Sada je naposletku spoznao kako je to gledati kako ubijaš one koje voliš.
„Učinjeno je“, prošapta Rand.
„Molim?“, upita Min, pa se opet zakašlja.
„Poslednje što su mogli da mi urade“, odgovori on, iznenadivši samog sebe staloženošću koju oseća. „Sada su mi sve uzeli."
„Rande, šta to pričaš?", upita Min. Opet se protrlja po vratu. Modrice su se već videle.
On odmahnu glavom kada se - napokon - u hodniku ispred vrata začuše glasovi. Možda su Aša’mani osetili kako je usmeravao dok je mučio Min.
„Min, odlučio sam", reče i okrenu se prema vratima. „Tražila si od mene da budem popustljiv i da se smejem, ali ja više to ne mogu. Žao mi je."
Pre više nedelja odlučio je da mora očvrsnuti - ako je nekada bio gvožđe, rešio je da postane čelik. Izgleda da je i čelik preslab.
Sada će biti još čvršći. Sada razume kako. Ako je nekada bio čelik, sada je postao nešto drugo. Od sada, biće kuendilar. Dospeo je na mesto nalik Praznini koju ga je Tam onako davno obučavao da traži. Ali u toj Praznini on nema osećanja. Nikakva.
Nisu mogli ni da ga slome ni da ga nateraju da se povije.
Učinjeno je.
23
Mreškanje u vazduhu
„Šta je sa sestrama koje su čuvale njenu ćeliju?", upita Kecuejn, odsečnim korakom trupkajući pored Merise uz drveno stepenište.
„Korela i Nesuna srećom su žive, mada su izuzetno slabe", odgovori Merisa, zadižući suknju dok je žurila pored nje. Narišma ih je sledio, a zvonca na krajevima njegovih pletenica tiho su se glasala. „Dejđin je mrtva. Nismo sigurni zašto su druge dve ostavljene u životu."
„Zaštitnici", odvrati Kecuejn. „Čim ubiješ Aes Sedai, njihovi Zaštitnici smesta će znati šta se desilo - a mi bismo tako otkrili da nešto nije u redu." Svejedno je trebalo da Zaštitnici primete kako nešto nije kako treba - moraće da ispitaju te ljude i da saznaju šta su osetili. Ali verovatno postoji nekakva veza.
Dejđin nije imala živog Zaštitnika. Kecuejn oseti žal za tom ljubaznom sestrom, ali suzbi to. Sada nema vremena za tako nešto.
„Druge dve su na neki način omamljene", kaza Merisa. „Nisam mogla da vidim ostatke tkanja, kao ni Narišma. Otkrili smo te sestre neposredno pre nego što je dignuta uzbuna, a onda smo pošli kod tebe čim smo se uverili da je Al’Tor živ i da je s našim neprijateljima gotovo."
Kecuejn preko klimnu glavom. Baš je ove večeri našla da ide u posetu Mudrima u njihovim šatorima! Sorilea i nekoliko njih išle su za Narišmom, a Kecuejn se nije usuđivala da uspori korak, da je Aijelke ne bi pregazile u žurbi da vide Al’Tora.
Stigoše do vrha stepeništa, pa požuriše niz hodnik prema Al’Torovoj sobi. Kako mu polazi za rukom da se uvaljuje u tolike nevolje - i to opet! I kako je ona prokleta Izgubljena pobegla iz svoje ćelije? Mora da joj je neko pomogao, ali to znači da u njihovom taboru ima Prijatelja Mraka. To nije neverovatno - ako Prijatelji Mraka postoje u Beloj kuli, onda ih nesumnjivo ima i tu. Ali koji to Prijatelj Mraka može da onesposobi tri Aes Sedai? Zacelo bi sve sestre ili Aša’mani u taboru osetili toliko usmeravanje.
„Je li onaj napitak bio korišćen?“, Kecuejn tiho upita Merisu.
„Nije, koliko možemo da vidimo", odgovori Zelena. „Znaćemo nešto više kada se one dve osveste. Onesvestile su se čim smo ih prenule iz omamljenosti."
Kecuejn klimnu. Al’Torova vrata bila su otvorena, a Device su se ispred njih rojile kao ose koje samo što su otkrile da im nema košnice. Kecuejn baš i ne mora da ih krivi zbog toga. Izgleda da je Al’Tor vrlo malo rekao o onom što se dogodilo. Taj glupi mladić ima sreće što je još živ! Kakvo plameno zamešateljstvo, pomislila je Kecuejn, pa prošla pored Devica i ušla u odaju.
Tri Aes Sedai stajale su na suprotnoj strani prostorije i tiho razgovarale. Serena, Erijan, Beldejn - sve u taboru koje nisu ili mrtve, ili onesposobljene. Izuzev Elze. Gde je Elza?
