Uspravi se na njenu zapovest, prostorija prestade da mu se okreće oko glave, a mučnina ga prođe. Tada poče da obrazuje tkanja, zamršena tkanja od Duha i Vatre.
„Da“, kaza Semirhag, skoro kao da govori sebi u bradu. „Sad, samo da se setim... Muški način da se ovo izvede ponekad ume da bude jako čudan.“
Rand završi tkanja, pa ih gurnu prema Min. „Ne!“, vrisnu čineći to. „Ne to!“
„Ah, dakle uviđaš", obratila mu se Semirhag. „Ipak nije bilo teško slomiti te.“
Tkanja dodirnuše Min, a ona se zakoprca od bola. Rand nastavi da usmerava, a suze su mu navirale na oči dok je bivao prisiljen da kroz njeno telo šalje zamršena tkanja. Ta tkanja su samo izazivala bol, ali to su činila veoma dobro. Semirhag mora da je prestala da zapušava Minina usta, jer je ova počela da vrišti i da jeca.
„Molim te, Rande!“, preklinjala ga je. „Molim te!“
Rand zaurla od besa, pokušavajući da to zaustavi, ali nije mogao. Osećao je Minin bol kroz njihovu vezu i osećao je kako ga baš on izaziva.
„Prestani sa ovim!“, zaurla.
„Preklinji“, odvrati mu Semirhag.
„Preklinjem te“, zajeca on. „Molim te, preklinjem te.“
On odjednom prestade da radi šta god da je činio. Min je i dalje visila u vazduhu, ridajući, dok joj se pogled gubio od tolike zapanjenosti i od bola. Rand se okrenu prema Semirhag i daleko sitnijoj Elzi, koja je stajala pored nje. Crna je delovala potpuno prestravljeno, kao da je upala u nešto što nije bilo predviđeno.
„A sada“, kaza Izgubljena, „videćeš kako je oduvek bilo predviđeno da služiš Mračnom gospodaru. Izaći ćemo iz ove prostorije i postaraćemo se za one takozvane Aes Sedai koje su me zarobile. Otići ćemo do Šajol Gula i predstaviti te Velikom gospodaru - a onda će sve ovo biti završeno."
On se pokloni. Mora da postoji nekakav izlaz! Zamislio je kako ga ona koristi protiv njegovih sopstvenih ljudi. Zamislio je kako se oni boje da napadnu kako ga ne bi povredili. Pred očima je video krv, smrt i uništenje koje če on izazvati. To mu je sledilo krv u venama i potpuno ga zamrzio.
Pobedili su.
Semirhag baci pogled ka vratima, pa se opet okrenu prema njemu i nasmeši. „Ali bojim se da ćemo najpre morati da se pobrinemo za nju. Hajde da završimo s tim.“
Rand se okrenu i koraknu prema Min. „Ne!“, izusti. „Obećala si da ako budem preklinjao..."
„Ništa nisam obećala", zasmeja se Semirhag. „Baš si ljupko moljakao, Lijuse Terine, ali rešila sam da ne obraćam pažnju na tvoje vapaje. Ali možeš da pustiš saidin. Ovo mora da bude malo više lično."
Saidin za tren oka nestade, a Rand oseti duboko žaljenje zbog toga što ga je moć napustila. Svet je zbog toga delovao sumornije. On priđe Min, a ona ga pogleda pravo u oči, preklinjući ga tim pogledom. Onda on prinese šaku njenom grlu, pa ga uhvati i poče da steže.
„Ne...“, on užasnuto prošapta kada je njegova šaka, protivno njegovoj volji, spreči da diše. Min se zakoprca, a on je nevoljno pribi dole, s lakoćom zanemarujući njeno otimanje. Nadneo se nad nju, pritiskajući je i daveći. Ona ga pogleda, a oči joj se iskolačiše.
Nemoguće je da se ovo dešava.
Semirhag se zasmeja.
Ilijena, zakuka Lijus Terin. O, Svetlosti! Ubio sam je!
Rand još snažnije stisnu, naginjući se kako bi imao bolje uporište, a prsti mu još čvršće zagrabiše Mininu kožu i pritisnuše joj grlo. Osećao se kao da pritiska sopstveno srce i sve oko njega preplavi crnilo, tako da se samo Min videla. Osećao je kako njeno bilo dobuje pod njegovim dodirom.
Te njene prelepe tamne oči gledale su ga, pune ljubavi iako je on ubija.
Nemoguće je da se ovo dešava!
Ubio sam je!
Poludeo sam!
Ilijena! Mora da postoji nekakav izlaz! Mora da postoji! Rand je želeo da sklopi oči, ali nije mogao. Ona mu ne da - ne Semirhag, već Min. Gleda ga pravo u oči, a suze joj klize niz obraze; tamna, kovrdžava kosa joj je raščupana. Prelepa je.
