Ali dobro je postupio kada je otišao. Prvi put za mnogo meseci, njegova dela bila su u skladu s njegovim osećanjima. Spasti Egvenu - u to on može da veruje.
Prišao je rubu tabora, pazeći da mu lice bude bezizazražajno. Mrzi to što će morati da sarađuje s pobunjenim Aes Sedai skoro koliko i to što je napustio svoje ljude. Te pobunjenice nisu ništa bolje od Elaide. One su isturile Egvenu da bude Amirlin i od nje napravile metu. Egvena! Obična Prihvaćena. Pion. Ako one ne budu uspele da se dokopaju Kule, možda i izbegnu kaznu. Egvena će biti pogubljena.
Upašću unutra, pomislio je Gavin. Nekako ću je izbaviti. A onda ću popričati s njom, da se opameti, i odvesti je daleko od svih ovih Aes Sedai. Možda mi uspe da i Brina urazumim. Svi se možemo lepo vratiti u Andor i pomoči Elejni.
Potera konja ponet svežom rešenošću, raspršivši makar malo svoju iznurenost. Da bi stigao do zapovedničkog položaja, morao je da se probije kroz logorske sledbenike, kojih je čak bilo više od pravih vojnika. Kuvari da pripremaju hranu. Žene da služe hranu i peru sudove. Vozari da prevoze hranu. Majstori da popravljaju kola koja voze hranu. Kovači da prave potkovice za konje koji vuku kola što voze hranu. Trgovci da hranu kupuju i komornici da sve to dovode u red. Manje ugledni trgovci, koji hoće da zarade na vojnicima i njihovoj ratnoj plati, kao i žene koje žele isto to. Dečaci koji raznose poruke i nadaju se da će jednoga dana i sami nositi mačeve.
Bio je to potpuni metež. Čitava jedna sirotinjska četvrt šatora i straćara, različitih boja, izgleda i različito uređenih. Čak ni jedan sposoban vojskovođa kakav je Brin ne može da nametne preveliki red logorskim sledbenicima. Njegovi ljudi će se manje-više držati podalje od njih, ali neće moći da nateraju logorske sledbenike da održavaju vojničku poslušnost.
Gavin je jahao kroz sve to, ne obraćajući pažnju na one koji su mu nudili da mu uglačaju mač ili prodaju nekakvo slatko pecivo. Cene su svakako niske - to je mesto koje živi od vojnika - ali njegov bojni at i lepša odeća jasno govore da je on nekakav zapovednik. Ako bilo šta kupi od jednog prodavca, ostali će nanjušiti novac i lako bi se moglo desiti da ga opkole svi oni koji se nadaju da će mu prodati svoju robu ili usluge.
Stoga nije obraćao pažnju na viku, već je gledao pravo preda se i prema vojsci pred njim. Njeni šatori bili su podignuti u urednim redovima, razvrstanim po odredima i barjacima, mada ponekad i u manjim skupinama. Gavin je mogao da pretpostavi kakav je raspored, a da nije morao ni da ga pogleda. Brin voli uređenost, ali takođe veruje u podelu dužnosti. Dopušta svojim nižim zapovednicima da upravljaju svojim logorima kako god hoće, što dovodi do manje jednoobraznog rasporeda, ali i do toga da su svi ti manji logori daleko bolji u upravljanju samim sobom.
Jahao je pravo prema drvenom zidu. Međutim, nije bilo tako lako zanemarivati logorske sledbenike oko njega. Njihova dreka ispunjavala je vazduh, skupa sa zadahom kuvanja, nužnika, konja i jeftinih mirisa. U taboru nije gužva kao u gradu, ali tabor nije ni tako dobro održavan. Vonj znoja meša se s dimom logorskih vatri, pa s memlom ustajale vode i smradom neopranih ljudi. Od svega toga došlo mu je da prinese maramicu licu, mada se suzdržao. Tako bi delovao kao razmaženi velmoža kada diže nos videći običan svet.
Smrad, metež i dreka nimalo nisu doprinosili njegovom raspoloženju. Morao je da stisne zube da ne bi psovao prodavce. Neko se zatetura na stazu pred njim - on zauzda konja. Ta žena je bila u smeđoj suknji i beloj bluzi, a ruke su joj bile kaljave. „Sklanjaj mi se s puta“, prasnu Gavin. Majka bi mu pobesnela da ga čuje da tako priča. Pa, njegova majka je sada mrtva; ubio ju je Al’Tor.
Žena pred njim diže pogled i skloni se sa staze. Svetla kosa joj beše povezana u žutu maramu, a telo joj je bilo blago dežmekasto. Dok s okretala, Gavin joj samo na tren vide lice.
