Rand al’Tor, Ponovorođeni Zmaj, stajao je sa šakama prekrštenim iza leđa i gledao kroz otvoren prozor. I dalje je tako mislio o njima, o svojim „šakama", mada sada ima samo jednu. Leva ruka mu se završavala patrljkom. Prstima zdrave šake osećao je glatku kožu zaceljenu saidarom, ali osećao je kao da bi njegova druga šaka trebalo da bude tu i kao da bi trebalo da može da je dodirne.
Čelik, pomislio je. Ja sam čelik. Ovo ne može da se popravi - i stoga ću samo nastaviti dalje.
Ta zgrada - građevina od debelih borovih i kedrovih brvana, podignuta u skladu sa sklonostima bogatih Domanaca - stenjala je i škripala od vetra. Vetar je nosio nekakav miris trulog mesa. U poslednje vreme, taj miris nije bio neuobičajen. Meso se bez upozorenja kvarilo, ponekad čak i nakon svega nekoliko minuta po klanju. Sušenje ili stavljanje mesa u salamuru nije pomagalo. To se dešavalo zbog dodira Mračnoga, koji svakog dana sve više jača. Koliko će vremena proći pre nego što postane nesavladiv, mastan i mučan kao opačina koja je nekada oblivala Saidin, mušku polovinu Jedne moći?
Prostorija u kojoj se nalazio bila je široka i dugačka, a spoljni zid beše od debelih brvana. Borove daske - koje su se i dalje blago osećale na smolu - poslužile su da se naprave drugi zidovi. Soba je bila oskudno nameštena: krzno na podu, iznad ognjišta dva stara ukrštena mača, nameštaj od drveta na kom je ponegde ostavljena kora. Čitava kuća bila je nameštena tako da se vidi da je to jedan idilični dom u šumi, daleko od gradske vreve. Naravno, nije to koliba - ta kuća je prevelika i prebogata da bi to bila. To je utočište.
„Rande?“, začu se tih glas. Nije se okrenuo, ali osetio je kako ga Min dodiruje po ruci. Trenutak kasnije, šake joj pređoše na njegov pojas i on oseti njenu glavu na svojoj ruci. Kroz vezu koju su delili osećao je njenu zabrinutost.
Čelik, pomislio je.
„Znam da ne voliš...“, poče Min.
„Granje", prekide je on, klimajući glavom kao da pokazuje nešto kroz prozor. „Vidiš li one borove odmah pored Bašerovog logora?"
„Da, Rande. Ali...“
„Njišu se u pogrešnom smeru“, reče joj Rand.
Min se pokoleba i mada to ničim nije pokazala, on kroz vezu oseti nalet njenog straha. Njihov prozor nalazio se na spratu vlastelinske kuće, i kroz taj prozor videlo se kako lepršaju barjaci podignuti iznad logora: Barjak Svetlosti i Zmajev barjak za Randa, kao i daleko manji steg, plav s tri procvetala crvena kraljevog novčića, koji je označavo prisustvo kuće Bašer. Sva tri ponosno su se vijorila... ali odmah pored njih iglice na borovima letele su u suprotnom smeru.
„Mračni se budi, Min“, kaza joj Rand. Skoro da je mogao na te vetrove gledati kao na posledicu toga što je on ta’veren, ali događaji koje on izaziva uvek su mogući. To da vetar istovremeno duva u dva smera... pa, oseća koliko je pogrešno to što se oni borovi onako njišu, bez obzira na to što mu je teško da razabere pojedinačne iglice. Od dana kada je preživeo napad u kom je izgubio ruku, vid mu nije oštar kao nekada. Kao da... kao da kroz vodu posmatra nešto izobličeno. Ali vid mu se ipak lagano popravlja.
Ta zgrada je samo još jedno u dugom nizu vlastelinskih zdanja, imanja i drugih udaljenih skrovišta koja je Rand poslednjih nekoliko nedelja koristio. Nakon neuspelog sastanka sa Semirhag, želeo je da skače s mesta na mesto, da neprestano bude u pokretu. Bilo mu je potrebno vreme da razmisli, da se presabere i - uz malo nade - vreme da zbuni neprijatelje koji ga možda traže. Imanje lorda Algarina u Tiru je razotkriveno, što je baš šteta. Bilo je lepo boraviti tamo - ali Rand je morao da bude u pokretu.
Ispod njega, Bašerovi Saldejci digli su logor na travnjaku ispred kuće, omeđenom redovima jela i borova. U poslednje vreme, deluje mu ironično da taj prostor naziva „travnjak". Čak i pre nego što je vojska tu stigla, ta ravan nije bila zelena - bila je smeđa i rošava, jer su se novi izdanci tek ponegde probili kroz zimsku travu. I ti izdanci bili su bolešljivi i žućkasti, a sada su izgaženi kopitima i čizmama.
