„Ne!“, odbrusi Rand, mašući šakom... patrljkom... ka njoj. „Nećeš ni da joj pretiš, ni da je povrediš."
Vreme u mračnoj kutiji, iz koje su me stalno vadili i tukli. On se neće tako ponašati prema ženi koja se nalazi u njegovim rukama. Čak ni prema jednoj od Izgubljenih. „Možete da je ispitujete, ali neke stvari neću da dopustim."
Ninaeva frknu. „Rande, ona je jedna od Izgubljenih, i opasna je iznad svake mere!"
„Svestan sam koliku opasnost predstavlja", bezizražajno odvrati Rand dižući patrljak koji mu je ostao umesto leve šake. Metalna zlatno-crvena tetovaža zmajskog tela zablista na sjaju svetiljke. Glavu tetovaže pojela je Vatra koja ga je skoro ubila.
Ninaeva duboko uzdahnu. „Da, pa onda mora da vidiš kako uobičajena pravila ne važe za nju!"
„Rekao sam - ne!“, odbrusi Rand. „Ispitivaćete je, ali nećete je povrediti!“ Ne ženu. Sačuvaću makar to jedno zrnce svetlosti u sebi. Izazvao sam već previše ženskih smrti i tuga.
„Ako je to ono što od nas zahtevaš, mladiću", šturo odvrati Kecuejn, „onda će tako i biti. Samo nemoj da mi kukaš kada ne budemo mogle da od nje izvučemo ni šta je juče doručkovala, a kamoli gde su ostali Izgubljeni. Počinjem da se pitam zašto uporno tražiš da nastavljamo sa ovom lakrdijom. Možda bi jednostavno trebalo da je predamo Beloj kuli i da završimo s tim."
Rand se okrenu od nje. Napolju su vojnici završili s proverom konja. Vezovi su delovali dobro. Bili su jednaki i pravi, a životinjama su konopci bili popušteni taman koliko treba.
Da je predaju Beloj kuli? To se nikada neće desiti. Kecuejn neće ispustiti Semirhag iz svojih šaka sve dok ne dobije odgovore koje traži. Napolju je i dalje duvao vetar, a njegovi barjaci vijorili su mu se pred očima.
„Kažeš, da je predamo Beloj kuli?", upita on i osvrnu se da je pogleda. „Kojoj Beloj kuli? Bi li je poverila Elaidi? Ili misliš na one druge? Čisto sumnjam da bi Egveni bilo drago kada bili joj tutnuo u krilo jednu Izgubljenu. Egvena bi možda jednostavno pustila Semirhag i umesto nje zarobila mene. Naterala bi me da kleknem pred pravdom Bele kule i smirila bi me, samo da bi upisala još jednu recku."
Ninaeva se namršti. „Rande! Egvena nikada ne bi...“
„Ona je Amirlin“, odvrati on i iskapi pehar vina. Bilo je pokvareno, baš kao što se sećao. „Ona je Aes Sedai do srži. Ja sam za nju samo još jedan pion.“
Da, reče Lijus Terin. Moramo se držati podalje od svih njih. Znaš, odbile su da mi pomognu. Odbile! Rekle su da je moj plan suviše nemaran i opasan. Ostavile su me samo sa Stotinu sadrugova, bez žena - tako da nismo mogli da obrazujemo krugove. Izdajnice! Ovo je sve njihova krivica. Ali... ali ja sam ubio Ilijenu. Zašto?
Ninaeva nešto reče, ali Rand je nije slušao. Lijuse Terine?, obratio se onom glasu. Šta si to učinio? Žene nisu htele da pomognu?Zašto?
Ali Lijus Terin opet zajeca, a glas poče da mu se gubi.
„Reci mi!“, zaurla Rand, bacajući pehar. „Plamen te spalio, Rodoubico! Govori kad te pitam! “
Prostorijom zavlada muk.
Rand trepnu. Nikada... nikada ranije nije pokušao da razgovara s Lijusom Terinom kada drugi mogu da ga čuju. A one znaju. Semirhag je spomenula glas koji on čuje, odbacujući Randa kao da je običan luđak.
Rand diže ruku da provuče prste kroz kosu. Ili makar pokuša... ali poslužio se šakom koja je sada samo patrljak, tako da ništa nije postigao.
Svetlosti!, pomislio je. Gubim se. Više ne znam koji je glas moj a koji njegov. Ovo je trebalo da se poboljša pošto sam očistio saidin! Trebalo je da budem bezbedan...
Ne bezbedan, promrlja Lijus Terin. Već smo bili ludi. To se više ne može promeniti. On se zasmeja, ali smeh se pretvori u jecaje.
