Previše si se upleo u poslove Far Dareis Mai, i više nego što ti je trebalo biti dozvoljeno. Čak ni Kar’a’karn ne može da stane na put pravdi; ovo te se ne tiče.“
Namrštio se – i predao. Šta god da joj Device učine, Isendra je svakako zaslužila. Ne samo zbog ovoga. Doputovala je u Pustaru s Hadnanom Kaderom, ali Kader se nije potresao kada su je Device zarobile i kaznile time što će smeti da nosi samo nakit koji je pokušala da ukrade. Rand je učinio sve što je mogao da je ne pošalju u Šaru, sputanu kao koza, ili otpreme ka Zmajevom zidu potpuno golu, s jednom jedinom mešinom vode; nije mogao da ostane po strani kada ju je video kako moli za milost pošto je shvatila šta Device nameravaju. Jednom je već ubio ženu; ženu koja je nameravala da usmrti njega, ali sećanje ga je i dalje peklo. Bio je uveren da to neće moći ponovo da učini, pa makar mu život zavisio od toga. Budalasto, uz sve ženske Izgubljene koje verovatno traže njegovu krv ili nešto još gore, ali nije mogao drugačije. A budući da sebi ne bi dozvolio da ubije ženu, kako je mogao da stoji skrštenih ruku i prepusti jednu smrti – pa makar to i zaslužila?
U tome je bila nevolja. U bilo kojoj zemlji zapadno od Zmajevog zida, Isendru bi dočekala vešala ili dželatov panj zbog nečega što je znao o njoj. O njoj, Kaderu, i verovatno većini Kaderovih ljudi. Svi su bili Prijatelji Mraka. A nije mogao da ih razotkrije. Opet, nisu ni bili svesni da ih je prozreo.
Kada bi bilo ko od njih bio otkriven... Isendra se držala dobro, koliko je mogla, jer su i ropstvo i golotinja bili bolji od ležanja na suncu, vezanih ruku i nogu – ali kada bi pali šaka Moiraini, niko od njih ne bi bio u stanju da zadrži jezik za zubima. Aes Sedai su prema Prijateljima Mraka bile još nemilosrdnije; jezici bi im se veoma brzo razvezali. Asmodean je takođe doputovao u Pustaru trgovačkim kolima – još jedan Prijatelj Mraka, prema onome što su Kader i ostali znali, iako je imao veća ovlašćenja. Bez sumnje su mislili da je stupio u službu Ponovorođenog Zmaja po naređenju neke više sile. Rand je morao da čuva tajnu kako bi zadržao svog učitelja i sprečio mogućnost da Moiraina pokuša da ih ubije obojicu.
Srećom, niko nije postavljao pitanje zašto Aijeli tako pomno motre na trgovca i njegove ljude. Moiraina je to smatrala uobičajenom aijelskom sumnjičavošću prema strancima u Pustari, koja je u Ruideanu bila još izraženija; utrošila je silan trud ubeđujući Aijele da puste Kadera i njegov karavan u grad. Sumnjičavost je postojala; Ruark i ostali poglavari verovatno bi postavili stražu i da im Rand to nije zatražio, dok je Kader jednostavno bio zadovoljan što nije dobio koplje među rebra.
Rand pojma nije imao kako da razreši situaciju – ili da li to uopšte može. Prava zbrka. U pričama zabavljača, samo nitkovi dospevaju u ovakav tesnac.
Kada se uverila da se Rand više neće mešati, Avijenda se ponovo okrenu drugoj ženi. „Možeš ostaviti vino.“
Isendra se ljupko savi i položi poslužavnik kraj njegove postelje, neobično namrštena. Rand je tren kasnije shvatio da je pokušala da mu se osmehne a da Aijelka ne primeti.
„Sada ćeš otrčati“, nastavi Avijenda, „i ispričati sve što si uradila prvoj Devici koju sretneš. Trči, sorda!“ Isendra istrča, stenjući i kršeći ruke, ispraćena glasnim zvečanjem nakita. Avijenda se potom okrenu prema njemu. „Pripadaš Elejni! Nemaš pravo da zavodiš druge žene, a naročito ne nju!“ „Nju?“, zaprepasti se Rand. „Misliš da bih ja...? Veruj mi, Avijenda, da je poslednja žena na svetu, pobegao bih od nje koliko me noge nose.“
„Tako kažeš“, frknu ona. „Već sedam puta je šibana jer se prikradala tvom krevetu. Ne bi se toliko trudila da je ne ohrabruješ. Ona je stupila pred pravdu Far Dareis Mai i ne tiče se Kar’a’karna. Neka ti to bude današnja pouka o našim običajima. I upamti da pripadaš mojoj skorosestri!“ Nije mu dopustila da dođe do reči, već odjuri napolje, sa takvim izrazom na licu da je Rand pomislio kako Isendra neće ostati živa ako je Avijenda sustigne.
Duboko je uzdahnuo i sklonio poslužavnik i vino u ugao sobe. Nije mu padalo na pamet da pije nešto što bi mu Isendra donela. Pokušala je da dopre do mene sedam puta? Mora da je shvatila da se zauzeo za nju; sigurno se pitala šta još može dobiti ako joj je tako uzvratio za nekoliko izazovnih pogleda i osmeha. Stresao se od te misli koliko i od sve oštrije hladnoće. Radije bi pustio škorpiju u krevet. Ako je Device ne budu urazumile, možda će morati da joj kaže šta zna o njoj; to bi trebalo da okonča sve njene namere.
Pogasio je svetiljke i uvukao se u postelju u mrklom mraku, i dalje obučen i obuven, pa trapavo navuče sve pokrivače na sebe. Shvatio je da će, bez vatre, do jutra verovatno biti zahvalan Avijendi. Štit Duha kojim je branio svoje snove od upada sada mu se uspostavljao gotovo sam od sebe, pa se ipak nasmejao samom sebi – mogao je prvo da legne, pa da naknadno ugasi svetiljke koristeći Moć. Tako jednostavno, a on nikad nije ni pomislio da to uradi pomoću Moći.
Proveo je neko vreme ležeći, čekajući da toplota njegovog tela ugreje pokrivače. Nije shvatao kako ovo mesto po danu može biti tako vrelo, a po noći tako ledeno. Zavukao je ruku pod kaput i opipao poluzaceljeni ožiljak na boku. Ta rana, koju Moiraina nikada nije mogla potpuno da Izleći, doneče mu smrt. Bio je ubeđen u to. Njegova krvna stenama Šajol Gula. Tako su govorila Proročanstva.
Ne noćas. Neću da razmišljam o tome noćas. Imam još malo vremena. Ali ako se pečati sada krune pod običnim nožem, da li podjednako snažno drže...? Ne. Ne noćas.