Sve sem Alvijarin odoše.
Pošto su se vrata zatvorila' iza ostalih, dve žene su se dugo posmatrale. Alvijarin je bila prva, prva od svih koja je saslušala i podržala optužbe protiv Elaidine prethodnice. Alvijarin je takođe vrlo dobro znala zašto je baš njoj, a ne nekoj od Crvenih, pripala ešarpa Čuvara. Crveni ađah je jednoglasno podržavao Elaidu, ali Beli nije; a bez usrdne podrške Belih, možda ne bi ni pridobila ostale. Možda bi u tom slučaju Elaida boravila u ćeliji umesto na Amirlin tronu. Pod uslovom da joj glava, na radost gavranova, ne bi ukrasila vrh nekog koca. Alvijarin se nije dala zaplašiti tako lako kao ostale, ako se, uostalom, ikako i mogla zaplašiti. Njen postojani pogled odavao je stav jednakosti s Elaidom. Neko pokuca na vrata i taj zvuk preglasno prekide tišinu.
„Napred!“, prasnu Elaida.
Jedna od Prihvaćenih, bleda, mršava devojka, neodlučno kroči u sobu i smesta napravi tako dubok naklon da joj se bela haljina ukrašena trakama u sedam boja potpuno razastrla po podu. Sudeći po njenim raširenim plavim očima, i pogledu uprtom u pod, očito je primetila raspoloženje žena koje su maločas izašle. Ako su Aes Sedai odavde izlazile rastresene, jedna Prihvaćena će začelo biti u velikoj opasnosti. „M-majko, gazda F-Fejn je stigao. Rekao je d-da ćete ga primiti b-baš sada.“ Devojka se zanese, i dalje čučeći, za dlaku izbegavši da se preturi od čistog straha.
„Onda ga pošalji ovamo, devojko, umesto što ga zamaraš čekanjem“, zareza Elaida, iako bi ogulila devojci kožu s leđa da nije zadržala tog muškarca ispred vrata. Gnev koji se u njoj gomilao zbog Alvijarin – nije želela da razmišlja da li se možda usteže da ga iskaže – počeo je da ključa. „Usput, ako ne možeš naučiti da pravilno govoriš, možda ćeš se bolje snaći u kuhinji nego u Amirlininom predvorju. Dakle? Hoćeš li učiniti kako ti je naređeno? Polazi, devojko! I reci nadzornici polaznica da te što pre nauči hitrom izvršavanju naređenja!“
Devojka procvili nešto što se moglo prihvatiti kao pravilan odgovor i izlete iz prostorije.
Elaida se pribrala, uz nemali napor. Nije brinula hoće li Silvijana, nova nadzornica polaznica, obeznaniti devojku batinama, ili je pak pustiti da se provuče uz očitanu bukvicu. Jedva da je i primećivala polaznice i Prihvaćene kada joj nisu stajale na putu, a još je manje brinula za njih. Alvijarin je ona želela da vidi poniženu, na kolenima. Ali sada je tu bio Fejn. Doclirnula je usnu prstom. Taj koščati čovečuljak ovećeg nosa pojavio se u Kuli pre svega dva-tri dana, u nezgrapno prevelikoj, nekada finoj ali sada otrcanoj odeći, i zatražio sastanak s Amirlin. Izuzev slugu Kule, muškarci su ovamo dolazili samo pod strahovitim pritiskom ili u izuzetnoj nuždi, pa ipak niko nije tražio da govori sa Amirlin. Budala, činilo se, ili možda maloumnik; tvrdio je da dolazi iz Lugarda u Murandiji, ali je govorio raznim narečjima, često ih menjajuči i usred rečenice. Pa ipak, mogao je biti koristan.
Alvijarin ju je još uvek posmatrala, tako ledeno i strpljivo da joj se u očima videla samo senka neizgovorenih pitanja o Fejnu. Elaidino lice očvrsnu. Malo joj je nedostajalo da posegne za saidarom, ženskom polovinom Istinskog izvora, da iskoristi Moć kako bi vratila ovu ženu tamo gde pripada; ali to bi bio pogrešan korak. Alvijarin bi možda pružila otpor, što bi izazvalo tuču kakva pre dolikuje koškanju seljančura u štali nego dokazivanju Amirlininog autoriteta. Pa ipak, Alvijarin će pre ili kasnije morati da poklekne pred njom, kao i sve ostale. Prvi korak će biti tajanstvenost oko gazda Fejna, kako god da mu je pravo ime.
Padan Fejn otrese misli o uspaničenoj mladoj Prihvaćenoj čim je kročio u Amirlininu radnu sobu; bila je prilično zgodna, a voleo je kada takve podrhtavaju kao ptica u šaci, ali sada je bilo važnijih stvari. Protrljao je dlanove, povio glavu onoliko koliko je bilo potrebno, dovoljno ponizno, ali dve žene isprva nisu ni primetile njegov ulazak; potpuno su se unele u međusobno odmeravanje pogledima. Poželeo je da ispruži ruku i opipa napetost između njih. Napetost i raskol rasplitali su se širom Bele kule. Vrlo dobro. Napetost se može raspiriti, raskol iskoristiti po potrebi.