Borio se da dosegne saidin, ali nije mogao. Svakom trunčicom svoje volje pokušavao je da natera prste da ga poslušaju i da se rastvore, ali ti njegovi prsti i dalje su stiskali. Osećao je užas, osećao je njen bol. Min pomodre u licu, a oči joj zatreptaše.
Rand zakuka. NEMOGUĆE JE DA SE OVO DEŠAVA! NEĆU DA TO PONOVO UČINIM.
Nešto u njemu prasnu. On se zaledi; a onda i ta hladnoća nestade, pa više ništa nije osećao. Ništa. Čak ni bes.
U tom trenu, postade svestan nekakve neobične sile. Nalik na jezero prepuno vode, koje ključa i komeša se tik van njegovog vidnog polja. Umom posegnu ka njoj.
Zamagljeno lice blesnu pred Randovim, ali nije mogao da mu razabere crte. Nestade za tren oka.
A Rand se oseti ispunjenim nekakvom neznanom moći. Ni saidinom, ni saidarom, već nečim drugim. Nečim što nikada ranije nije osetio.
O, Svetlosti, odjednom vrisnu Lijus Terin. To je nemoguće! Ne smemo ovo da koristimo! Odbaci ga! To je smrt što držimo u sebi, smrt i izdaja.
To je ON.
Rand sklopi oči klečeći iznad Min, a onda usmeri tu čudnu i neznanu silu. Snaga i život pokuljaše kroz njega u bujici moći nalik na saidin, samo desetostruko slađe i stostruko nasilnije. Od nje se oseti ispunjen životom toliko da shvati kako nikada pre toga nije ni bio živ. To mu dade nezamislivu snagu, ravnu čak i onoj moći koju je osetio kada ju je crpeo iz Čoedan Kala.
Vrisnu, istovremeno od ushićenja i od besa, pa izatka ogromna koplja od Vatre i Vazduha. Tresnu ta tkanja o okovratnik na svom vratu i plamen i komadići rastopljenog metala rasprsnuše se po prostoriji, a svaki od njih Randu je bio jasno prepoznatljiv. Osećao je kako svako parče metala leti s njegovog vrata, od vreline mreškajući vazduh oko sebe i ostavljajući trag dima pre no što udari u zid ili pod. On otvori oči i pusti Min. Ona oštro udahnu i zajeca.
Rand ustade i okrenu se, a u venama mu je kuljala usijana magma - kao kada ga je Semirhag mučila, ali nekako ipak suprotno tome. Ma koliko ovo bilo bolno, takođe je čisto uživanje.
Semirhag je delovala potpuno zgranuto. „Ali...to je nemoguće...“, izusti ona. „Ništa nisam osetila. Ti ne možeš..." A onda ućuta i razrogačeno ga pogleda. „Istinska moć. Zašto si me izdao, Veliki gospodaru? Zašto?"
Rand diže ruku i, ispunjen silom koju ne razume, izatka jedno jedino tkanje. Prečaga od čiste bele svetlosti, pročišćavajuća vatra, šiknu iz njegove ruke i pogodi Semirhag pravo u nedra. Ona blesnu i nestade, ostavljajući za sobom bledu sliku u Randovim očima. Njena grivna pade na pod.
Elza potrča prema vratima. Nestade pred još jednom prečagom svetlosti, nakon što čitavo njeno telo na tren blesnu. I njena grivna pade na pod - žene koje su ih nosile sada su potpuno spaljene iz Šare.
Šta si to uradio?, upitao ga je Lijus Terin. O, Svetlosti. Bolje je da sam opet umro nego ovo... O, Svetlosti. Propali smo.
Rand je još trenutak uživao u toj moći, a onda ju je sa žaljenjem pustio. Držao bi se on nje, ali jednostavno je previše iznuren. Nakon što ju je pustio, potpuno je obamro.
Ili... nije. To mrtvilo nikakve veze nije imalo sa onom silom koju je držao u sebi. Okrenu se i pogleda Min, koja se tiho zakašlja i protrlja vrat. Pogleda ga i delovalo je kao da je uplašena. On je čisto sumnjao da će ga ikada više gledati istim očima kao ranije.
Pogrešio je; Semirhag je ipak mogla da mu uradi nešto. Osetio je kako ubija onu koju svim srcem voli. Ranije, kada je to učinio kao Lijus Terin, bio je lud i nije bio u stanju da se obuzdava. Jedva je pamtio da je ubio Ilijenu, kao da se sve to odigralo u maglovitom snu. Shvatio je šta je učinio tek nakon što ga je Išamael prenuo.