Da si ti okužila ovu građevinu i da si ogavna i razorna kao najgora bolest koja je u istoriji pogodila ovaj grad i ljude. Da si...
Egvena spusti pogled i - osećajući toliko duboku sramotu da su joj kosti od nje brujale - pognu glavu.
Elaida se zasmeja, očigledno shvatajući taj postupak kako je trebalo. „Zaista sam očekivala da ćeš praviti veće nevolje. Izgleda da Silvijana ipak zna šta joj je dužnost. To je dobro. Bila sam zabrinuta zbog mogućnosti da i ona - baš kao previše njih u kuli u poslednje vreme - zabušava. Pa, baci se na posao. Neću cele noći da čekam na večeru.“
Egvena stisnu pesnice, ali ništa ne odgovori. Pored zadnjeg zida bio je postavljen dugi sto za s nekoliko srebrnih poslužavnika, čiji su se uglačani poluloptasti poklopci orosili od vreline sadržaja u tanjirima. Tu je takođe bila i srebrna činija za supu. Ona siva sestra je kolebljivo stajala pored vrata. Svetlosti! Ta žena je prestravljena. Egvena je veoma retko imala prilike da vidi takav izraz lica na jednoj sestri. Šta li je uzrok tome?
„Hajde, Mejdani“, obrati se Elaida Sivoj. „Zar ćeš celu noć da stojiš? Sedi!“ Egvena jedva prikri zatečenost. Mejdani? Ona je bila među onima koje su Šerijam i ostale poslale u Belu kulu da uhode! Dok je Egvena gledala šta je na kom poslužavniku, na tren se osvrnula preko ramena. Mejdani je sela na manju i manje ukrašenu stolicu pored Elaide. Da li ta Siva uvek nosi tako lepu odeću na večeru? Vrat joj je blistao od smaragda, a njena tamnozelena haljina bila je od najskuplje moguće svile, krojena tako da naglašava nedra koja bi na nekoj drugoj ženi bila prosečne veličine, ali su na Mejdaninom vitkom telu delovala bujno.
Beonin je kazala kako je upozorila Sive sestre da Elaida zna da su one uhode. Zašto onda Mejdani nije pobegla iz Kule? Šta je tu zadržava?
Pa, sada bar njena užasnutost ima smisla. „Mejdani", upita Elaida, ispijajući gutljaj vina iz pehara, „danas si baš bleda. Izlaziš li na sunce u dovoljnoj meri?“
„Mnogo vremena provodim izučavajući istorijske spise, Elaida", drhtavim glasom odgovori Mejdani. „Zar si zaboravila?"
„A, tako je", zamišljeno odgovori Elaida. „Biće dobro znati kako su se u prošlosti ophodili prema izdajnicima. Čini mi se da je odsecanje glave prelaka i previše jednostavna kazna. Biće potrebna veoma posebna nagrada za one koje su podelile našu Kulu i koje su se hvalisale svojim odmetništvom. Pa, nastavi ti sa svojim istraživanjem." Mejdani sede i spusti šake u krilo. Da nije Aes Sedai, morala bi da obriše znoj sa čela. Egvena promeša supu, držeći kutlaču tako snažno da joj zglavci na prstima prebledeše. Elaida zna. Zna da je Mejdani uhoda, ali svejedno ju je pozvala na večeru - kako bi se poigravala s njom.
„Požuri, devojko", prasnu Elaida na Egvenu.
Egvena diže posudu sa supom - drške su joj bile tople pod prstima - i priđe malom stolu. Napunila im je zdele smeđastom tečnošću, u kojoj su plutale pečurke poznate kao kraljičina kruna. Supa je, sudeći po mirisu, bila toliko zabiberena da je svaki drugi ukus zacelo neprepoznatljiv. U poslednje vreme se toliko hrane kvari da bi ta supa bez začina bila nejestiva.
Egvena je radila ne razmišljajući, kao što se točak kola okreće iza volova. Nije morala da odlučuje; nije morala da odgovara na pitanja. Samo je radila. Napunila je zdele supom tačno koliko treba, a onda otišla po kotaricu s hlebom i po jedno parče - ne previše hrskavo - stavila na male porcelanske tanjiriće za hleb. Potom se vratila sa okruglim komadićem putera za svako parče, isečenim brzo ali oštro s jedne veće kocke. Za to joj je bilo potrebno dva poteza nožem. Niko ne može da odraste kao gostioničareva kći, a da ne nauči kako da poslužuje obrok kako treba.
