„Device se skupljaju oko njega kao da mu duguju više nego sopstvenim klanovima“, dodade Bair. „Prvi put su dozvolile muškarcu da stupi pod Krov Devica.“ Amis je za tren izgledala kao da će nešto reći, ali očito nije želela da deli unutrašnje poslove Far Dareis Mai ni sa kim osim s Devicama Koplja, ili onima koje su to nekada bile.
„Poglavari nas više ne slušaju kao nekada“, promrsi Melaina. „Oh, kao i uvek, traže naše savete – nisu postali potpune budale – ali Bael mi više ne kazuje šta je govorio sa Random al’Torom, ili šta je Rand al’Tor govorio njemu. Kaže da moram pitati Randa al’Tora, a on mi poručuje da moram pitati Baela. Kar’a’karna ne mogu promeniti, ali Bael... Uvek je bio tvrdoglav, nesnosan čovek, ali sada je prestupio svaku granicu. Dođe mi da ga zveknem štapom po glavi.“ Amis i Bair se zakikotaše kao da su čule neku prefinjenu šalu. Ili su se jednostavno trudile da nakratko zaborave na promene.
„S takvim ti čovekom preostaju samo tri mogućnosti“, zacvrkuta Bair. „Drži se podalje od njega, ubij ga, ili se udaj za njega.“
Melaina se steže, a osunčano lice joj pocrvene. Egveni se za tren učinilo da će zlatokosa Mudra svakog časa odapeti reči još vrelije od svog lica. Utom oštar nalet vetra objavi Avijendin povratak – unela je ukrasni srebrni poslužavnik sa žuto pocakljenim čajnikom, fine porcelanske šoljice Morskog naroda i jednu kamenu teglu meda.
Drhtala je dok je sipala čaj – bez sumnje, ne beše zastala ni da se ogrne dok je bila napolju – i žurno podeli svima šolje i med. Naravno, nije poslužila Egvenu i sebe dok joj Amis nije zapovedila.
„Još pare“, kaza Melaina; kao da je ledeni vazduh ohladio njeno raspoloženje. Avijenda spusti šolju i ne otpivši čaj; pohitala je da dograbi mešinu, očito u trudu da nadomesti omašku s čajem.
„Egvena“, prozbori Amis srčući čaj, „kako bi Rand al’Tor podneo da ga Avijenda zamoli da spava u njegovim odajama?“ Avijenda se ukoči s mešinom u rukama.
„U njegovim...?“, zagrcnu se Egvena. „Ne možete joj to tražiti! Ne možete!“
„Glupa devojko“, promrmlja Bair, „ne želimo da deli postelju s njim. Hoće li i on to pomisliti kada ga upita? Hoće li to uopšte dozvoliti? Muškarci su čudna stvorenja u najmanju ruku, a on je još neobičniji, pošto nije odgajen među nama.“
„Svakako mu neće pasti na pamet ništa slično“, zaplete Egvena jezikom, pa uspori: „Mislim da neće. Ali to nije u redu. Zaista nije!“
„Molim da ne tražite to od mene“, progovori Avijenda, još poniznije nego što je Egvena smatrala mogućim. Prskala je vodom naokolo, grčevitim pokretima, stvarajući sve veće oblake pare. „Toliko toga sam naučila poslednjih dana, koliko ne provodim vreme s njim. Otkad ste dozvolile Egveni i Moiraini da me uče usmeravanju, napredujem još brže. Naravno, nisu bolje učiteljice od vas“, brže-bolje dodade, „ali žarko želim da učim.“
„Nećeš prekinuti učenje“, reče joj Melaina. „Nećeš morati da provodiš svaki čas s njim. Ako se potrudiš, bićeš samo neznatno usporena. Ionako ne učiš dok spavaš.“
„Ne mogu“, promumla Avijenda, povijene glave, gledajući u mešinu za vodu. Glasnije, i odlučnije, dodala je: „Neću.“ Podigla je glavu, a iz očiju joj sevnu plavozelena vatra. „Neću ponovo da budem tamo kada pozove onu uspijušu Isendru među svoje čaršave!“
Egvena razrogači oči. „Isendra!“ Videla je – i svim srcem osudila – besramnost s kojom su Device držale tu ženu bez odeće, ali – ovo! „Nisi valjda ozbiljna, on...“
„Tišina!“, prasnu Bair, poput biča. I kamen bi se okrunio pod njenim prodornim plavookim pogledom. „I jedna i druga! Obe ste mlade, ali čak i Device znaju da muškarci umeju biti budale, naročito kada nisu svezani sa ženom koja ih vodi.“
„Drago mi je“, procedi Amis, „što više ne suzbijaš svoja osećanja tako grčevito, Avijenda. Device su u tom pogledu budalaste podjednako kao i muškarci; dobro se sećam toga, i još i sad me je sramota. Oslobađanje osećanja pomućuje razum na tren, ali suzbijanie ga pomućuje trajno. Samo se trudi da ih ne oslobađaš previše često, ili onda kada je pametnije obuzdati se.“
Melaina se naže napred, oslonjena na ruke, dok se nije učinilo da će znoj s njenog lica početi da kaplje u vreli kotao. „Ti znaš svoju sudbinu, Avijenda. Bićeš Mudra, neizmerne snage i umešnosti, i ne samo to. Već imaš snagu u sebi – provela te je kroz prvo iskušenje, a provešće te i kroz ovo.“
„Moja čast“, promuklo kaza Avijenda, pa proguta pljuvačku, nemoćna da nastavi. Čučnula je, obgrlivši mešinu kao da upravo ona sadrži čast koja mora biti zaštićena.
