Rand odmahnu glavom. Asmodean mu je kazao da je Grendal u Arad Domanu, ali to je bilo pre više meseci. Da li je i dalje ovde? To mu se čini verovatno; Arad Doman je jedna od svega nekoliko velikih zemalja u kojima bi mogla da bude. Grendal voli da ima skriveno uporište daleko od mesta gde ostali Izgubljeni vrebaju; ne bi se sakrila u Andoru, Tiru ili Ilijanu. Niti bi boravila u jugoistočnim zemljama - svakako ne zbog seanšanskog osvajanja.
Možda negde ima skriveno utočište. Ona tako radi. Verovatno je reč o nekom skrovitom mestu u planinama, negde na severu. On ne zna zasigurno da je ona u Arad Domanu, mada ima neki osećaj da jeste, zasnovan na onome što Lijus Terin o njoj zna.
Ali to je samo mogućnost. Biće oprezan i motriće na nju. Svaki Izgubljeni kog ukloni znači da će u Poslednjoj bici biti lakše. Znači...
Tihi koraci približiše se zatvorenim vratima prostorije.
Rand pusti Min i oboje se hitro okrenuše, a Rand se lati mača - što je sada bio beskoristan potez. Zbog gubitka šake, mada mu to nije bila glavna ruka, postaće ranjiv naspram veštog protivnika. Bez obzira na to što je saidin daleko moćnije oružje, njegov prvi nagon bio je da se lati mača. To će morati da promeni. Zbog toga bi jednog dana mogao da pogine.
Vrata se otvoriše i unutra uđe Kecuejn, samouverena kao kraljica na dvoru. Ona je zgodna žena, tamne kose i četvrtastog lica. Tamnoseda kosa bila joj je pokupljena u punđu, s koje je visilo desetak sićušnih zlatnih ukrasa - a svaki od njih je bio ter’angreal ili angreal. Haljina joj je bila od obične debele vune, u struku stisnuta žutim pojasom i sa žutim vezom oko okovratnika. Haljina je bila zelena, što nije bilo neobično, pošto je to bio njen ađah. Rand je ponekad mislio da to njeno strogo lice - bezvremeno, baš kao lica svih Aes Sedai, koje dovoljno dugo rade s Moći - više priliči Crvenom ađahu.
On olabavi stisak na balčaku, mada ga nije puštao. Pređe prstima preko tkanine vezane oko njega. Oružje je bilo dugo i blago zakrivljeno, a lakirane kanije oslikane dugim zmijolikim crveno-zlatnim zmajem. Kao da su bile načinjene baš za Randa - mada su zapravo stolećima stare i tek skoro otkrivene. Baš je čudno što su ih sada pronašli, pomisli, i poklonili meni, potpuno nesvesni šta su to imali...
Smesta je počeo da nosi taj mač. Osećao je da treba da ga dodiruje. Nikome, čak ni Min, nije rekao da prepoznaje to oružje. I to, za divno čudo, ne iz sećanja Lijusa Terina, već iz svojih.
Kecuejn je pratilo nekoliko drugih žena. Ninaeva je bila očekivana; u poslednje vreme ona stalno sledi Kecuejn, kao da je ona neprijateljska mačka koja joj zalazi u jazbinu. Verovatno to čini zbog njega. Tamnokosa Aes Sedai nikada se nije u potpunosti odrekla toga da je Mudrost Emondovog Polja, ma šta pričala, i nema milosti ni prema kome ko kinji nekoga pod njenom zaštitom. Naravno, sem ako Ninaeva nije ta koja kinji.
Danas je bila u sivoj haljini sa žutom ešarpom oko pasa - čuo je da je to nova domanska moda - a na čelu je po običaju imala crvenu tačku. Duga zlatna ogrlica i tanani zlatni pojas složili su se sa odgovarajućim grivnama i prstenjem, načičkanim krupnim crvenim, zelenim i plavim draguljima. Nakit je bio ter’angreal - odnosno, bolje reći nekoliko njih, i jedan angreal - koji se može porediti sa onima kakve Kecuejn nosi. Rand je povremeno imao prilike da čuje Ninaevu kako gunđa da je njene ter’angreale nemoguće uklopiti sa odećom, zbog upadljivih i drečavih dragulja.
Premda Ninaeva nije bila iznenađenje, Alivija jeste. Rand nije bio svestan činjenice da je nekadašnja damane bila uključena u... prikupljanje podataka. Ipak, ona bi trebalo da je snažnija čak i od Ninaeve, kada je o Jednoj moći reč, pa su je možda poveli da pruža podršku. Čovek nikada ne može biti previše pažljiv kada se radi o Izgubljenima.
