Vetar se kovitlao oko veličanstvene Kule, milujući savršeno uklopljeno kamenje i zanoseći veličanstvene barjake. Ta građevina je nekako istovremeno bila skladna i moćna, što je možda poređenje prikladno za one koje je nastanjuju već preko tri hiljade godina. Malo je onih koji bi pogledali Kulu i pretpostavili da je njeno srce slomljeno i iskvareno. Nezavisno jedno od drugog.
Vetar je duvao, prolazeći kroz grad što je pre podsećao na kakvo umetničko delo nego na jednu prestonicu u kojoj se odvija svakodnevni život. Svaka zgrada bila je pravo čudo; čak su i najjednostavnije granitne dućane pažljive ogijerske ruke isklesale tako da bude divljenje prema lepoti. Ovde jedna kupola nagoveštava oblik izlazećeg sunca. Tamo vodoskok seče vazduh s vrha neke zgrade, koja podseća na dva talasa što se susreću i krše. Na jednoj kaldrmisanoj ulici, dve trospratnice stoje jedna naspram druge, obe isklesane u obličje devojaka. Te mermerne građevine - napola kipovi, napola zgrade - jedna drugoj pružaju kamene ruke, kao da se pozdravljaju, dok se kosa vijori iza njih, nepomična - ali tako tanano isklesana da se čini kao da svaka vlas ponaosob lebdi na vetru.
Ulice su same po sebi bile daleko manje veličanstvene. Oh, pažljivo su povučene, zračeči od Bele kule kao sunčevi zraci. Ali ta sunčeva svetlost pomračena je otpadom i smećem, kao i naznakama prenaseljenosti koju je opsada prouzrokovala. A možda ta prenaseljenost nije jedini razlog za neurednost. Drveni natpisi i zavese u izlozima radnji predugo nisu ni prani ni glačani. Nagomilano smeće trulilo je u uličicama gde je nabacano, privlačeći muve i pacove, ali terajući sve ostale. Opasni nitkovi lenčarili su na uličnim uglovima. Nekada se ne bi usudili da tako nešto čine, a svakako ne s takvom bahatošću.
Gde je Bela kula - gde je zakon? Mlade budale su se smejale, govoreći da je opsada kriva za sve gradske nevolje i da će se stvari srediti kada pobunjenice budu poražene. Stariji ljudi odmahivali su prosedim glavama i mrmljali kako nikada nije bilo tako loše, čak ni kada su divlji Aijeli pre nekih dvadeset godina opkolili Tar Valon.
Trgovci nisu obraćali pažnju ni na mlade ni na stare. Mučile su ih njihove muke, naročito kod Južne luke, gde se rečna trgovina skoro potpuno zaustavila. Mišićavi težaci radili su pod budnim pogledom jedne Aes Sedai, čiji je šal bio opervažen crvenim resama; služila se Jednom moći da ukloni štitove i oslabi kamen, dok su težaci lomili kamenje i odnosili ga.
Radnici su podvrnuli rukave, otkrivajući tamne kovrdže po mišićavim rukama, dok su mahali pijucima ili maljevima, udarajući po drevnom kamenju. Znoj s njih slivao se na kamen ili u vodu ispod kamena dok su kopali ka korenju lanca što je prečio ulaz u grad preko reke. Pola tog lanca sada je neuništivi kuendilar, koji neki zovu i srcokamen. Napor potreban da se lanac iščupa kako bi se omogućio ulaz u grad iznurivao ih je; lučke građevine - veličanstvene i snažne, oblikovane pomoću Moći - bile su samo vidljivije žrtve nemog rata između pobunjenih Aes Sedai i onih koje su u Kuli. Vetar je duvao kroz luku, gde su besposleni nosači stajali i gledali kako radnici lome jedan po jedan kamen, zasipajući površinu vode sivo- belom prašinom. Oni s previše pameti - ili možda premalo - šaputali su da takva znamenja mogu da znače samo jedno. Tarmon Gai’don, Poslednja bitka, mora da se brzo bliži.
Vetar je proleteo preko pristaništa, prelazeći preko visokih belih bedema poznatih kao Blistavi zidovi. Tu se, napokon, mogu videti čistoća i budnost - i to u pripadnicima Garde Kule, koji stoje na straži, s lukovima u rukama. Glatko izbrijani i s belim lentama na kojima se ne vide ni prljavština ni iznošenost, te lukonoše motrile su nad bedemima, opasno spremni, ravni zmijama koje se pripremaju za napad. Ti vojnici nemaju nikakve namere da dozvole da Tar Valon padne dok su oni na dužnosti. Tar Valon se odupro svakom neprijatelju. Troloci su probili zidine, ali su bili poraženi u gradu. Artur Hokving nije uspeo da zauzme Tar Valon. Čak ni u crno zabrađeni Aijeli, koji su u Aijelskom ratu opustošili krajolik, nikada nisu zauzeli grad. Mnogi to smatraju velikom pobedom. Drugi se pitaju šta bi se desilo da su Aijeli zapravo želeli da uđu u grad.