Začudilo ga je što je zatekao Elaidu na Amirlin tronu. Ipak, bilo je to bolje od onoga što je očekivao. Čuo je da je njena prethodnica bila umnogome čvršća žena. Stroža, da, i surovija, ali i krhkija. Takve je, naravno, teže saviti, ali ih je mnogo lakše slomiti. Ako ijedna od tih mogućnosti bude neophodna. Ipak, sve Aes Sedai, pa čak i Amirlin, bile su mu približno iste. Budale. Opasne budale, uistinu, ali povremeno korisne.
Kada su konačno shvatile da je tu, Amirlin se pomalo namrštila što je uhvaćena nespremna, dok Čuvar hronika ostade nepokolebana. „Sada možeš ići, kćeri“, kruto progovori Elaida, blago ali jasno naglašavajući „sada“. Oh, da. Napetost, i pukotine u njihovoj moći. Pukotine u koje se može usaditi seme. Fejn se povrati sa ivice kikotanja.
Alvijarin uz oklevanje napravi najblaži mogući naklon i žurno napusti sobu. Usput ga je odmerila pogledom, bezizražajnim ali obespokojavajućim. Nesvesno se zgrčio, i stegao ramena u odbranu; gornja usna mu je zadrhtala kao da će zarežati za njenim vitkim leđima. Povremeno bi ga obuzeo osećaj da ona zna previše o njemu, ali nije mogao reći zašto. To hladno lice, hladne oči, nikada se nisu menjali. Sve vreme je želeo da se izmene. Strah. Agonija.
Vapaj za milost. Zamalo da se nasmeje toj pomisli. To bi, naravno, bilo bez svrhe. Nije mogla znati ništa. Uz malo strpljenja, s njom i njenim večito postojanim pogledom biće svršeno.
Kula je u svojim osiguranim sobama skrivala neke predmete koji zaista zavređuju malo strpljenja. Tu je bio Rog Valera, bajkoviti Rog koji će pred Poslednju bitku pozvati mrtve junake da vaskrsnu iz grobova. Čak ni mnoge Aes Sedai nisu bile svesne ovoga, ali on je imao njuh za takve stvari. Bodež je bio tu. I odavde je osećao njegovu silu. Mogao je pokazati prstom u njegovom pravcu. Bodež mu je pripadao, bio je deo njega, ali ove Aes Sedai su ga ukrale i zatrpale negde u Kuli. Bodež bi mu nadomestio toliko izgubljenog; nije bio siguran kako, ali je znao da bi. Toliko izgubljenog u Aridolu. Bilo bi previše opasno vratiti se u Aridol; možda bi ponovo bio zatočen. Zadrhtao je. Koliko je samo dugo bio zarobljen. Nikada više.
Naravno, to mesto više niko ne zove Aridol, već Šadar Logot. Mesto gde Senka čeka. Prikladno ime. Toliko se toga promenilo. Čak i sam Padan Fejn. Mordet. Ordejt. Ponekad nije bio siguran koje mu ime zaista pripada, i ko je on u stvari, ali jedno je zasigurno znao: svi koji su verovali da ga poznaju bili su u užasnoj zabludi. Sada je bio preobražen. Nezavisna moć, izvan svake druge sile. Pre ili kasnije, svi će to shvatiti.
Trgao se, shvativši da je Amirlin progovorila. Isprevrtao je um i pronašao njene reči. „Tako je, majko, ovaj kaput mi zaista dobro pristaje.“ Skliznuo je dlanom niz crni somot, da pokaže koliko mu se sviđa, kao da ruho uopšte nosi ikakvu važnost. „Vrlo je dobar ovaj kaput. Zahvaljujem vam veoma srdačno, majko.“ Spremno je očekivao njen trud da ga razmekša, bio je spreman da klekne i poljubi joj prsten, ali ovog puta nije okolišala.
„Reci mi nešto više o Randu al’Toru, gazda Fejne.“
Fejnov pogled je odlutao do slike dvojice muškaraca; dok ju je posmatrao, leđa mu se ispraviše. Al’Torov portret uticao je na njega jednakom snagom kao što bi i sam mladić; dosipao je gnev i mržnju u njegove vene. Zaslugom tog mladića pretrpeo je nezapamćen bol, bol koga nije želeo da se seća, patnju daleko goru od bola. Bio je potpuno slomljen, i iznova zaceljen zbog al’Tora. Svakako, to zaceljenje mu je pružilo i sredstva osvete, ali to je bilo nebitno. Pred njegovom žudnjom za uništenjem Randa al’Tora, sve ostalo beše pomračeno.
Kada se okrenuo natrag prema Amirlin, pogledao ju je u oči i ne primetivši da se drži zapovednički koliko i ona. „Rand al’Tor je domišljat i lukav, i ne haje ni za šta do za sopstvenu moć.“ Glupa ženetina. „Nikada ne možeš predvideti njegov potez.“ Ali ako mu ona pomogne da se dokopa al’Tora... „Veoma ga je teško usmeriti – izuzetno teško – ali verujem da je moguće.