Dok je radila, u njoj je sve ključalo. Svaki korak nanosio joj je bol, i to ne zbog toga što joj je pozadina i dalje buktala. Za divno čudo, telesni bol sada joj je bio beznačajan. Daleko manji od bola zbog toga što ćuti i zbog toga što ne dopušta sebi da se suoči s tom groznom ženom, tako kraljevskom i tako bahatom.
Dok su dve žene počinjale da jedu supu - namerno ne obraćajući pažnju na žiške u hlebu - Egvena se vratila do zida i ukočeno stala, sklopivši šake ispred sebe. Elaida baci pogled ka njoj, pa se nasmeši, očigledno shvatajući to kao još jedan znak krotkosti. Zapravo, Egvena nije imala poverenja u sebe i nije se usuđivala da se pomeri, jer se bojala da bi se svaka kretnja završila tako što bi ošamarila Elaidu. Svetlosti, kako joj je to teško!
„Mejdani, šta se priča po Kuli?“, upita Elaida, umačući hleb u supu.
„Ja... nemam mnogo vremena da to slušam..."
Elaida se nagnu ka njoj. „O, zacelo nešto znaš. Imaš uši, a čak i Sive mora da vole da ogovaraju. Šta se priča o onim pobunjenicama?"
Mejdani još više preblede. „Ja... ja..."
„Hmm“, kaza Elaida. „Ne sećam se da si bila tako tupava kada smo bile polaznice, Mejdani. Ovih poslednjih nekoliko nedelja nisi ostavila ne znam kakav utisak na mene; počinjem da se pitam zašto ti je uopšte dat taj šal. Možda nije ni trebalo da bude na tvojim ramenima."
Mejdani iskolači oči.
Elaida joj se nasmeši. „O, samo te zadirkujem, dete. Vrati se jelu."
Šalila se! Šalila se o tome kako je jednoj ženi otela šal i ponizila je u toj meri da je ova pobegla iz Kule. Svetlosti! Šta se to desilo Elaidi? Egvena je imala prilike da je upozna i Elaida je tada na nju ostavila utisak stroge žene, ali ne tiranina. Moč menja ljude. Izgleda da je u Elaidinom slučaju to što je postala Amirlin Tron njenu strogost i ozbiljnost zamenilo osećajem povlašćenosti i okrutosti, koji joj je udario u glavu.
Mejdani diže pogled. „Ja... čula sam sestre kako izražavaju zabrinutost zbog Seanšana."
Elaida nehajno odmahnu i srknu supu. „Ma. Predaleko su da bi predstavljali opasnost po nas. Pitam se da li u tajnosti rade za Ponovorođenog Zmaja. Bilo kako bilo, ubeđena sam da su glasine koje kruže o njima krajnje preterane." Elaida baci pogled na Egvenu. „Stalno me zabavlja to što neke veruju u sve što čuju."
Egvena nije mogla da odgovori. Jedva da bi mogla da progrca nešto. Šta bi Elaida mislila o tim „preteranim" glasinama ako bi Seanšani stavili ledeni a’dam oko njenog glupog vrata? Egvena je ponekad i dalje osećala tu ogrlicu na svojoj koži, kako je svrbi, a njoj je nemoguće da se pomeri. Ponekad je još obuzima slabašna mučnina zbog toga što može slobodno da se kreće, iako oseća kako bi trebalo da bude zaključana i jednostavnim metalnim povocem vezana za klin u zidu.
Zna šta je sanjala i zna da su ti snovi proročanski. Seanšani će napasti Belu kulu. Elaida očigledno zanemaruje njena upozorenja.
„Ne“, nastavi Elaida, mašući Egveni da donese još supe. „Ti Seanšani ne predstavljaju nikakvu muku. Prava opasnost krije se u potpunom odsustvu poslušnosti kod nekih Aes Sedai. Šta moram učiniti kako bili okončala one glupe pregovore kod mostova? Koliko če sestara morati da ode na pokoru pre nego što prihvate moju vlast?“ Sedela je i lupkala kašikom o činiju za supu. Egvena, kraj stola za posluživanje, izvadi kutlaču iz njenog srebrnog držača i uze činiju sa supom.
„Da“, mislila se Elaida, „da su sestre bile poslušne, onda Kula ne bi bila podeljena. One pobunjenice bi se pokorile, a ne bi pobegle kao glupo jato preplašenih ptica. Da su sestre bile poslušne, Ponovorođeni Zmaj bio bi u našim rukama, a oni grozni ljudi koji se obučavaju u svojoj Crnoj kuli odavno bi bili rešena stvar. Šta ti misliš, Mejdani?"
„Ja... poslušnost je svakako veoma važna, Elaida."
Elaida odmahnu glavom dok joj je Egvena sipala supu u zdelu.