Vetar je prešao preko zapadnog kraka reke Erinin, ostavljajući za sobom ostrvo Tar Valon i prelećući most Alinder koji se s desne strane protezao kao da se ruga neprijateljima i kao da ih izaziva da ga pređu i poginu. Nakon tog mosta, vetar je zašao u Alinder, jedno od mnogih sela blizu Tar Valona. To je mesto mahom raseljeno, pošto su njegovi žitelji pobegli preko mosta, tražeći utočište u gradu. Neprijateljska vojska se pojavila iznenada, bez upozorenja, kao da ju je nanela mećava. Bilo je malo ljudi koji su se tome čudili. Tu pobunjeničku vojsku predvode Aes Sedai, a oni koji žive u senci Bele kule retko nagađaju šta sve Aes Sedai mogu a šta ne mogu da urade.
Neprijateljska vojska bila je spremna, ali kolebljiva. Brojala je preko pedeset hiljada vojnika, utaborenih u ogromnom prstenu šatora oko manjeg logora Aes Sedai. Između unutrašnjeg i spoljnog dela logora držale su se jake straže, straže čija je svrha u poslednje vreme bila da zabrane prolaz muškarcima, a naročito onima koji koriste saidin.
Čovek bi skoro mogao da pomisli kako pobunjenice nameravaju da taj tabor bude trajan. Stvari u njemu su se odvijale kao da je reč o svakodnevnom životu. Prilike u belom jurcale su na sve strane, neke u polazničkim haljinama, a mnoge samo približno tako odevene. Ako bi se neko pobliže zagledao, video bi da su mnoge daleko od devojaka. Neke su već počele da sede. Ali zvali su ih „decom“ i poslušno su prale odeću, tukle po ćilimima kako bi ih očistile od prašine i ribale šatore - sve pod budnim pogledima Aes Sedai staloženih izraza lica. A ako te Aes Sedai neuobičajeno često bacaju poglede ka klinu nalik Beloj kuli, čovek bi pogrešio ako bi pretpostavio da se osećaju nelagodno ili usplahireno. Aes Sedai vladaju sobom. Uvek. Čak i sada, kada su pretrpele neporeciv poraz: Egvena al’Ver, pobunjenička Amirlin Tron, zarobljena je i zatočena u Kuli.
Vetar je zavijorio nekoliko haljina, oborio nešto rublja s konopaca, a onda nastavio da hrli ka zapadu. Ka zapadu, pored ogromne Zmajeve planine i njenog smrknutog i zadimljenog vrhunca. Preko Crnih brda i preko zatalasane Karalainske stepe. Tu su se u senkama ispod stenja ili pored ponekog gaja planinskog crnodrveta očuvali zaklonjeni džepovi snega. Vreme je da proleće stigne, da se mladice probiju kroz zimsku uvelu travu i da se pupoljci načičkaju po tankom vrbovom granju. Ali videlo se vrlo malo i izdanaka i pupoljaka. Zemlja je i dalje snevala, kao da nešto čeka, zadržavajući dah. Neprirodna vrelina prethodne jeseni produžila se dobrano u zimu, pritiskajući zemlju sušom koja je čak i u najotpornijim biljkama spekla sav život. Kada je zima naposletku stigla, stigla je sa olujama leda i snega, nakon kojih se zadržao ubilački mraz. Sada kada se hladnoća naposletku povukla, seljaci su se zaludno nadali.
Vetar je šibao preko smeđe zimske trave i tresao i dalje gole grane. Na zapadu, dok se približavao zemlji zvanoj Arad Doman - leteći preko brda i nižih planina - nešto iznenada tresnu u njega. Nešto nevidljivo, porođeno iz one daleke tame na severu. Nešto što teče u suprotnosti sa prirodnim plimama i strujama u vazduhu. To nešto je proždrlo vetar i oduvalo ga ka jugu, preko niskih planina i smeđih padina sve do jedne vlastelinske kuće od brvana, samotne i podignute na borovinom obraslim brdima na istoku Arad Domana. Vetar je preleteo preko kuće i šatora podignutih na širokom polju ispred nje, tresući borove iglice i drmajući šatore.