Egvena svakako nije bila snebivljiva, ali svaki put kada su joj dopustile da vežba, sa njima, a jednom i sa Ruarkom, provela se veoma loše. Mudre su zaista vladale sopstvenim snovima, tako da su svi događaji u njima – kako rekoše da joj predoče opasnosti – bili njihovo delo, ali pravo zaprepašćenje je bilo to što ju je Ruark smatrao devojčicom, poput svojih najmlađih kćeri. Tom prilikom je popustila, samo na jedan koban trenutak. Posle toga je postala bezmalo puko dete; još nije mogla da pogleda tog čoveka a da se ne seti lutke koju je dobila kao nagradu za vredno učenje. I osećaja zadovoljstva zbog dara i pohvale koju je dobila. Amis je lično morala da joj oduzme lutku s kojom se, presrečna, igrala. Bilo je dovoljno loše što i Amis zna za to, a podozrevala je da se i Ruark priseća ponečega.
„Moraš nastaviti da se trudiš“, kaza Amis. „Imaš dovoljno snage da dopreš do njih, čak i kada su ovako daleko. Neće ti škoditi ni da saznaš kako zapravo gledaju na tebe.“
Nije bila tako sigurna u to. Elejna joj je bila prijateljica, ali Ninaeva je skoro čitave njene mladosti važila za Mudrost Emondovog Polja. Verovala je da bi Ninaevini snovi bili još gori od Ruarkovih.
„Večeras ću spavati dalje od šatora" nastavi Amis. „Ne previše daleko. Ako pokušaš, lako ćeš me naći. Razgovaraćemo ujutru, ako te ne budem sanjala.“
Egvena prigušeno zaječa. Amis ju je vodila u Ruarkove snove – sama bi ostajala samo po trenutak, jedva dovoljno da otkrije kako Ruark u njoj još uvek vidi neizmenjenu mladu ženu kojom se oženio – a Mudre su do sada pri svakom pokušaju bile okupljene u istom šatoru.
„Pa“, progovori Bair trljajući ruke, „čule smo što je trebalo čuti. Vi slobodno ostanite, ali ja osećam da sam dovoljno čista za postelju. Nisam tako mlada kao vi.“ Bez obzira na starost, verovatno bi mogla pretrčati duži put od svih prisutnih žena, noseći ih na rukama sve do kraja.
Dok je Bair ustajala na noge, Melaina progovori, s neočekivanim oklevanjem. „Treba mi... Moram da te zamolim za pomoć, Bair. I tebe, Amis.“ Starija žena ponovo sede, pa i jedna i druga s pažnjom pogledaše Melainu. „Molim vas... priđite Dorindi u moje ime.“ Zbrzala je ove poslednje reči.
Amis se široko nasmeši, a Bair se glasno zakikota. Avijenda je očito razumela, pošto je bila pomalo unezverena, ali Egvena ništa nije shvatala.
Bair se nasmeja: „Uvek si pričala kako ti ne treba muž, kako ga ne želiš. Ja sam već sahranila trojicu, i ne bi mi škodio još jedan. Veoma su korisni kad noću zahladni.“
„Svaka žena ima pravo da promeni mišljenje.“ Melainin glas bio je postojan, ali rumenilo njenih obraza je dovoljno govorilo. „Ne mogu da se klonim Baela, a ne
mogu ni da ga ubijem. Ako me Dorinda prihvati kao svoju sestro-ženu, napraviću svadbeni venac i položiti ga pred Baelove noge.“
„Šta ako ga on ne podigne, već ga pregazi?“, želela je Bair da zna. Amis se zaljulja od smeha, plješćući se rukom po butini.
Egveni se činilo da ta mogućnost nije prevelika, bar što se aijelskih običaja tiče. Ako Dorinda poželi da prihvati Melainu kao sestroženu, Bael se neće mnogo pitati. Tačnije, više se nije potresala što muškarac ovde može imati dve žene. Recimo da nije. Različite zemlje imaju različite običaje, podsetila je samu sebe. Nikada nije imala volje da postavi takvo pitanje, ali zanimalo ju je postoje li i Aijelke koje imaju dva muža. Bili su oni čudan narod.
„Želim da mi budete kao prvosestre u ovome. Mislim da me Dorinda dovoljno voli.“
Čim je Melaina izgovorila ove reči, smeh njenih sagovornica postade nešto drugačiji. Smejale su se, ali sada su je grlile, govoreći joj da su srećne zbog nje i da će joj s Baelom biti dobro. Amis i Bair su očito smatrale da je Dorindin pristanak izvestan. Sve tri izađoše, držeći se za ruke, smejući se i kikoćući se poput devojčica. Ipak, setile su se da napomenu Egveni i Avijendi da raspreme šator.