Ukočio se. To je lice jedne Aes Sedai! Nepogrešivo prepoznatljivo. Zgranuto je sedeo u sedlu dok je ta žena namicala maramu i žurno odlazila. „Čekaj!“, viknu i okrenu konja. Ali žena se nije zaustavila. Pokolebao se, pa spustio ruku kada je video da se pridružila redu pralja koje nedaleko odatle rade između nekoliko drvenih korita. Ako se pretvara da je obična žena, onda vrlo verovatno ima svoje plamene razloge za to, pa mu neće biti zahvalna na razotkrivanju. U redu. Gavin suzbi razdraženost. Egvena. Mora se usredsrediti na Egvenu.
Kada je stigao pred zid oko zapovedničkog položaja, vazduh je već bio daleko bolji. Na straži su, držeći halebarde, stajala četiri vojnika s uglačanim čeličnim kalpacima i oklopnim prsnicima obeleženim Brinovim trima zvezdama. Pored kapije je lepršao barjak s Plamenom Tar Valona.
„Hoćeš da stupiš u vojsku?", upita jedan vojnik kada Gavin zauzda konja. Gojazni čovek je na levom ramenu imao crvenu prugu, što je govorilo da je narednik zadužen za stražu. Umesto halebarde je nosio mač. Oklopni prsnik jedva da je stajao kako treba na njegovoj trbušini, a brada mu je bila prekrivena riđim čekinjama. „Moraćeš da se vidiš s kapetanom Aldanom", proštenja ovaj. „Veliki plavi šator, negde na četvrtini puta oko logora. Imaš svog konja i mač; to će ti obezbediti dobru platu.“ Čovek pokaza prema jednom dalekom delu glavnine vojske, van bedema od kolja. Tako neće moći. Gavin lepo vidi kako se Brinov barjak vijori unutar drvenog zida.
„Nisam došao da bih stupio u vojsku", odvrati Gavin, okrećući Izazivača kako bi bolje pogledao te ljude. „Zovem se Gavin Trakand. Moram smesta da razgovaram s Garetom Brinom, a u vezi s veoma hitnim stvarima."
Vojnik izvi jednu obrvu, pa se zasmeja sebi u bradu.
„Ne veruješ mi", bezizražajno reče Gavin.
„Trebalo bi da odeš da popričaš s kapetanom Aldanom", lenjo odbrusi čovek i opet pokaza ka dalekom šatoru.
Gavin duboko udahnu kako bi se smirio, pokušavajući da suzbije razdraženost. „Ako bi samo poslao nekoga po Brina, otkrićeš da...“
„Misliš li da praviš nevolje?" upita ga vojnik i nakostreši se. Ostali spustiše halebarde.
„Neću da pravim nevolje", ravnim glasom odvrati Gavin. „Samo mi je potrebno da...“
„Ako nameravaš da boraviš u našem logoru", prekide ga vojnik i pođe napred, „moraćeš da naučiš da radiš šta ti se kaže."
Gavin ga pogleda pravo u oči. „U redu. Možemo to i ovako. Verovatno će svejedno tako biti brže."
Narednik se lati mača.
Gavin izvuče noge iz stremena i skoči iz sedla. Bilo bi mu teško da nekoga ne ubije ako ostane u sedlu. Čim doskoči na blatnjavo tle, isuka sečivo tako hitro da se začu siktanje nalik na uzdah. Gavin smesta pređe u „hrast trese granje", što je stav namenjen nanošenju udaraca koji nisu smrtonosni i često ga koriste učitelji prilikom obuke učenika. Takođe je veoma delotvoran protiv više ljudi koji koriste različito oružje.
Pre nego što narednik stiže da isuče mač, Gavin nalete na njega i zabi mu lakat u trbušinu odmah ispod loše nameštenog oklopnog prsnika. Čovek zastenja i povi se, a Gavin ga jabukom na balčaku udari postrance po glavi - trebalo je da zna da se kalpak ne nosi tako. Gavin onda pređe u „rasecanje svile", kako bi se postarao za prvog halebardistu. U trenutku kada jedan drugi vojnik vrisnu u pomoć, Gavinovo sečivo zvonko zaseče oklopni prsnik prvog halebardiste, terajući ga da ustukne. Gavin završi tako što mu izbi noge pod njim, a onda pređe u „kovitlanje vetra" kako bi zaustavio udarce preostale dvojice.
Nažalost, morao je da pribegne tome da ih poseče po butinama. Najviše bi voleo da je mogao da izbegne to da ih rani, ali borbe - čak i takva borba, protiv daleko nesposobnijih protivnika - postaju nepredvidljivije što duže traju. Čovek mora brzo i odlučno ovladati bojnim poljem, a to znači da Gavin u ovom slučaju mora da obori ta dva vojnika - koji su se držali za raskrvavljene butine. Narednik je bio onesvešćen od udarca po glavi, ali prvi halebardista se teturavo pridiže na noge. Gavin mu udarcem noge gurnu halebardu van domašaja, a onda mu zabi čizmu u lice, oborivši ga na leđa i raskrvarivši mu nos.