Alivijina kosa bila je prošarana belim vlasima, a bila je samo malčice viša od Ninaeve. Te sede u njenoj kosi su znak - seda ili bela vlas na ženi koja koristi Jednu moć označava veliku starost. Alivija tvrdi da je četiri stoleća stara. Nekadašnja damane danas je bila u crvenoj haljini izvanrednog kroja, kao da pokušava da izazove sukob. Većina damana, kada se skinu s povoca, ostaju krotke. Ali to se nije desilo sa Alivijom - ona zrači nekakvom napetošću i usredsređenošću skoro kao da je Beli plašt.
Osetio je kada se Min ukočila i osetio je njeno nezadovoljstvo. Alivija će u nekom trenutku pomoći Randu da umre. To je bilo jedno od Mininih predviđanja - a njena predviđanja nikada ne greše. Sem što je kazala da je pogrešila u vezi s Moirainom. Možda to znači da on neće morati da...
Ne. Opasna je svaka pomisao na to da će preživeti Poslednju bitku, svaka pomisao koja u njemu budi nadu. Mora da bude dovoljno snažan da prihvati ono što mu sleduje. Dovoljno snažan da umre kada za to kucne čas.
Kazao si da ćemo moći da umremo, javio se Lijus Terin u nekom krajičku njegovog uma. Obećao si!
Kecuejn ništa ne reče dok je prelazila preko sobe i sipala sebi pehar kuvanog vina s jednog stočića pored kreveta. Nakon toga, ona sede u jednu od stolica od crvene kedrovine. Bar nije tražila od njega da joj sipa vino. Takve stvari nisu neuobičajene za nju.
„Pa, šta si saznala?" upita je on, otišavši od prozora i takođe nasuvši pehar. Min priđe krevetu - rama napravljenog od kedrovih brvana i s naslonom na kom je mestimično bila ostavljena kora, obojenim u tamnu crvenkastosmeđe - pa sede i spusti ruke u krilo. Budno je gledala Aliviju.
Na oštrinu u Randovom glasu Kecuejn izvi obrvu. On uzdahnu i suzbi razdraženost. Zamolio ju je da mu bude savetnica i pristao je na njene uslove. Min mu je kazala da od Kecuejn mora naučiti nešto važno - bilo je to još jedno predviđanje - a njeni saveti su mu zapravo i bili korisni, i to više no jednom. Njeni zahtevi za neprestanom pristojnošću na kraju se isplate.
„Kecuejn Sedai, kako je prošlo ispitivanje?", upita on daleko blaže.
Ona se nameši sebi u bradu. „Sasvim dobro."
„Sasvim dobro?", prasnu Ninaeva. Ona nije obećala da će biti uljudna prema Kecuejn. „Ta žena je izluđujuća!"
Kecuejn otpi gutljaj vina. „Pitam se šta bi se drugo moglo očekivati od jedne Izgubljene, dete. Imala je mnogo vremena da vežba... izluđivanje."
„Rande, ta... to stvorenje je kamen", kaza Ninaeva okrećući se prema njemu. „Iako ispitivanje traje danima, odala je jedva jednu korisnu rečenicu! Samo nam objašnjava koliko smo bedni i nazadni, povremeno pominjući da će nas na kraju sve pobiti." Ninaeva krenu da zgrabi svoju dugu pletenicu - ali zaustavi se pre nego što je zacima. Postaje sve bolja u tome. Rand se pitao zašto se uopšte trudi, ako se uzme u obzir koliko je očigledno plahovita.
„Uprkos devojčinim dramatičnim rečima", nadoveza se Kecuejn klimajući ka Ninaevi, „prilično je razumno opisala stanje stvari. Fuj! Kada sam kazala sasvim dobro, to je trebalo da protumačiš kao onoliko dobro koliko bi se to moglo očekivati, uzevši u obzir nesrećne okolnosti kojima smo sputane. Čovek ne može da veže oči slikaru, a onda da se čudi kada nema slike."
„Kecuejn, ovo nije umetnost", zajedljivo odvrati Rand, „već mučenje.“ Min se zgleda s njim, a on oseti njenu zabrinutost. Za koga? Ne muče njega.
Kutija, prošapta Lijus Terin. Trebalo je da umremo u onoj kutiji. Onda... onda bi sve bilo gotovo.
Kecuejn srknu vino. Rand nije ni okusio svoje - već je znao da su začini u njemu toliko jaki da se nije više moglo piti. Ali bolje je i to, nego nešto drugo.
„Tražiš od nas učinak, mladiću", odgovori mu Kecuejn. „Ali ne daš nam alatke koje su nam potrebne kako bismo ga postigli. Bez obzira na to hoćeš li ti to zvati mučenjem, ispitivanjem, ili pravljenjem kolača, ja to zovem ludošću. Sad, kada bi nam bilo dopušteno da...“