Avijenda samo šmrknu. „Zar misliš da bih probola sopstveno stopalo kopljem?“
Neko vreme su trčale ćutke.
„Je li Rand stvarno..najzad progovori Egvena. Hladnoća joj nije smetala da to izgovori; zapravo je ponovo počinjala da se znoji. „Mislim na Isendra.“ Nije imala snage da jasnije kaže šta želi.
Konačno, Avijenda polako prozbori: „Mislim da nije.“ Zvučala je ljutito. „Ali zašto se ona nije opametila posle šibanja, kad već nije zagrejan za nju? Ona je strašljiva mokrozemka, kukavica koja čeka da joj muškarci sami dođu. Videla sam kako ju je gledao, iako se trudio da to sakrije. Uživao je u pogledu.“
Egvena se zapitala da li je njena prijateljica i na nju gledala kao na strašljivu mokrozemku. Verovatno nije, čim su bile prijateljice. Ali Avijenda nikada nije naučila da razmisli hoće li svojim rečima možda nekoga povrediti; verovatno bi bila zapanjena kada bi znala da Egvena na takvo šta pomišlja.
„Kako su je Device odenule“, snebivljivo priznade Egvena, „svaki bi je muškarac gledao.“ Prisetila se da je i sama na otvorenom bez komadića odeće, pa posrnu i umalo pade, prestrašeno gledajući oko sebe. Koliko je mogla videti, nije bilo nigde nikoga. Čak su i Mudre već bile u svojim šatorima. U toploj postelji. Preznojavala se, ali svaka kap koja je izbila iz nje bila je kao led.
„On pripada Elejni“, ratoborno kaza Avijenda.
„Priznajem da ne poznajem vaše običaje sasvim, ali naši običaji su drugačiji. On nije obećan Elejni.“ Zašto ga branim? Pa njega bi trebalo išibati! Ali iskrenost ju je naterala da nastavi. „Čak i Aijeli imaju pravo da odbiju ženu.“
„Ti si njena skorosestra, kao što smo i ti i ja“, bunila se Avijenda, pomalo usporivši, da bi ponovo ubrzala trk. „Zar me nisi zamolila da ga čuvam u njeno ime? Zar ne želiš da on pripadne njoj?“
„Naravno da želim. Ako i on želi.“ Ovo nije bilo sasvim iskreno. Želela je Elejni svu moguću sreću, i ljubav s Ponovorođenim Zmajem u koga je bila zaljubljena; bila je spremna na sve osim neposredne grubosti kako bi Elejna dobila ono što želi. Možda bi bila i gruba, ako bi zaista ustrebalo. Aijelke su bile nepojmljivo otvorene za Egvenu. „U suprotnom, ne bi bilo pravo.“
„On joj pripada“, odlučno ponovi Avijenda.
Egvena uzdahnu. Avijenda jednostavno nije želela da shvati ničije običaje do svojih. Aijelka je još uvek bila zapanjena što Elejna ne želi da zaprosi Randa i što ta dužnost uopšte može biti poverena muškarcu. „Sigurna sam da će se Mudre sutra urazumiti. Ne mogu te naterati da spavaš u istoj sobi s muškarcem.“
Avijenda je pogleda vidno iznenađena. Za trenutak, njena spretnost pokleknu – povredila je jedan nožni prst udarivši o razrovanu zemlju, pa sasu nekoliko psovki koje bi i Kaderovi kočijaši s pažnjom saslušali i zbog kojih bi Bair smesta posegnula za plavim trnom – ali nije zastala. „Ne razumem zašto te to toliko brine“, rekla je, nakon poslednje psovke. „Spavala sam uz muškarce mnogo puta kada smo išli u pljačkaške pohode; po hladnijim smo noćima i delili postelju – a tebe i dalje brine što ću spavati u njegovoj blizini. Je li i to deo vaših običaja? Primetila sam da nećeš da se preznojavaš pod šatorom s muškarcima. Zar ne veruješ Randu al’Toru? Možda ne veruješ meni?“ Pred kraj joj se glas stišao u nesiguran šapat.
„Naravno da ti verujem“, gorljivo se pobunila Egvena. „Verujem i njemu. Samo...“ Zamukla je; nije umela da nastavi. Aijelsko poimanje pristojnosti bilo je u ponečemu strože od onog uz koje je vaspitana, dok bi Ženski krug njenog rodnog sela bio sablažnjen ili čak razjaren kada bi saznao za neke druge stvari. „Avijenda, ako je tu nekako upletena tvoja čast...“ Ovo su bile pipave teme. „Mudre te sigurno neće terati da kršiš svoju čast, ako im sve objasniš.“
„Nema tu šta da se objašnjava“, bezizražajno odvrati Aijelka.
„Jasno mi je da ne razumem đi’e’toh...“ zausti Egvena, ali Avijenda se zasmeja.