„Egvena, da li bi neka žena iz tvoje domovine mogla da prihvati sestroženu?“, upita Avijenda; štapom je svlačila pokrov sa otvora za dim.
Toplota smesta poče da čili i Egvena zažali što tu dužnost nisu ostavile za kraj. „Ne znam“, odgovori dok je hitro prikupljala čaše i posude. Staera je takođe završila na poslužavniku. „Mislim da ne bi. Možda ako je u pitanju veoma bliska prijateljica“, brzo dodade; nije želela da zvuči kao da ocrnjuje aijelske nazore.
Avijenda samo progunđa nešto i poče da podiže bočne zastore.
Egveni zubi zacvokotaše glasno poput šoljica za čaj i bronzanih sečiva na poslužavniku; požurila je napolje. Mudre su se oblačile bez žurbe, kao da je noć sasvim prijatna i kao da su u spavaćim odajama nekog uporišta. Jedna prilika u beloj haljini osvetljenoj mesečinom preuze poslužavnik od Egvene, te ona smesta poče da traga za svojim ogrtačem i cipelama. Nije ih bilo među preostalom odećom na zemlji.
„Vratila sam ti odeću u tvoj šator“, kaza Bair vezujući gajtane svoje košulje. „Neće ti trebati još neko vreme.“ Egvena oseti kako joj stomak tone sve do peta. Skakutala je u mestu i mahala rukama, uzaludno se trudeći da se zagreje; barem joj nisu naredile da prekine. Najednom je shvatila da je prilika s poslužavnikom, u snežnobeloj haljini, previsoka čak i za Aijelku. Škrgutala je zubima, streljajući Mudre pogledom – nije ih bilo briga hoće li se, cupkajući, smrznuti nasmrt. Aijelke očito nisu marile hoće li ih muškarci videti bez odeće, bar kada su gai’šaini u pitanju, ali ona jeste!
Tren potom, pridružila im se i Avijenda; kada vide kako Egvena poskakuje, jednostavno je stala – nije se potrudila da traži sopstvenu odeću. Hladnoća joj, koliko se moglo videti, nije smetala ništa više nego Mudrima.
„Dobro“, kaza Bair zamotavši šal oko ramena. „Ti, Avijenda, ne samo što si tvrdoglava kao muško, već zaboravljaš i najjednostavnije zadatke koje si obavljala nebrojeno puta. Egvena, ti si podjednako jogunasta, a misliš i da ti je dozvoljeno da prihvatiš naš poziv bez ikakve žurbe. Ponadajmo se da će, kada optrčite oko logora pedeset puta, vaša tvrdoglavost biti prekaljena; da će vam um biti pročišćen i da ćete upamtiti kako se odgovara na poziv, i kako se obavljaju zaduženja. Polazite.“
Avijenda bez reči polete ka obodu logora, vešto preskačući šatorske konopce u senkama. Egvena je oklevala samo jedan tren, pa krenu za njom. Aijelka je malo usporila, da bi joj dozvolila da je sustigne. Utrnula je od hladnoće noćnog vazduha, a ni popucala kamenita glina pod nogama nije bila ništa bolja – nožni prsti su joj čak propadali kroz nju. Avijenda je trčala bez ikakvog napora. Kada stigoše do poslednjeg šatora i skrenuše ka jugu, Avijenda upita: „Znaš li zašto toliko vredno učim?“ Glas joj nije bio izmenjen, ni hladnoćom niti naporom trčanja.
Egvena je toliko drhtala da je jedva prozborila: „Ne. Zašto?“
„Zato što Bair i ostale uvek upiru prstom u tebe i govore mi kako lako učiš, kako ništa ne moraju da ti ponavljaju. Kažu da bi valjalo da se ugledam na tebe.“ Popreko je pogledala Egvenu, i obe se zasmejaše, onako u trku. „To je jedan deo razloga. Ono što učim...“ Avijenda odmahnu glavom; čak i na slabašnoj mesečini videlo se da je zadivljena. „Pa i sama Moć – nikada se nisam tako osećala. Tako živa. Osećam i najtananiji miris, i najmanji dašak vazduha.“
„Opasno je držati se predugo ili previše jako“, kaza Egvena. Trčanje ju je, uistinu, pomalo zagrejalo, mada se još povremeno grčila. „Već sam ti to rekla, a znam da su i Mudre.“