Travnjak je bio prekriven šatorima. S Randovog vidikovca na spratu, uredni redovi malih šiljatih šatora podsećali su ga na polja na tabli za kamenove. Vojnici su primetili vetar. Neki su uprli prstima, a drugi samo pognuli glave, glačajući oklope, noseći vedra s vodom do konjskih vezova, oštreći mačeve ili glave kopalja. Bar se nije opet desilo da mrtvi hodaju. I najsrčaniji ljudi znaju da se obeshrabre kada se aveti dignu iz grobova, a Randu je potrebno da njegova vojska bude snažna.
Potrebno. Više nije reč o onome što Rand hoće ili želi. Sve što čini usredsređeno je samo na potrebu, a najviše su mu potrebni životi onih koji ga slede. Potrebni su mu vojnici, da se bore i da ginu, da pripreme svet za Poslednju bitku. Tarmon Gai’don se bliži. Potrebno mu je da svi oni budu dovoljno snažni da pobede.
Na suprotnoj strani, odmah ispod omanjeg brda gde je majur bio podignut, vijugavi potočić sekao je travnjak, a oko njega su rasli žuta trska i patuljasti hrast, na kojima još nije bilo prolećnih pupoljaka. Svakako, to jeste mali vodotok - ali svejedno je dobar izvor sveže vode za vojsku.
Odmah ispred porozora, vetar se odjednom ispravi i barjaci se zavijoriše u suprotnom smeru; dakle, ipak nisu bile posredi iglice, već su se barjaci pogrešno vijorili. Min tiho uzdahnu, a on oseti njeno olakšanje, mada je i dalje bila zabrinuta zbog njega. U poslednje vreme, to osećanje je stalno prisutno kod nje. On to oseća od svih njih, iz sva četiri klupka osećanja ušuškanih u njegovom umu: iz tri od žena koje je tu sam smestio, i iz jednog od one koja se protiv njegove volje tu ugurala. Jedna od njih se približava. Avijenda, dolazi s Ruarkom kako bi se susrela s Random.
Sve četiri žene zažali će zbog odluke da ga vežu. Žarko je želeo da može zažaliti zbog svoje odluke da im to dozvoli - ih makar zbog odluke da to dopusti trima ženama koje voli. Ali istina je da mu je Min potrebna, da mu je potrebna njena snaga i njena ljubav. Iskoristiće nju kao što je iskoristio mnoge druge. Ne, u njemu nema mesta za žaljenje. Samo bi voleo da može jednako lako odagnati grižu savesti.
Ilijena, začu se jedan glas u Randovoj glavi kao iz velike daljine, ljubavi moja... Lijus Terin Telamon, Rodoubica, tog dana je bio manje-više miran. Rand je pokušavao da ne razmišlja previše o onome što je Semirhag kazala onoga dana kada je Rand ostao bez šake. Ona je jedna od Izgubljenih; spremna je da kaže bilo šta ako misli da bi to njenoj žrtvi nanelo bol.
Stavila je na muke čitav jedan grad kako bi se dokazala, prošaptao je Lijus Terin. Ubila je hiljadu ljudi na hiljadu različitih načina da bi videla kako će se njihovi vrisci međusobno razlikovati. Ali ona retko laže. Retko.
Rand odgurnu taj glas od sebe.
„Rande“, ponovi Min, tiše nego ranije.
On se okrenu da je pogleda. Bila je mršava i vitka, pa se često osećao kao da je mnogo krupniji od nje. Kosa joj je bila u kratkim tamnim kovrdžama - ali ne tamnim koliko njene duboke i zabrinute oči. Kao i uvek, bila je u kaputu i pantalonama. Danas joj je odeća bila tamnozelena, veoma nalik iglicama na borovima napolju. Ali, nasuprot svom izboru odeće, naručila je da joj se odeća šije tako da naglašava stas. Oko rubova rukava bilo je izvezeno srebrno cveće, a ispod je virila čipka. Blago je mirisala na lavandu, možda od sapuna kojim se u poslednje vreme kupala.
Zašto nosi pantalone, a kiti se čipkom? Rand je davno digao ruke od pokušaja da razume žene. Razumevanje žena neće mu pomoći da stigne do Šajol Gula. Sem toga, ne mora da razume žene kako bi ih iskoristio. Naročito ako znaju neke stvari koje su mu potrebne.
Stisnu zube. Ne, pomislio je. Ne, neke granice neću preći. Neke stvari čak ni ja neću uraditi.