„Kažeš da ga ne razumeš, Aes Sedai, pa ipak pokazuješ da živiš poštujući ga.“ Egvena je žalila što se i dalje drži te laži pred njom – uložila je silan napor da ubedi Avijendu da je zove jednostavno Egvena, a Aijelka se ipak još nije odvikla – ali ako je želela da joj neko poveruje, morala se svima tako predstaviti. „Ti si Aes Sedai, dovoljno snažna u Moći da nadvladaš Amis i Melainu zajedno“, nastavi Avijenda, „ali obećala si da ćeš ih poštovati, te ribaš posuđe i trčiš kad god ti narede. Možda ne razumeš đi’e’toh, ali slediš njegovu stazu.“
Naravno, to nije bilo ni približno isto. Škrgutala je zubima i radila kako joj se kaže jer je to bio jedini način da nauči da šeta kroz snove – a želela je da uči, da nauči sve, više nego išta drugo. I sama pomisao da bi mogla živeti pod tim glupim đi’e’tohom bila joj je besmislena. Jednostavno je činila ono što mora, i samo ako mora. Vraćale su se na mesto s koga su krenule. Čim joj je stopalo dodirnulo tu tačku, Egvena reče: „Ovo je jedan“, pa nastavi da trči kroz tamu, sama sa Avijendom, iako je mogla da se vrati u svoj šator a da niko ne sazna. Avijenda je ne bi odala, ali Egveni ni na pamet nije padalo da prekine pre pedesetog kruga.
6
Dveri
Rand se probudio u potpunoj tami, i ležao je pod pokrivačem pokušavajući da se seti šta ga je to probudilo. Postojao je neki povod. Nije to bio san; sanjao je kako uči Avijendu da pliva u jezercetu u Vodenoj šumi, daleko u svom zavičaju, u Dvema Rekama. Nešto drugo. Tada je to ponovo osetio, kao tračak trulog izopačenja na povetarcu. Dopiralo je ispod vrata. Zapravo, to i nije bio miris, već nečije prisustvo s druge strane – samo što su mu čula tako govorila. Trulež, poput strvine koja danima leži u ustajaloj vodi. Ponovo je počelo da čili, ali ovoga puta nije nestalo.
Zbacio je ćebad i ustao, pa se obavi saidinom. Unutar Praznine, zasićen Moći, osetio je kako mu telo podrhtava, ali hladnoća je već bila daleka. Oprezno je otvorio vrata i istupio. Lučni prozori sa obe strane hodnika propuštali su slapove mesečine. Nakon mrklog mraka sobe, učinilo mu se kao da je svanuo dan. Ništa se nije pomeralo, ali osećao je... nešto... kako se približava. Nešto opako. Nešto nalik izopačenju na Moći koje je urlalo u njemu.
Jedna ruka mu posegnu u džep kaputa, da ugrabi malenu izrezbarenu figuru okruglastog čoveka s mačem preko kolena. Bio je to angreal uz čiju je pomoć mogao da usmerava više nego što bi inače bilo bezbedno. Ipak, mislio je da to neće biti potrebno. Ko god da je stajao iza ovog nasrtaja na njega, nije bio svestan s kim se ovog puta upliće. Nije trebalo da dopuste da se probudi.
U jednom trenutku je zastao. Bio je spreman da se bori protiv bilo čega što ga je moglo čekati, ali činilo mu se da se to još uvek nalazi ispod njega, tamo gde Device neometano spavaju, sudeći po tišini. Uz malo sreće, ako ne bude morao da se sjuri dole i zapodene bitku među svima njima, neće ih ni uznemiriti. Ako bi ih probudio, sigurno ne bi ostale po strani. Lan je govorio kako je najpovoljnije, ako je ikako moguće, odabrati mesto za bitku i spremno dočekati neprijatelja.
Nasmešio se, pa zatrupka čizmama uz najbliže kružno stepenište, penjući se još više, sve dok nije stigao do najvišeg sprata. Najviši nivo zgrade činila je ogromna odaja s blago zasvođenom tavanicom, puna raštrkanih, spiralno isklesanih stubova. Otvoreni lučni prozori sa svih strana poplavili su svaki ugao prostorije mesečinom. Prašina i pesak na podu još su pokazivali poluvidljive tragove stopa od njegove prethodne i jedine posete ovom mestu – i nijedne druge. Nije moglo biti bolje.
Krupnim koracima prešao je u središte sobe, u centar mozaičkog, drevnog simbola Aes Sedai širokog deset stopa. Prikladno mesto. „Pod ovim znamenjem, osvajač će biti.“ Tako su proročanstva Ruideana govorila o njemu. Stopala mu behu razdeljena krivudavom linijom – jedna noga stajala je na crnoj suzi koju sada nazivaju Zmajevim očnjakom, oličenjem zla, a druga na beloj polovini, nazvanoj Plamenom Tar Valona – što je za neke ljude bio zaštitni znak same Svetlosti. Pravo mesto za borbu između Svetlosti i tame. Trulež je stupala sve bliže, a osećao se i miris nagorelog sumpora. Najednom, prilike se pokrenuše, kao da su iznikle iz senki stepeništa, iz mraka do kog mesečina nije dopirala. Dobile su obličja tri crna psa, crnja od same noći i ogromna, poput omanjih konja. Obazrivo su kružili oko njega, streljajući ga srebrnim pogledima. Prepun Moći, Rand je čuo kako im srca kucaju poput ogromnih bubnjeva; međutim, disanje im nije čuo. Možda i nisu disali.