Rand pređe pogledom po sobi. Minine tamne oči bile su toliko zabrinute da je morao da skrene pogled. Alivija - koja je onim svojim prodornim pogledom posmatrala prepirku oko Semirhag - delovala je kao da predobro zna šta se dešava. Ninaeva naposletku popusti i povuče pletenicu. Kecuejn ga prvi put nije prekorila zbog ispada, već je samo srknula vino. Kako može podneti da ga pije?
Ta misao je bila beznačajna. Besmislena. Došlo mu je da prasne u smeh. Samo što nikakav zvuk nije hteo da mu izađe iz grla. Više ne može da bude ni zajedljiv. Svetlosti! Ne mogu više ovako. Vidim kao kroz maglu, šaka mi je spaljena, a stare rane na boku otvaraju mi se čim uradim nešto malo napornije od disanja. Osušen sam kao ispražnjeni bunar. Moram da završim svoja posla ovde i da odem do Šajol Gula.
U suprotnom, od mene neće ostati ništa što bi Mračni mogao da ubije.
To nije smešna pomisao, već pomisao koja izaziva dubok očaj. Ali Rand nije zajecao, jer suze ne mogu da kanu iz čelika.
Na tren se činilo da su jecaji Lijusa Terina dovoljni za njih obojicu.
2
Priroda bola
Egvena je stajala potpuno pravo, dok joj je pozadina buktala sada već dobro poznatim bolom od debelih batina koje je dobila od nadzornice polaznica. Osećala se kao ćilim iz koga je izbijena sva prašina. Uprkos tome, mirno je ispravila bele suknje, pa se okrenula ka ogledalu i spokojno obrisala suze iz uglova očiju. Ovoga puta, bila je samo po jedna suza u svakom oku. Nasmešila se svom odrazu, a njen lik klimnu drugome u znak zadovoljstva.
U srebrnastom ogledalu video se odraz tamnim drvetom obloženih zidova sobice iza nje. Bilo je to veoma strogo mesto, sa stamenom stoličicom u jednom uglu, potamnelom i uglačanom od godina i godina upotrebe. Bio je tu i jedan četvrtasti sto, s debelom knjigom nadzornice polaznica. Na uzanom stočiću tačno iza Egvene bilo je nešto rezbarija, ali koža kojom je bio obložen beše daleko upečatljivija. Mnoge polaznice - i nemali broj Prihvaćenih - saginjale su se preko tog stola kako bi bile kažnjene zbog neposlušnosti. Egvena je tačno mogla da zamisli kako je taj sto taman zbog toga što ga stalno rose suze, koje za sobom ostavljaju mrlje. Tu je ona prolila mnogo suza.
Ali danas nijednu. Samo dve suze, i nije ih pustila niz obraze. Ne da je nije bolelo; čitavo telo kao da joj je buktalo od bola. Zapravo, ta batinanja su se pogoršavala kako je ona nastavljala da prkosi vlastima u Beloj kuli. Ali kako su batinanja bivala češća i bolnija, tako je i Egvenina rešenost da izdrži rasla. Još joj nije pošlo za rukom da prigrli i prihvati bol, kako to Aijeli čine, ali osećala je da je blizu toga. Aijeli su u stanju da se smeju i u najokrutnijim mukama. Pa, ona može da se smeši čim ustane.
Svaki udarac koji pretrpi, svaki bol koji izdrži, zapravo je pobeda. A pobeda je uvek razlog za sreću - bez obzira na to koliko čoveka ponos ili koža peku.
U odrazu u ogledalu videlo se kako sama nadzornica polaznica stoji pored stola iza Egvene. Silvijana se mrštila na kožni remen u svojim rukama. Njeno bezvremeno četvrtasto lice kao da je bilo blago zbunjeno; taj remenje gledala kao što bi neko gledao nož koji ne seče ili svetiljku koja neće da se upali.
Ta žena je bila iz Crvenog ađaha, što se videlo po porubu njene jednostavne sive haljine i resama šala na njenim ramenima. Visoka i zdepasta, crnu kosu je skupljala u punđu. Po mnogo čemu Egvena je nju smatrala izvanrednom nadzornicom polaznica. I to bez obzira na to što jeste besmisleno mnogo puta kaznila Egvenu. Možda upravo zbog toga. Silvijana ispunjava svoju dužnost. Svetlost zna da u poslednje vreme u Kuli ima malo žena za koje bi se to moglo reći!
Silvijana diže glavu i pogleda Egvenine oči u ogledalu. Smesta spusti remen i lice joj postade nečitko. Egvena se spokojno okrenu.