„Šara je slepa za đi’e’toh“, reče joj Bair, uz jedva primetan trag saosećajnosti. „Ona vidi samo ono što mora biti, ono što će biti. Muškarci i Device bore se protiv sudbine čak i kada je jasno da će Šara nastaviti tkanje ne obazirući se na njihove napore – ali ti više nisi Far Dareis Mai. Moraš naučiti da uzjašeš sudbinu. Samo ako se prepustiš Šari moći ćeš da uspostaviš neku meru vlasti nad sopstvenim životom. Ako se budeš borila, Šara će te siliti i možda ti umesto zadovoljstva neće ostati ništa osim bede.“
Egveni je ovo zvučalo skoro istovetno kao predavanje koje je slušala o Jednoj moći. Da bi ovladala saidarom, moraš najpre da mu se predaš. Ako se boriš, naleteće na tebe divljački, ili će te uništiti; ako se predaš i počneš nežno da ga pokrećeš, učiniće kako želiš. Ali to nije objašnjavalo zašto traže ovo od Avijende. Upitala ih je to, i ponovo dodade: „Nije u redu.“
Umesto odgovora, Amis reče: „Hoće li je Rand al’Tor odbiti? Mi ga ne možemo primorati.“ Bair i Melaina su gledale u Egvenu podjednako pomno kao i Amis. Nisu želele da joj odgovore zašto. Lakše je naterati kamen da progovori nego nagnati Mudru da kaže nešto protiv svoje volje. Avijenda je zurila u svoje nožne prste, natmurena i potištena; znala je da će Mudre, na ovaj ili onaj način, postići ono što žele.
„Ne znam“, polako kaza Egvena. „Ne poznajem ga dobro kao nekada.“ Žalila je za tim, ali dogodilo se previše toga, čak i kada se izuzme njeno otkriće da ga voli samo kao brata. Njena obuka u Kuli i ovde, donela je podjednako mnogo promena kao i ličnost u koju se Rand pretvorio. „Možda će pristati, ako mu date dobar razlog. Mislim da mu se Avijenda dopada.“ Mlada Aijelka bolno uzdahnu, ne podižući glavu.
„Dobar razlog“, frknu Bair. „Kada sam ja bila mlada, muškarci su jedva čekali da im neka mlada žena ukaže toliku pažnju. Smesta bi otišli da naberu cveće za svadbeni venac.“ Avijenda se trže i jarosno pogleda Mudru; duh joj se pomalo vraćao. „Pa, pronaći ćemo neki razlog koji će biti prihvatljiv čak i za mokrozemca.“
„Ostalo je još nekoliko noći do tvog ugovorenog susreta u Tel’aran’riodu“, kaza Amis. „Ovoga puta, s Ninaevom.“
„Ta bi mogla mnogo da nauči“, dodade Bair, „kada ne bi bila tako tvrdoglava.“
„Do tada, tvoje noći su slobodne“, zaključi Melaina. „Osim ako ne posećuješ Tel’aran’riod bez nas.“
Egvena je naslutila da će to biti pomenuto. „Ne, naravno“, reče. Ne previše. Da je preterala, svakako bi to saznale.
„Jesi li uspela da pronađeš Ninaevine ili Elejnine snove?“, upita Amis. Bila je opuštena, kao da ne govori ni o čemu posebnom.
„Ne, Amis.“
Nalaženje puta u nečije snove bilo je mnogo teže od ulaska u Tel’aran’riod, Svet snova, naročito ako su ljudi bili međusobno udaljeni. Što su bili bliže, i što su bliskiji bili, to je bilo lakše. Mudre su još uvek zahtevale od nje da ne ulazi u Tel’aran’riod bez makar jedne od njih, ali tuđi snovi su možda bili i opasniji, na svoj način. U Tel’aran’riodu vladala je sobom i svojom okolinom prilično umešno, ukoliko neka od Mudrih ne bi odlučila da preuzme vodstvo. Sve je bolje upravljala tim tajnim svetom, ali i dalje nije bila ni blizu ijednoj od njih – posedovale su ogromno iskustvo. Ipak, ulaskom u nečiji san postaje se delom tog sna, i potreban je najveći mogući napor da se šetač ne ponaša onako kako sanjač želi – što ponekad uprkos svemu nije uspevalo. Mudre su veoma oprezno posmatrale Randove snove – nikada nisu sasvim ulazile u njih. Čak i tako, zahtevale su od nje da uči. Ako su rešile da je nauče šetanju snovima, namerile su da je nauče svemu što znaju.