Robert Džordan
Brendon Sanderson
Oluja na obzorju
Mariji Sajmons i Alanu Romančiku, bez kojih ove knjige ne bi bilo.
PREDGOVOR
Novembra 2007. primio sam telefonski poziv koji mi je promenio život. Harijet Makdugal, žena i urednica pokojnog Roberta Džordana, pozvala me je da me pita da li bih bio voljan da završim poslednju knjigu Točka vremena.
Novembra 2007. primio sam telefonski poziv koji mi je promenio život. Harijet Makdugal, žena i urednica pokojnog Roberta Džordana, pozvala me je da me pita da li bih bio voljan da završim poslednju knjigu Točka vremena.
Za one koji ne znaju da je gospodin Džordan preminuo, žao mi je što ja to moram da im saopštim. Sećam se kako sam se ja osećao kada sam - besposleno prelistavajući stranice na internetu 16. septembra 2007. godine - to otkrio. Bio sam zgranut, zatečen i obeshrabren. Taj predivni čovek, koji je za mene bio pravi heroj kada je reč o mojoj karijeri pisca, preminuo je. Svet se iznenada promenio.
Zenicu sveta prvi put sam kupio 1990, kada sam kao tinejdžerski ovisnik o epskoj fantastici ušao u knjižaru na uglu u koju sam odlazio. Smesta sam postao zaljubljenik i željno iščekivao Veliki lov. Za sve ove godine, mnogo puta sam pročitao te knjige, često iznova iščitavajući čitav serijal kada bi izašla neka nova knjiga. Vreme je prolazilo i ja sam poželeo i rešio da postanem pisac epske fantastike - na šta je u velikoj meri uticala moja ljubav prema Točku vremena. Ali nikada mi ni na kraj pameti nije bilo da će me jednoga dana telefonom pozvati Harijet. To me je u potpunosti iznenadilo. Nisam tražio tu priliku, nisam se prijavio za nju - niti se usuđivao da je priželjkujem. Ali kada mi je to pitanje bilo upućeno, smesta sam odgovorio. Ovaj serijal volim kao nijedan drugi, a likovi u njemu su za mene kao stari i dragi prijatelji iz detinjstva.
Ne mogu da zamenim Roberta Džordana. Ovu knjigu niko ne bi mogao da napiše tako dobro kao on. To je jednostavna činjenica. Srećom, ostavio je mnogo beležaka, crtica, završenih scena i diktiranih objašnjenja svojoj ženi i pomoćnicima. Pre nego što je preminuo, zamolio je Harijet da nađe nekoga ko će serijal privesti kraju, zarad njegovih obožavalaca. Sve vas je silno voleo i poslednje sedmice svog života proveo je diktirajući događaje koji će se odigrati u poslednjem tomu. Taj tom je trebalo da se zove Sećanje na Svetlost.
I evo nas, osamnaest meseci kasnije. Gospodin Džordan je obećao da će poslednja knjiga biti obimna - ali rukopis je ubrzo postao ogroman; videlo se da će taj tom biti trostruko obimniji od obične knjige u Točku vremena , pa su Harijet i Tor odlučili da Sećanje na Svetlost podele na tri dela. Bilo je nekoliko izvrsnih prelomnih tačaka koje su omogućavale da se svaka trećina zaokruži kao celovita priča. Oluju na obzorju i dva naslova koji će uslediti za njom možete posmatrati kao tri toma Sećanja na Svetlost, ili kao poslednje tri knjige Točka vremena. I jedno i drugo je tačno.
U trenutku kada ovo pišem, napola sam završio drugu trećinu. Radimo onoliko brzo koliko je to razumno i ne želimo da čekate predugo na završetak koji nam je svima obećan pre skoro dvadeset godina. (Gospodin Džordan je sam napisao taj završetak serijala pre nego što je preminuo i ja sam ga pročitao. Fantastičan je.) Nisam pokušao da oponašam stil pisanja gospodina Džordana. umesto toga, prilagodio sam svoj stil tako da bude prikladan Točku vremena. Moj glavni cilj bio je da ostanem veran dušama likova u serijalu. Potku je najvećim delom postavio Robert Džordan, mada su mnoge reči moje. Zamislite ovu knjigu kao delo novog režisera koji radi na nekim scenama u filmu, pri tome zadržavajući iste glumce i scenario.