Njih tri klimnuše Kecuejn kada uđe, ali ova jedva da ih pogleda. Min je sedela na krevetu i trljala se po vratu; oči su joj se crvenele, kratka kosa joj je bila raščupana a lice prebledelo. Al’Tor je stajao pored otvorenog prozora i gledao u mrak, jednom šakom držeći patrljak druge iza leđa. Kaput mu je bio zgužvan na podu, i stajao je tako u beloj košulji dok je hladan vetar duvao spolja i mrsio mu riđe-zlatnu kosu.
Kecuejn pogledom pređe po prostoriji; iza nje, u hodniku, Mudre počeše da ispituju Device. „Pa?“, upita Kecuejn. „Šta se dogodilo?"
Min diže pogled. Na vratu su joj se videli crveni belezi, začeci modrica. Rand se nije okrenuo, već nastavi da gleda kroz prozor. Bezobrazni dečak, pomislila je Kecuejn, ulazeći dublje u sobu. „Govori, mladiću!", naredi mu. „Moramo da znamo je li tabor u opasnosti."
„Opasnost je otklonjena", tiho joj odgovori. Ona se pokoleba zbog nečeg u njegovom glasu. Očekivala je da od njega čuje bes, ih možda zadovoljstvo. U najmanju ruku - iznurenost. Umesto svega toga, glas mu je zvučao hladno.
„Hoćeš li da objasniš šta ovo znači?" zatraži da čuje Kecuejn.
On se naposletku okrenu i pogleda je. Ona nije mogla da ne ustukne, premda nije znala zašto. On je isti onaj glupi mladić. Previsok, previše samouveren i previše trvdoglav. Sada odiše nekakvim čudnim spokojem, premda pomalo mračnim. Nalik na spokoj koji se viđa u očima čoveka osuđenog na smrt tren pre nego što priđe omči.
„Narišma", kaza Rand, gledajući pored Kecuejn. „Imam jedno tkanje za tebe. Upamti ga, pokazaću ti ga samo jednom." S tim rečima, Al’Tor pruži ruku i prečaga jarke blistavobele vatre suknu između njegovih prstiju i pogodi kaput koji mu je ležao na podu. Kaput nestade u blesku svetlosti.
Kecuejn zasikta. „Mladiću, kazala sam ti da nikada ne koristiš to tkanje! Nikada više nećeš to učiniti. Čuješ li me! To nije...“
„Narišma, ovo je tkanje koje moramo koristiti u borbi protiv Izgubljenih", kaza Al’Tor, a njegov tihi glas preseče Kecuejnin. „Ako ih ubijemo bilo čime drugim, mogu ponovo da se rode. Ovo je opasna alatka, ali svejedno je samo alatka. Kao bilo šta drugo."
„To je zabranjeno", kaza Kecuejn.
„Odlučio sam da nije", mirno odvrati Al’Tor.
„Nemaš predstave šta to tkanje može! Ti si kao dete koje se igra sa..."
„Viđao sam kako kobna vatra uništava gradove", odbrusi Al’Tor, a u očima mu se videlo da ga nešto mori. „Video sam na hiljade ljudi sprženih iz Šare njenim pročišćavajućim plamenom. Ako me zoveš detetom, Kecuejn, šta je onda sa onima koji su hiljadama godina mlađi od mene?"
Pogleda je pravo u oči. Svetlosti! Šta mu se to desilo? Upinjala se da se pribere. „Dakle, Semirhag je mrtva?"
„I gore nego mrtva", odvrati Al’Tor. „Što je po mnogo čemu daleko bolje, po mom mišljenu."
„Pa dobro. Pretpostavljam da možemo da nastavimo sa..."
„Kecuejn, prepoznaješ li ono?“, upita Al’Tor, klimajući prema nečemu metalnom na krevetu, uglavnom pokrivenom čaršavima.
Ona kolebljivo priđe. Sorilea baci pogled, ali potpuno nečitkog izraza lica. Očigledno da nije želela da bude uvučena u razgovor kada je Al’Tor tako raspoložen. Kecuejn je nimalo ne krivi.
Kecuejn zagrnu čaršave i otkri dve dobro poznate narukvice. Okovratnika nije bilo.
„Nemoguće", prošapta.
„To sam i ja pretpostavio", kaza Al’Tor onim groznim spokojnim glasom. „Kazao sam sebi da to očigledno ne može biti isti onaj ter’angreal koji sam poverio tebi. Obećala si mi da će biti zaštićen i sakriven."
„Pa dobro", uznemireno ponovi Kecuejn, pa opet pokri te stvari. „Onda je to razrešeno."
„Jeste. Poslao sam ljude u tvoju sobu. Reci mi, je li ovo kutija u kojoj si čuvala narukvice? Našli smo je otvorenu nasred poda tvojih odaja."