Ali ovo je veliki projekat i biće potrebno mnogo vremena da se privede kraju. Molim vas za strpljenje dok mi narednih nekoliko godina ovu priču dovodimo do savršenstva. U našim rukama je završnica najveće fantazijske epopeje našega doba i moja je namera da se to uradi kako treba. Nameravam da budem veran željama i beleškama gospodina Džordana. Moj umetnički integritet i ljubav prema knjigama ne dopuštaju mi ništa drugo. Na kraju, neka ove reči budu najbolje opravdanje onoga što radimo.
Ovo nije moja knjiga. Ovo je knjiga Roberta Džordana - i u manjoj meri, ovo je vaša knjiga.
Hvala vam na čitanju.
PROLOG
Šta oluja znači
Renald Fanvar je sedeo na svom tremu, u izdržljivoj stolici od crnog hrasta, koju mu je pre dve godine napravio unuk. Zagledao se ka severu.
U crne i srebrne oblake.
Nikada u životu nije video ništa ni nalik njima. Pokrivali su čitav severni deo obzorja, visoko na nebu. Nisu bili sivi. Bili su crni i srebrni. Tmurni gromonosni oblaci, mračni kao podrum u ponoć. Između njih je sevalo srebrnasto svetlo, bleštanje munja koje nije odavalo nikakav zvuk.
Vazduh je bio zgusnut. zgusnut od mirisa praha i prašine. Od mirisa suvog lišća i kiše koja nikako da padne. Proleće je došlo - ali njegovi usevi ne rastu. Nijedan izdanak još se nije usudio da se promoli kroz tle.
Lagano je ustao iz svoje stolice, tako da je drvo zaškripalo a naslonjača se blago zaljuljala za njim, pa je prišao rubu trema. Grizao je lulu, premda se ugasila. Mrzelo ga je da je ponovo zapali. Ti oblaci su ga opčinjavali, koliko su bili crni. Kao dim šumskog požara, samo što nema tog dima koji bi se tako visoko digao u vazduh. l šta da misli o tim srebrnim oblacima? Nabubreli su između crnih oblaka, nalik na mesta gde uglačani čelik prosijava kroz pokoricu od čađi.
Protrlja se po bradi i baci pogled na svoje dvorište. Mala okrečena ograda omeđavala je travu i žbunje. Žbunovi su uveli - svi do jednog. Nisu izdržali zimu. Ubrzo će morati da ih povadi. A trava... pa, trava je i dalje osušena kao da je zima. Ni korov nije nikao.
Prenuo se kada se oglasi grmljavina. Čista i oštra poput golemog trvenja metala o metal. Prozori su se zatresli od grmljavine, a i čitav trem. Kao da su mu i kosti zabrujale.
On odskoči. Taj udarac groma bio je preblizu - možda je tresnuo u njegovo dvorište. Izgarao je od želje da pođe kako bi proverio je li došlo do nekakve štete. Požar nastao od udarca munje zna da uništi čoveka, da mu sagori svu zemlju. Tu, u Krajinama, mnogo toga je zapravo potpala - suva trava, suva šindra, suvo seme.
Ali oblaci su i dalje daleko. Nemoguće da je taj grom pogodio njegovo imanje. Srebrni i crveni gromonosni oblaci komešali su se i valjali, kao da istovremeno sami sebe hrane i proždiru.
Sklopio je oči kako bi se smirio, pa duboko udahnu. Da li je on to samo umislio udar groma? Je li pošandrcao, kako se Gafin uvek šali? Otvorio je oči.
I oblaci su bili tu, tačno nad njegovom kućom.
Kao da su se odjednom zavaljali napred, nameravajući da zadaju udarac dok on ne gleda. Sada su vladali nebom, prostirući se na sve strane, ogromni i nesavladivi. Skoro da je osećao kako njihova težina pritiska vazduh oko njega. Duboko je udahnuo taj vazduh, sada težak od iznenadne vlage, a veđe mu se orosiše znojem.
Ti oblaci su se komešali kao da ključaju. Tmurni crni i srebrni gromonosni oblaci podrhtavali su od bleštanja bele svetlosti. Odjednom pokuljaše naniže, kao da kovitlac stremi ka njemu. On kriknu i diže ruku, kao kada čovek pokušava da se zaštiti od jarkog svetla. To crnilo, to beskrajno crnilo, koje guši. Odneće ga. znao je to.